Miloševićevo nasilje prema Albancima bilo je gore od Frankovog prema Kataloncima

U Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome ima li sličnosti između Katalonije i Kosova. Sagovornici su bili Enver Hasani, profesor Pravnog fakuleta u Prištini i bivši predsednik Ustavnog suda Kosova, i Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i bivši ambasador Srbije u Nemačkoj.

Bilo je reči o tome da li je u pravu Vlada Srbije kada tvrdi da Evropska komisija primenjuje različite aršine prema Kataloniji i Kosovu, kako međunarodno pravo tretira secesiju, zašto je Međunarodni sud pravde rekao da Deklaracijom o nezavisnosti Kosova nije prekršeno međunarodno pravo. u kojim slučajevima narod ima pravo na samoopredeljenje, da li je Srbija izgubila Kosovo zbog represije Slobodana Miloševića, koji delovi Jugoslavije su prema Badinterovoj komisiji imali pravo da proglase nezavisnost, šta je predviđao sporazum iz Rambujea, a šta Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, kao i o tome da li je razlika između Katalonije i Kosova i u tome što je Kosovo bilo deo zemlje koja se raspala, što sa Katalonijom nije slučaj,

Omer Karabeg: Nakon što je Evropska unija saopštila da se slučajevi Kosova i Katalonije ne mogu porediti najviši zvaničnici Srbije su osudili takav stav i nazvali ga licemernim. I predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić su rekli da su u pitanju dvostruki aršini. Mislite li da ima povoda za tako oštru reakciju vlade Srbije?

Ivo Visković: Mislim da je povod bila jedna neprecizna izjava portparola Evropske komisije koji je rekao da Kosovo i Katalonija nisu za poređenje zato što je Španija članica Evropske unije. To je zaista bilo trapavo rečeno, jer je ispalo da za članice Evropske unije važi drugačije međunarodno pravo nego za one koje to nisu. Inače, u nekim aspektima ima sličnosti između Katalonije i Kosova, dok su u drugim velike razlike.

Sličnost je u tome što i jedni i drugi žele da izađu iz državne zajednice, jer smatraju da u njoj nisu ravnopravni. Kosovo je smatralo da je nerazvijeno zbog toga što je ekonomski iskorištavano, dok se u Kataloniji, koja je najrazvijeniji deo Španije, smatra da se od njih uzima i daje drugim delovima te države. Oni misle da bi bolje živeli, kada bi bili nezavisni. Ipak se radi o bitno drugačijim situacijama. Nezavisnost Kosova sticana je kroz borbu, dok se u Kataloniji to želi postići političkim sredstvima, a ne oružjem.

Enver Hasani: Jedina sličnost između ove dve zemlje jeste to što se u oba slučaja radi o secesiji, preciznije o pokušaju secesije u Kataloniji. Sve ostalo je različito - u istoriskom, kulturnom, ustavnom, pravnom i svakom drugom pogledu. Katalonije želi nezavisnost, ne zbog toga što se oni osećaju etnički diskriminiranim, nego zato što misle da su ekonomski eksploatisani. Mada ima dubokih jezičkih i drugih razlika između te dve nacije, jer se katalonski identitet formirao u sukobu, bolje reći, rivalstvu između Francuske i Španije. Ali te razlike nisu direktni uzrok zahteva za otcepljenje Katalonije. U pitanju su, kao što sam već rekao, prevashodno ekonomski razlozi. Katalonija je mnogo razvijeni deo Španije. Ne treba zaboraviti da je tamo počela industralizacija u španskoj državi.

Inače, ja mislim da traženjem dodatnih objašnjenja od Evropske unije srpska vlada pravi istu grešku koju je učinila kada je od Međunarodnog suda pravde tražila odgovor na pitanje da li Kosovo ima pravo na samoopredeljenje što je dovelo do poraza srpske vanjske politike.

Nasilje

Omer Karabeg: Oni koji kažu da je slučaj Kosova poseban i da se ne može porediti sa Katalonijom ističu da je Srbija devedesetih godina izvršila masovne zločine na Kosovu, nakon čega je Kosovo devet godina bilo pod međunarodnim protektoratom. Prema njima, nezavisnost je bio način da se isprave nepravde koje su učinjene prema kosovskim Albancima. U Kataloniji nije bilo takvog nasilja.

Ivo Visković: To je mišljenje onih pravnika koji su pokušali da - nakon onoga što se dogodilo 1999. godine, a posebno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008 - naknadno daju pravni smisao takvom činu. Jer priznati nezavisnost dela zemlje, koji se uz pomoć inostranstva otcepio, specifičan je slučaj u međunarodnim odnosima. Trebalo je naći nekakvo pravno objašnjenje za to. U tom smislu stvorena je teorija da se može priznati nezavisnost i onim delovima teritorije jedne zemlje koji na to nemaju pravo, ako se pobune zbog toga što se nad stanovništvom te teritorije vrši teror masovnih razmera koji dugo traje.

To vuče korene iz američke borbe za nezavisnost. Ona se zasnivala upravo na ideji - da narodi, koji su izloženi tiraniji, imaju pravo da se pobune. Međutim, Sjedinjene Americke Države se nisu u svim slučajevima pridržavale tih kriterijuma. Secesija je uvek poseban slučaj. To nije pravna kategorija, iako postoji u međunarodnom pravu. To je pre svega rezultat političkih odnosa, kada se jedan deo stanovništva iz različitih razloga buni tražeći svoju nezavisnost. Kada pogledate sve slučajeve secesija u istoriji, oni su različiti, svaki je imao neku svoju specifičnost. U tom smislu se može reći da je slučaj Kosova sui generis. Ali ja mislim da su takvi i svi drugi slučajevi, jer teško da ćete naći dva koji se mogu staviti u isti kalup i da imaju iste uzroke i posledice.

Enver Hasani: U slučaju Kosova manje-više je prihvaćeno da je pravo Kosova na samoopredeljenje i otcepljenje rezultat Miloševićeve represije i nasilja koji su se graničili sa genocidom. To je rekao i Međunarodni sud pravde. Međunarodno pravo igra ulogu kada su u pitanju genocid, aparhejd i oslobađanje od kolonijalizma. Ono ne priznaje teritorijalne promene koje su razultat nasilja i genocida. Međutim, čim se raspad države dešava iznutra kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom, Sovjetskim Savezom, Čehoslovačkom i drugim zemljama, onda međunarodno pravo samo posmatra taj proces.

Specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija imao je puno ovlašćenje da poništi jednostranu izjavu o nezavisnosti Kosova, ali to nije uradio. On je prećutno pristao na taj čin, jer se proglašenje nezavisnosti desilo izvan pravnog poretka stvorenog Rezolucijom Ujedinjenih nacija 1244. Proces otcepljenja Kosova je bio složen i, kao što je to potvrdio Međunarodni sud pravde, nije bio u sukobu sa međunarodnim pravom.

Međunarodni sud pravde

Omer Karabeg: Međunarodni sud pravde je 2010. godine saopštio da Deklaracijom o nezavisnosti Kosova nije prekršeno međunarodno pravo. I to je jedna od razlika između kosovskog i katalonskog slučaja, pošto taj sud nije davao mišljenje o Kataloniji.

Ivo Visković: Kad je reč o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu, mislim da je tu u pitanju pravna veština. Rekao bih da se tu nije radilo prvenstveno o pravnoj oceni već da je u tome bilo prlično politike. To su pokazala i izdvojena mišljenje nekih sudija. Među njima je bio i Peter Tomka, tadašnji potpredsednik, a sada predsednik Međunarodnog suda pravde. Naime, Sud se ograničio na krajnje usko tumačenje pitanja koje je postavila Srbija - da li je jednostrana deklaracija kosovske skupštine o nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom.

U svom obrazloženju oni su rekli da su pošli od toga da treba da odgovore na to pitanje, a ne da se bave posledicama tog čina. Drugim rečima, oni se nisu izjašnjavali da li je secesija dozvoljena ili ne, već su samo konstatovali da donošenje Deklaracije o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, jer, kako su rekli, međunarodno pravo to ne zabranjuje. Nisu se izjasnili o onome što je bila suština - da li je ta vrsta secesije dozvoljena ili ne. To je problem sa kojim se međunarodno pravo teško može nositi, jer se sukobljavaju dva principa koja su otprilike na istoj ravni - pravo na samoopredeljenje i pravo na očuvanje teritorijalnog integriteta država.

Enver Hasani: Međunarodno pravo ne pruža bezuslovnu zaštitu državama. Posle 1990. to više nije sporno i taj stav je prisutan u svim dokumentima Evropske zajednice o bivšim komunističkim državama. Srbija i oni koji su je savetovali napravili su veliku grešku što su se obratili Međunarodnom sudu pravde, jer taj sud nije mogao da se izjašnjava o pravu na samoopredeljenje i manifestacijama tog prava. To nije dužnost Međunarodnog suda pravde, a naročito ne u onim u slučajevima kada se daje savetodavno mišljenje.

Sud je pošao od stava da je međunarodno pravo neutralno u pitanjima samoopredeljenja i otcepljenja, osim u slučajevima kada se to pravo ostvaruje u suprotnosti sa obavezujućim normama koje sadrži ius cogens. Te norme pored ostalog sadrže zabranu agresorskog rata, zločina protiv čovečnosti, genocida, ropstva, mučenja i tako dalje. To je slučaj Republike Srpske, Severnog Kipra i svih slučajeva gde je teritorija stvorena uz pomoć vanjske sile ili primenom sile unutar zemlje - etničkoim čišćenjem, aparthejdom i drugim aktima koji nisu dozvoljeni međunarodnim pravom.

Raspad Jugoslavije

Omer Karabeg: Prema nekim mišljenjima razlika između Katalonije i Kosova je i u tome što je proglašenje nezavisnosti Kosova došlo na kraju procesa raspada jugoslovenske federacije, čiji je Kosovo bio konstitutivni deo, što nije slučaj sa Katalonijom.

Ivo Visković: Mislim da tu treba biti malo precizniji. Badinterova komisija, kao savetodavni organ konferencije o Jugoslaviji u jesen 1991. i zimu 1992.godine, dala je mišljenje da je Jugoslavija u procesu disolucije. Oni su upotrebili termin dissolution, što smo mi preveli kao raspad. Mislim da su Slovenci tu bili mnogo veštiji. Oni su to nazvali razdruživanje, jer su u anglsaksonskom pravu reč dissolution koristi za razvrgavanje partnerstava. Dakle, Badinterova komisija je konstatovala da republike imaju pravo na dissolution. Nigde nije bilo pomenuto pravo autonomnih pokrajina Kosova i Vojvodine na izlazak iz Jugoslavije.

Ako je to tako, onda se može postaviti pitanje na osnovu čega su kasnije zemlje, čiji su predstavnici u Badinterovoj komisiji dali takvo mišljenje, dozvolile mogućnost da se jedna autonomna pokrajina izdvoji. To su opravdavali represijom, to jeste prekomernom upotrebom sile koju je Miloševićev režim primenio.

Miloševićeva je velika greška što je oružanu pobunu na Kosovu pokušao da prikaže svetu kao terorizam. Da je to kvalifikovao kao oružanu pobunu, mogao je tražiti podršku sveta, jer svaka zemlja ima pravo da spreči oružanu pobunu. Ali on to nije uradio. Njegova politika da sve rešava silom i nasiljem na kraju je rezultirala intervencijom NATO pakta, koja je zaista bila agresija, jer je pokušala da problem reši silom ne dajući šansu pregovorima.

Enver Hasani: Teritorijalni integritet se poštuje sve dok se države rukovode principom dobre vladavine. To je rekla Badinterova komisija, ona se nije bavila pokrajinama. To pitanje tada je postavila Srbija za Republiku Spsku, jer su neki pravnici pogrešno naučili Srbe u Bosni i Hercegovini da, ako imaju status republike, automatski mogu da postanu nezavisni ili da se pripoje nekoj drugoj državi. Radovan Karadžić i lideri bosanskih Srba su verovali da će im Badinterova komisija u tom slučaju priznati pravo na samoopredeljenje. Takva logika dovela je do genocida u Bosni i Hercegovini i do ljudskih stradanja.

Međutim, Badinterova komisija je rekla da samo države koje su nastale raspadom Jugoslavije imaju pravo na teritorijalni integritet i na administrativne granice utvrđene Ustavom iz 1974. Bio sam pravni savetnik kosovske delegacije u Rambujeu i znam da je po nacrtu tog sporazuma Kosovo trebalo da bude deo unije Srbije i Crne Gore i da ima snažnu autonomiju. Međutim, Milošević je to odbio, nastavio represiju i prokockao šansu.

Badinterova komisija

Ivo Visković: Mislim da profesor Hasani greši. Badinterova komisija je izričito rekla ko ima pravo da se izdvoji kao posebna državna jedinica. Oni nisu priznali nikoga, oni su samo dali mišljenje o tome ko zadovoljava kriterije za priznavanje novonastalih država. To su bili kriterijumu koje je Evropska unija utvrdila u noći između 16. i 17. decembra 1991. godine, a odnosili su se na istočnu Evropu, pre svega na Sovjetski Savez, koji se tada raspadao, i na Jugoslaviji. Nisu pominjani ni Kosovo, ni Republiku Srpsku koja, uostalom u tom trenutku nije ni bilo. Badinterova komisija je priznala samo granice između republika, a ali ne i one unutar republika.

Enver Hasani: U proleće 1992. godine Miloševićev ministar inostranih poslova Vladislav Jovanović je tražio od predsedavajućeg konferencije o Jugoslaviji mišljenje o tome da li Srbi koji žive u drugim republikama imaju pravo na samoopredeljenje u onim delovima Bosne i i Hercegovine i Hrvatske gde su većina. Odgovor je bio - ne. Rečeno je da to pravo imaju samo republike koje ispune uslove među kojima su najvažniji bili vladavina prava, demokratija i manjinska prava. Tih principa pridržavala se je i Badinterova komisija, oni su ugrađeni i u famozni plan Z4 i u sporazum u Rambujeu. I Dejtonski sporazum je implementacija te logike.

Uvek je glavni uslov bio da centralne vlasti poštuju ljudska prava, kolektivna prava i manjinska prava drugih nacionalnih zajednica koje žive na teritoriji republika koje traže nezavisnost. Milošević to nije poštovao, on je stvari rešavao sve većim i većim nasiljem što je dovelo do NATO intervencije. Kosovo je jednostrano proglasila nezavisnost bazirajući svoju odluku se na Ahtisarijevom dokumentu koji pravno gledano sadrži iste one pricipe kojih se pridržavala i Badinterova komisija.

Rezolucija 1244

Ivo Visković: Rezolucija 1244 ne govori o pravu Kosova na otcepljenje. Tamo se samo pominje suštinska autonomija. U uvodnom delu tog dokumenta govori se o obavezi svih država da poštuju teritorijalni integritet Jugoslavije, to jest Srbije, kao njene naslednice. Mišljenja sam, međutim, da ta rezolucija, na koju se Srbija često poziva, nije baš bila mnogo u njenu korist. U njoj se traži da se prekinu svi oblici nasilja što je obavezivalo vlast Srbije da prekine sa preteranom primenom sile protiv onih koji su se pobunili.

Enver Hasani: Rezolucije 1244 bila je provizornog karaktera. Ona nije imala obavezujući karakter. Autonomija je bila predviđena samo za period dok se ne stvori klima za politički proces kojim bi se prava i dužnosti međunarodne administracije, koja je upravljala Kosovom, preneli na kosovske organe vlasti. Ti organi su onda trebali da pregovaraju sa Srbijom.

Taj dijalog je vođen dve godine bez ikakavog rezultata i mi smo onda jednostrano proglasili nezavisnost. Međunarodni sud nije rekao da smo tim činom prekršili međunarodno pravo, jer je proglašenje nezavisnosti bilo volja naroda.

Naša nezavisnost, rekao je sud, nije nastala u okviru pravnog poretka na kome se bazira Rezoluciji 1244 već van tog poretka što se dokazuje činjenicom da specijalni izaslanik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji je imao ovlašćenja da poništi odluku o nezavisnosti, to nije uradio.Srbija izgubila legitimitet da upravlja Kosovom zbog Miloševićevog nasilja.

Glavni razlog je Miloševićeva represija protiv nesrpskog stanovništva, ne samo na Kosovu, nego i šire. On nije znao ništa drugo nego da ubija, šikanira, progoni ljude i sprovodi etničko čišćenje. To je glavni faktor koji razlikuje slučaj Kosova, ne samo od Katalonije, nego i od svakog drugog slučaja u Evropi.

Omer Karabeg: Mislite li i Vi, gospodine Viskoviću, da je nasilje glavni faktor koji razlikuje Kataloniju od Kosova?

Ivo Visković: U velikoj meri da, mada velike sile u takvim slučajevima prvenstveno polaze od političkog rasuđivanja, a ne od pravnog. To vidimo po tome što nema principijelnosti kada su u pitanju slučajevi secesije. U nekim slučajevima se to pravda i podržava, a u drugim zabranjuje i onemogućava. U najvećem broju slučajeva politički, a ne pravni razlozi, bili su odlučujući za odnos velikih sila prema secesijama.

EU i Katalonija

Omer Karabeg: Da li Vi smatrate da je vlada Srbije u pravu kada tvrdi da Evropska unija primenjuje dvostruke standarde, kada su u pitanju Katalonija i Kosovo?

Ivo Visković: Evropska unija smatra da je Katalonija unutrašnji pitanje koje se mora rešavati u skladu sa pravnim poretkom Španije. Po njihovom mišljenju slučaj Katalonije je drugačiji od kosovskog, jer nije bilo direktnog nasilja prema stanovništvu, što može biti razlog da se traži nezavisnost. Međutim, većina zemalja Evropske unije, pa i sama Evropska komisija, nisu se baš decidno izjasnili o nasilju španske policije za vreme katalonskog referenduma, iako mislim da je bilo osnova da se, kao i u slučaju Kosova, osudi takvo nasilje. Oni su poprilično zažmurili na dosta grubo ponašanje policije. Iako španski ustav ne dozvoljava referendum, on ga ni ne zabranjuje.

Ako primenimo pravilo da je dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno, onda se ne može tvrditi da ljudi u Kataloniji nisu imali pravo na referendum. Ali očito je neko mislio kakve bi posledice nezavisnost Katalonije imala za Španiju, pa onda i za Evropske uniju. Da li nešto priznati ili ne - ipak je politička odluka. Mislim da je tako bilo i u slučaju Kosova.

Omer Karabeg: Mislite li da su u pitanju dvostruki standardi?

Ivo Visković: Očito nisu isti. To je prvenstveno posledica političke procene. U tom smislu se zaista može govoriti o različitim standardima.

General Franko i Milošević

Enver Hasani: Porediti silu koja je primenjena u Kataloniji sa nasiljem koje je bilo na Kosovu nije ozbiljno. Čak ni general Franko nije upotrebio takvu silu prema Kataloncima s kakvom se Miloševićev režim obrušio na Albance, mada su Katalonija i Barselona bili centri komunističkog pokreta tokom španskog građanskog rata.

U Srbiji se često spekuliše o mogućnosti da neke zemlje, koje su priznale Kosovo, to priznanje povuku. Kao pravnik znam da je priznanje jednostrani politički akt koji proizvodi pravno dejstvo i ne može da se opozove. Možeš da ga opozivaš koliko hoćeš, ali ta stvar je završena. Kad je reč o Kosovu Milošević je zloupotrebio imeprijalni mentalitet koga ima kod Srba. To je glavni razlog zašto je Kosovo steklo nezavisnost i simpatije u celom svetu.

Ivo Visković: Bilo bi dobro da se držimo međunarodnog prava, ali, nažalost, na pravo se uglavnom pozivaju slabiji. U svojim memoarima Medlin Olbrajt je govoreći o donošenju Rezolucije 1244 napisala nešto što je vrlo indikativno. Na upozorenje njenih saradnika da Milošević traži da se u Rezoluciju unese stav o poštovanju teritorijalnog integriteta tadašnje SR Jugoslavije - to je bio njegov uslov da prihvati tu rezoluciju - ona je rekla: “Stavite to, ionako to ne mislimo poštovati“. Nije to samo stav Olbrajtove i Sjedinjenih Američkih Država - i mnogi drugi su tako postupali na malo sofisticiraniji način.

Omer Karabeg: U zaključku, ima li sličnosti između Katalonije i Kosova?

Ivo Visković: Nekih sličnosti ima, ali ima i puno razlike. Očito je da to nisu jednaki slučajevi, ali u oba slučaja reč je o secesiji.

Enver Hasani: Mislim da su to totalno različiti slučajevi i u geopolitičkom, i pravnom, i u kulturnom, i u privrednom, i u svakom drugom smislu. Jedino im je zajednička secesija, s tom razlikom što je Kosovo to ostvarilo, a Katalonija pokušava da se otcepi. Sve ostalo je različito.