U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se tome da li postoji regionalni kulturni prostor. Sagovornici su bili Šejla Šehabović, književnica iz Tuzle, i Tomislav Marković, pisac iz Beograda.
Bilo je reči o tome da li strah od obnavljanja Jugoslavije limitira uspostavljanje kulturne saradnje u regionu, zašto jugonostalgija nema kreativni potencijal, o povezivanju mladih umetnika koji su rođeni devedesetih godina, koliko je nacionalistički diskurs prisutan u literaturi regiona i ko su njegovi protagonisti, koliko se postjugoslovenska književnost bavi nedavnim ratom, zašto još nema relevatnog literarnog dela o Srebrenici, koji su pisci preživjeli raspad Jugoslavije pa danas figuriraju kao istinske veličine u svim državama bivše Jugoslavije, o zloupotrebi Ive Andrića, kao i o tome koliko potreba za širenjem tržišta doprinosi jačanju kulturne razmene u regionu.
Šejla Šehabović: To je jako teško pitanje kada se postavlja mojoj generaciji, zato što te nekadašnje veze na zajedničkom kulturnom prostoru nisu dio našeg vlastitog iskustva. Mi smo mogli samo posmatrati kako se one obnavljaju. Mislim da su te veze, koje su nekada postojale u onome što danas zovemo regija, a zapravo uvijek mislimo na Jugoslaviju, nakon rata obnovljene i to se uglavnom dešavalo na ličnoj osnovi. Upućeni smo jedni na druge i tvrdim da je to najviše zbog jednog jezika i zbog odrastanja uz zajedničku kulturu. Imali smo priliku da se koristimo istim kulturnim prostorom, to se dešavalo čak i u vrijeme rata. S druge strane, ljudi moje generacije, i oni mnogo mlađi od nas, nikada nisu ni imali takve kontakte, pa nisu imali šta ni obnavljati. Naši regionalni kulturni projekti su, zapravo, nešto sasvim novo. Lično bih voljela da imamo više prostora za novu produkciju nego što se bavimo nostalgijom.
Tomislav Marković: Mislim da postoji zajednički prostor istog jezika, ma kako ga mi zvali, i da se u okviru njega na neki način obnavljaju kontakti. S druge strane, u pravu je Šejla kada za našu generaciju i generacije koje su došle posle nas kaže da mi nemamo iskustvo aktivnog kulturnog života u Jugoslaviji. Prosto, kada smo imali desetak godina, Jugoslavija se raspala, to jeste Srbija je krenula u uništavanje Jugoslavije tako da sada gradimo nešto potpuno novo. Međutim, nemoguće je izbeći reference na ono što je bilo ranije i na Jugoslaviju. Mislim da je u obnavljanju starih veza i građenju novih bitno baviti se stvarima zbog kojih je došlo do kidanja veza.
Šejla Šehabović: Postoji čitav sloj ljudi koji su vezani za budžete vlastitih republičica, koje su nastale nakon raspada bivše Jugoslavije, i njihov je posao da spriječavaju komunikaciju. Oni ne mogu dozvoliti da se pojavi neko ko će imati veće tržište nego ono koje su oni sebi osigurali političkim vezama. S druge strane, na tržišnom nivou cvjeta brendiranje jugonostalgije koje je potpuno nekritičko. Sve se pretvara u neku vrstu žalovanja i tugovanki za onim što je nekada bilo. U tom žalovanju nema prostora za razgovor o tome šta mi imamo ponuditi jedni drugima, a imamo mnogo toga. I to nije iz 1982. nego iz 2013. godine.
Tomislav Marković: Čini mi se da otpor političkih elita prema Jugoslaviji manje ima veze sa kulturom, a više se bazira na otporu prema nekim drugim vrednostima koje su postojale u socijalizmu, kao što su ravnopravnost, jednakost, ozbiljna zdravstvena i socijalna zaštita, društvo u kome ne postoje velike socijalne razlike. Oni su jugoslovenski projekt uništili svojim nacionalističkim politikama tako da je svako pozivanje na Jugoslaviju nepodobno. S druge strane, postoji neka vrsta amblematskog jugoslovenstva i jugonostalgije, pa se priča o nekakvom mitskom vremenu kada se divno živelo, a vrlo se malo radi na tome da se taj period prouči i da se nešto pametno izvuče iz tog iskustva. Postoje i mali pisci koji su vezani za svoje nacionalne zajednice i kojima odgovara rascepkanost i podeljenost. Pesnik Slobodan Blagojević je početkom devedesetih godina rekao za Matiju Bečkovića kako njemu odgovara da teritorija, kojoj se on kao pisac obraća, bude što manja.
Šejla Šehabović: Ne može se desiti zato što je izmišljen internet. To je moja teorija. Inače, malo sam se bavila poviješću zajedničkih književnosti. Postojali su periodi kada se na ovaj jezik gledalo kao na jedan, ali i periodi kada se nastojalo da se među nama napravi što veća jezička razlika. Mislim da je taj period prošao. Ljudima je danas samorazumljivo da postoje najmanje četiri standarda za jedan jezik. Niko ne dovodi u pitanje mogućnost komuniciranja, pa će kod mlađih generaciji u Hrvatskoj vrlo teško prolaziti stajalište da im je srpska književnost isto što i bugarska.
Tomislav Marković: Mislim da tu ima jedan logički problem. Srbi poljsku kulturu poznaju iz prevoda, a da bi upoznali hrvatsku kulturu nije im potreban prevod, tako da, hteli ili ne hteli, hrvatska kutura će im u svakom slučaju biti bliža od poljske i mnogo dostupnija i putem interneta. Uostalom, knjige kruže u oba smera tako da mislim da je to nemoguće. Ta rečenica je očigledno izrečena u kontekstu podela i građenja sopstvenih malih nacionalnih identiteta, ali mislim da to nema budućnost. Na kraju, sve zemlje u regionu idu ka Evropskoj uniji gde bi trebalo da se izbrišu sve granice, pa ne vidim kako ćemo onda uspevati da gradimo zidove i kopamo rovove. Svi mi imamo zajednički kulturni prostor i slične kulturne obrasce u kojima živimo i koji nas određuju, tako da se međusobno mnogo bolje razumemo nego sa kulturama koje se od naših prilično razlikuju. Mislim da su nacionalistički projekati, koji računaju na podele, autističnost i zatvorenost, propali. Ta opasnost je postojala devedesetih godina i tokom rata, ali odmah nakon toga su se počele uspostavljati veze i mislim da to više nikada neće prestati.
Šejla Šehabović: Ima ga, ali se manje prepoznaje zbog toga što su mnogi pisci tako istrenirani da je to za njih jedini diskurs za koji znaju. Meni su interesantni mlađi pisci koji i ne primjećuju šta im se desilo i na koji način su indoktrinirani. Oni uzimaju nacionalizam kao polaznu tačku, kao nešto samorazumljivo, kao nešto što se ne dovodi u pitanje. Oni polaze od toga da književnost služi naciji.
Tomislav Marković: Mi u Srbiji smo došli u paradoksalnu situaciju da je nacionalistički diskurs prisutniji u literaturi nego u politici. Akteri zločinačkog režima sada pokušavaju da sprovode evropsku politiku, dok u kulturi, pre svega u književnosti gde je najtvrđe jezgro nacionalizma, stvari ostaju zaleđene tako da nacionalistički pisci dobijaju i svoje naslednike, kao što je, na primer, grupa P-70. Stvari su se pomerile utoliko što smo nekad imali windows nacionalizam, a sada imamo XP nacionalizam. Recimo, roman Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića, koji je objavljen u prvim poratnim godinama, ovde je proglašen velikim romanom, a njegov autor vrlo značajnim srpskim pisacem. Roman govori o tome da su Srbi kroz istoriju uvek bili pod opsadom, pa čak i u Bosni i Hercegovini tokom poslednjeg rata. U međuvremenu se odustalo od totalnog poricanja uloge Srba u ratu, pa se pojavio roman Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića, gde zaista Srbi opsedaju Sarajevo, ali to saznajemo samo na početku romana, a potom se sve vreme govori samo o tome kako su Bošnjaci zli ljudi i kako glavni junak, dečak, tek kada pređe na srpsku stranu doživljava katarzu. Dakle, stvari se pomeraju utoliko što nacionalizam pomalo postaje light, ali i dalje ima svoje zagovornike. To se tim piscima isplati, jer oni na osnovu svog nacionalističkog angažmana dobijaju državne sinekure i prostorije za rad. Oni imaju podršku sistema, jer se lustracija nikada nije desila u Srbiji. Nacionalističke snage su delovale kroz kulturu i kroz književnost, gde je nacionalizam na neki način i začet, pa se je posle prelio u političke strukture. Svi ti ljudi su i dalje aktivni i dalje su velikani i većina književnika ne dovodi u pitanje Dobricu Ćosića, Matiju Bećkovića ili Ljubomira Simovića. Oni dobijaju i naslednike, tako da se taj kontinuitet nacionalizma u kulturi održava.
Šejla Šehabović: Prisutan je. Direktno, a još češće indirektno. Ovo mogu reći iz svog ličnog spisateljskog iskustva. Ja nikada nisam htjela pisati o ratu, a na kraju sam završila sa knjigom priča koja govori o ratu. Neki ljudi posredno govore o ratu, a neki ga izbjegavaju zato što je to osjetljiva tema. Bilo je i književnika koji su pisali o žrtvama trgujući emocijama. Ljudi se odlučuju da pišu o ratu iz dva razloga. Jedni što misle da nešto treba biti rečeno, a drugi što vjeruju da će im to što kažu donijeti najveću ličnu korist. Oni prvi stvaraju književnost koja vrijedi, dok će ove druge pominjati jedino historičari književnosti kada budu pisali o tome na koji se sve način u literaturi ovog regiona pisalo o ratu.
Tomislav Marković: Prisutan je na različite načine. U Srbiji postoji dominantno mišljenje da su devedesete godine davna prošlost i da se ne treba baviti tim vremenom - da je uopšte glupo vraćati se u prošlost i da se treba okrenuti budućnosti i novim izazovima. Sa druge strane, kada se pojavi roman koji govori o Prvom svetskom ratu, onda on dobija NIN-ovu nagradu. Očigledno postoje neki ratovi i načini pisanja o ratovima koji su poželjni i oni koji nisu poželjni. Literatura koju pišu ljudi kao Saša Ilić i Dragana Mladenović, koja uvažava činjenice i ima jasan etički stav, ne nailazi na šire prihvatanje, jer je nacionalstička matrica još uvek toliko jaka da je slika o poslednjem ratu potpuno iskrivljena. U srpskoj kulturi i dalje dominira propagandna verzija rata.
Šejla Šehabović: U pravu ste. Nemamo nijedno relevantno djelo koje bi sveobuhvatno predstavljalo taj događaj. Ta bolna tema dobija svoje fragmentarne odgovore i mislim da je o njoj vrlo teško govoriti, jer je na udaru raznih političkih diskursa. U Bosni i Hercegiovione, s jedne strane, postoji potpuno negiranje genocida, a s druge imate ljude koji, ružno je to reći, žive od tog genocida. Jednom sam napisala pjesmu kojoj je naslov Srebrenica i svaki put kada je čitam imam neku muku i bojim se da ne zarađujem poene na nečemu o čemu bi možda bolje bilo ćutati.
Tomislav Marković: Meni su zanimljiviji pisci koji nisu preživeli, odnosno koji su skrajnuti. Meni je zanimljiv Oskar Davičo koji je veliki pesnik, a koji je praktično potpuno gurnut na marginu, kao i najveći deo nadrealizma, iz prostog razloga što su oni bili komunisti. Sve što je levičarsko ima stigmu, jer - iz nacionalističkog diskursa posmatrano - ništa što je levičarsko ne može da bude dobro. Inače, čini mi se da Danilo Kiš uživa nepodeljeni ugled na čitavom prostoru. Neki drugi pisci, poput Radomira Konstatinovića, negde se uvažvaju, ali ih i osporavaju, pogotovo iz nacionalističkih krugova u Srbiji. Mirko Kovač je malte ne bio proteran iz srpske kulture, ali se polako vraća, knjige mu se objavljuju, tako da mislim da je proces njegovog povratka u Srbiju u toku. Ravalorizacija jugoslovenskog nasleđa tek treba da bude urađena. Meni su zanimljivi i jugonostalgični vapaji ljudi koji su radili na uništavanju Jugoslavije. Tako se Ljubomir Simović nedavno u jednom intervjuu zapitao da li se neko seća velikih teorijskih biblioteka, kao što su Književnost i civilizacija, Književni pogledi i Sazvežđa - koje su uređivali veliki urednici, gde su objavljivane velike knjige - i da li je neko primetio da su one nestale. Naravno da smo primetili i naravno da nam je žao što se nešto slično više ne objavljuje, ali nisam ja radio na uništavanju tog kulturnog prostora i te države, koja je omogućila da se te knjige prevode i objavljuju, nego Ljubomir Simović. Nije moja pesma bila himna Crvenih beretki, nego njegova.
Tomislav Marković: Meni se čini da uglavnom jesu, mada je sa Krležom bio problem kada mu je prošle godine bio posvećen Festival jednog pisca u Kulturnom centru Beograda. Tada su članovi grupe P- 70 napali taj festival govoreći da je Krleža protivnik Srbije i Srba. Imamo i pisce oko kojih se otimaju različite književnosti. Ja mislim da bi se to rešilo ponovnim vraćanjem pojma jugoslovenska književnost. Na kraju, Danilo Kiš je uvijek tvrdio da je jugoslovenski pisac.
Šejla Šehabović: Ja mislim da danas svi čitaju i Čopića, i Andrića, i Mešu Selimovića. U Tuzli se dodjeljuje regionalna nagrada Meša Selimović i niko ne postavlja pitanje čiji je Meša Selimović. Preživjeli su mnogi, čak se i neke komične situacije dešavaju. Meni su prije nekoliko godina pokazivali nekakav plan i program za studije književnosti u Srbiji, gdje su među srpske pisce ubrojani svi koji su pisali na našem jeziku - uključujući i Maka Dizdara, što je meni bilo posebno komično. Poznat je i slučaj Ive Andrića kojeg ili svi hoće ili ga niko neće. Ili je kriv za sve ratove ili je najbolji pisac na svijetu. Ja bih posebno htjela da pomenem Dubravku Ugrešić. Ona je itekako preživjela raspad jugoslovenskog kulturnog prostora, ne samo da je preživjela, nego ga je u svojim djelima i problematizirala.
Tomislav Marković: To je deo nacionalizama. To bi se također rešilo uvođenjem pojma jugoslovenska književnost. Ali, hajde da malo spustimo loptu. Pisci pripadaju svojim čitaocima, a ne nacionalnim kulturama. Uostalom, većina ljudi u ovim našim državama ne čita te velike pisce, pa čitava otimačina oko njih gubi smisao Kao što Novak Đoković igra tenis za sebe, a ne za Srbiju, tako pisci pišu za svoje čitaoce, a ne za ljude koji ih ne čitaju. Svejedno kako ti ljudi sebe doživljavaju - kao Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili kako već ne.
Tomislav Maković: To je druga priča, to je vrsta zloupotrebe velikih pisaca i autora, koju Kusturica sprovodi i za koju ima državnu podršku. Srećom, ovde u Srbiji je polako gubi, ali zato je i dalje ima od Milorada Dodika. Vi možete da uzmete bilo šta iz istorije, pa da to zloupotrebite i od toga napravite circus, ako vam neko da sredstva za takve stvari. Kusturica je izvršio kreativno i moralno samoubistvo onog trenutka kada je podržao Slobodana Miloševića. On pokušava da se izvadi i produži taj svoj posmrtni život, samo što mu, rekao bih, to nekako ne ide.
Šejla Šehabović: Andrić je simptomatičan slučaj. Danas u Bosni i Hercegovini imate projekt Andrićgrada, koji je zapravo spomenik srpskom nacionalizmu i u kojem je Ivo Andrić nedužna žrtva. Istovremeno imate bošnjačke nacionaliste koji bi se sad maltene zakleli da je opsadu Sarajeva skrivio Ivo Andrić. Takve kulturne prakse su kratkoga vijeka. Mi smo već vidjeli kako su završili projekti kojima se pomoću pisaca dokazivalo ovo ili ono. Kad prođe Andrićgrad, kad se zaboravi kako su se rušile biste Ive Andrića, ja ću ipak pisati o njegovoj priči Štrajk u tkaonici ćilima i meni će to biti dobra podloga da razmišljam o književnosti uopšte. U posljednje vrijeme sve češće mislim da smo se jako dugo bavili pobrojavanjem gubitaka nakon raspada Jugoslavije. To je nekada davalo sjajne umjetničke rezultate, a daje ih i danas, ali mislim da je došlo novo vrijeme, ili će vrlo brzo doći, u kome ćemo morati da razmišljamo i o tome šta smo sve dobili ovim našim kompliciranim, složenim, nemogućim, nevjerovatnim životom, koji živimo nakon raspada Jugoslavije. Neće biti da smo sve izgubili, mislim da je puno toga dobiveno. U ovoj našoj takozvanoj regiji pojavljuju se ljudi koji ne očajavaju, nego da se trude da vlastitom produkcijom daju doprinos umjetničkom djelovanju na ovom prostoru, na koji zapravo svi mi imamo pravo.
Tomislav Marković: Mogu preko prevoda. Sa starijim generacijama je nekako lakše, zato što svi govore zajednički jezik, ali sa mlađima je neophodna komunikacija na engleskom. Sa Kosovom je bio, zapravo, najveći problem zbog političkog aparthejda i zbog stava političko-nacionalističke elite u Srbiji, koja je na kosovskom mitu gradila nacionalistički identitet. Međutim, u poslednje vreme se nešto radi na kulturnim vezama sa Kosovom, doduše ne previše, ali nešto se pokušava. U tom smislu idu inicijative koje su pokrenuli beogradski Beton i prištinska Qendra multimedia. Čini mi se da je sa Makedonijom i Slovenijom, bar što se tiče Srbije, lakše. Rat sa Slovenijom je trajao kratko, dok sa Makedonijom nije bilo nikakvih sukoba, tako da to olakšava kulturnu i svaku drugu saradnju. Sa Kosovom je najveći problem, ali nekakvim zalaganjem i željom da se uprkos mnogim preprekama saradnja uspostavi - može mnogo toga da se uradi, a postoji i interesovanje za saradnju, pogotovo na Kosovu. Kada je u Prištini promovisana antologije mlađe srpske proze Iz Beograda s ljubavlju ili kada su Beton i Qendra multimedija organizovali međunarodni književni festival Polip, većina kosovskih medija je pisala o tome, a kada je u Beogradu promovisana antologiju mlađe književne scene Kosova Iz Prištine s ljubavlju. nijedan beogradski medij nije izveštavao o tome. Postoji ovde u Srbiji neka vrsta rasizma prema Albancima i prema Kosovu i treba da prođu decenije da bi se to razbilo, ali nema druge nego da se radi na tome.
Šejla Šehabović: Kad je riječ o Makedoniji, Kosovu i Sloveniji postoji diskriminacija na koju smo naviknuti. Nama je bila najnormalnija stvar da su svi u Makedoniji govorili naš jezik, a da mi nikada nismo učili makedonski ili slovenački. Mnogi ljudi u Makedoniji, Sloveniji i na Kosovu pristajali su na takav odnos, jer su jako dobrohotni, ali mislim da smo dužni da prekinemo taj kolonizatorski odnos prema kome ja, kad odem u neku od tih zemalja, smatram da je normalno da čitam na svom jeziku i da me oni razumiju, a da se ne trudim da naučim njihov jezik.
Tomislav Marković: Mislim da interes za kulturnu saradnju postoji i da će mreže, koje su već uspostavljene, jačati i širiti se. Ja sam optimista i ne želim da verujem da ćemo se ponovo zatvarati u svoje male nacionalne zajednice.
Šejla Šehabović: Mislim da će regionalne kulturne veze jačati, prije svega silom tržišta. Kada pišete knjigu logično je da se obraćate svima koji su vam dostupni. Mislim da će morati da se razvije neka vrsta zajedničkog kulturnog tržišta, da li zbog ekonomskih razloga, da li zbog potrebe ljudi da komuniciraju. Ja mislim da će se upravo zahvaljući preprekama, koje sada imamo u komunikaciji, razviti novi kreativni oblici saradnje. Meni je ova situacija, valjda zato što sam navikla da živim u haosu, velika inspiracija. Mislim da će se zajednički kulturni prostor razvijati i da ćemo imati šta da ostavimo budućim generacijama. Vjerujem da će tim ljudima izgledati jako čudno ovo što mi danas radimo i pišemo i da će na ovo naše vrijeme gledati kao na egzotičan period u razvoju naše kulture.
Bilo je reči o tome da li strah od obnavljanja Jugoslavije limitira uspostavljanje kulturne saradnje u regionu, zašto jugonostalgija nema kreativni potencijal, o povezivanju mladih umetnika koji su rođeni devedesetih godina, koliko je nacionalistički diskurs prisutan u literaturi regiona i ko su njegovi protagonisti, koliko se postjugoslovenska književnost bavi nedavnim ratom, zašto još nema relevatnog literarnog dela o Srebrenici, koji su pisci preživjeli raspad Jugoslavije pa danas figuriraju kao istinske veličine u svim državama bivše Jugoslavije, o zloupotrebi Ive Andrića, kao i o tome koliko potreba za širenjem tržišta doprinosi jačanju kulturne razmene u regionu.
Omer Karabeg: Kakva je danas komunikacija među piscima, glumcima, slikarima na prostoru bivše Jugoslavije? Da li se obnavljaju nekadašnje veze ili se sve svodi na pojedinačne kontakte ljudi kojima rat i govor mržnje nisu mogli uništiti prijateljstva?
Šejla Šehabović: To je jako teško pitanje kada se postavlja mojoj generaciji, zato što te nekadašnje veze na zajedničkom kulturnom prostoru nisu dio našeg vlastitog iskustva. Mi smo mogli samo posmatrati kako se one obnavljaju. Mislim da su te veze, koje su nekada postojale u onome što danas zovemo regija, a zapravo uvijek mislimo na Jugoslaviju, nakon rata obnovljene i to se uglavnom dešavalo na ličnoj osnovi. Upućeni smo jedni na druge i tvrdim da je to najviše zbog jednog jezika i zbog odrastanja uz zajedničku kulturu. Imali smo priliku da se koristimo istim kulturnim prostorom, to se dešavalo čak i u vrijeme rata. S druge strane, ljudi moje generacije, i oni mnogo mlađi od nas, nikada nisu ni imali takve kontakte, pa nisu imali šta ni obnavljati. Naši regionalni kulturni projekti su, zapravo, nešto sasvim novo. Lično bih voljela da imamo više prostora za novu produkciju nego što se bavimo nostalgijom.
Mislim da postoji zajednički prostor istog jezika, ma kako ga mi zvali.
Omer Karabeg: Koliko strah od obnavljanja Jugoslavije limitira uspostavljanje kulturne saradnje u regionu? Kad god se ljudi u ovom regionu previše približe, političari poviču: “Pazi, nemojte da obnavljate Jugoslaviju”.
Na tržišnom nivou cvjeta brendiranje jugonostalgije koje je potpuno nekritičko. Sve se pretvara u neku vrstu žalovanja i tugovanki za onim što je nekada bilo.
Tomislav Marković: Čini mi se da otpor političkih elita prema Jugoslaviji manje ima veze sa kulturom, a više se bazira na otporu prema nekim drugim vrednostima koje su postojale u socijalizmu, kao što su ravnopravnost, jednakost, ozbiljna zdravstvena i socijalna zaštita, društvo u kome ne postoje velike socijalne razlike. Oni su jugoslovenski projekt uništili svojim nacionalističkim politikama tako da je svako pozivanje na Jugoslaviju nepodobno. S druge strane, postoji neka vrsta amblematskog jugoslovenstva i jugonostalgije, pa se priča o nekakvom mitskom vremenu kada se divno živelo, a vrlo se malo radi na tome da se taj period prouči i da se nešto pametno izvuče iz tog iskustva. Postoje i mali pisci koji su vezani za svoje nacionalne zajednice i kojima odgovara rascepkanost i podeljenost. Pesnik Slobodan Blagojević je početkom devedesetih godina rekao za Matiju Bečkovića kako njemu odgovara da teritorija, kojoj se on kao pisac obraća, bude što manja.
Omer Karabeg: Kad god se povede reč o tome šta je ostalo od onog nekadašnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora, meni u ušima zvone reči jednog uglednog hrvatskog književnog istoričara, koji uopšte nije nikakav nacionalista, a koji je svojevremeno rekao da mu je srpska književnost isto što i bugarska. Može li se desiti da jednog dana zaista tako i bude?
Šejla Šehabović: Ne može se desiti zato što je izmišljen internet. To je moja teorija. Inače, malo sam se bavila poviješću zajedničkih književnosti. Postojali su periodi kada se na ovaj jezik gledalo kao na jedan, ali i periodi kada se nastojalo da se među nama napravi što veća jezička razlika. Mislim da je taj period prošao. Ljudima je danas samorazumljivo da postoje najmanje četiri standarda za jedan jezik. Niko ne dovodi u pitanje mogućnost komuniciranja, pa će kod mlađih generaciji u Hrvatskoj vrlo teško prolaziti stajalište da im je srpska književnost isto što i bugarska.
Omer Karabeg: Gospodine Markoviću, evo da i vas upitam, može li se desiti da ta razdvajanja jednog dana budu tolika da Hrvatima srpska književnost bude isto što i bugarska, a Srbima hrvatska kao poljska?
Tomislav Marković: Mislim da tu ima jedan logički problem. Srbi poljsku kulturu poznaju iz prevoda, a da bi upoznali hrvatsku kulturu nije im potreban prevod, tako da, hteli ili ne hteli, hrvatska kutura će im u svakom slučaju biti bliža od poljske i mnogo dostupnija i putem interneta. Uostalom, knjige kruže u oba smera tako da mislim da je to nemoguće. Ta rečenica je očigledno izrečena u kontekstu podela i građenja sopstvenih malih nacionalnih identiteta, ali mislim da to nema budućnost. Na kraju, sve zemlje u regionu idu ka Evropskoj uniji gde bi trebalo da se izbrišu sve granice, pa ne vidim kako ćemo onda uspevati da gradimo zidove i kopamo rovove. Svi mi imamo zajednički kulturni prostor i slične kulturne obrasce u kojima živimo i koji nas određuju, tako da se međusobno mnogo bolje razumemo nego sa kulturama koje se od naših prilično razlikuju. Mislim da su nacionalistički projekati, koji računaju na podele, autističnost i zatvorenost, propali. Ta opasnost je postojala devedesetih godina i tokom rata, ali odmah nakon toga su se počele uspostavljati veze i mislim da to više nikada neće prestati.
Omer Karabeg: Koliko je nacionalistički diskurs prisutan u literaturi regiona? Bilo ga je previše u devedesetim godinama, da li ga ima i danas?
Šejla Šehabović: Ima ga, ali se manje prepoznaje zbog toga što su mnogi pisci tako istrenirani da je to za njih jedini diskurs za koji znaju. Meni su interesantni mlađi pisci koji i ne primjećuju šta im se desilo i na koji način su indoktrinirani. Oni uzimaju nacionalizam kao polaznu tačku, kao nešto samorazumljivo, kao nešto što se ne dovodi u pitanje. Oni polaze od toga da književnost služi naciji.
Mi u Srbiji smo došli u paradoksalnu situaciju da je nacionalistički diskurs prisutniji u literaturi nego u politici.
Omer Karabeg: Koliko je rat, kao tema, prisutan u postjugoslovenskoj literaturi?
Šejla Šehabović: Prisutan je. Direktno, a još češće indirektno. Ovo mogu reći iz svog ličnog spisateljskog iskustva. Ja nikada nisam htjela pisati o ratu, a na kraju sam završila sa knjigom priča koja govori o ratu. Neki ljudi posredno govore o ratu, a neki ga izbjegavaju zato što je to osjetljiva tema. Bilo je i književnika koji su pisali o žrtvama trgujući emocijama. Ljudi se odlučuju da pišu o ratu iz dva razloga. Jedni što misle da nešto treba biti rečeno, a drugi što vjeruju da će im to što kažu donijeti najveću ličnu korist. Oni prvi stvaraju književnost koja vrijedi, dok će ove druge pominjati jedino historičari književnosti kada budu pisali o tome na koji se sve način u literaturi ovog regiona pisalo o ratu.
Tomislav Marković: Prisutan je na različite načine. U Srbiji postoji dominantno mišljenje da su devedesete godine davna prošlost i da se ne treba baviti tim vremenom - da je uopšte glupo vraćati se u prošlost i da se treba okrenuti budućnosti i novim izazovima. Sa druge strane, kada se pojavi roman koji govori o Prvom svetskom ratu, onda on dobija NIN-ovu nagradu. Očigledno postoje neki ratovi i načini pisanja o ratovima koji su poželjni i oni koji nisu poželjni. Literatura koju pišu ljudi kao Saša Ilić i Dragana Mladenović, koja uvažava činjenice i ima jasan etički stav, ne nailazi na šire prihvatanje, jer je nacionalstička matrica još uvek toliko jaka da je slika o poslednjem ratu potpuno iskrivljena. U srpskoj kulturi i dalje dominira propagandna verzija rata.
Omer Karabeg: Čini mi se da nemamo nijedno relevantno delo o Srebrenici.
Mislim da je o Srebrenici vrlo teško govoriti, jer je na udaru raznih političkih diskursa.
Omer Karabeg: Koji su jugosloveski pisci preživeli raspad Jugoslavije i podele, pa danas figuriraju kao istinske veličine u svim nacionalnim kulturama. Ima li uopšte takvih slučajeva?
Tomislav Marković: Meni su zanimljiviji pisci koji nisu preživeli, odnosno koji su skrajnuti. Meni je zanimljiv Oskar Davičo koji je veliki pesnik, a koji je praktično potpuno gurnut na marginu, kao i najveći deo nadrealizma, iz prostog razloga što su oni bili komunisti. Sve što je levičarsko ima stigmu, jer - iz nacionalističkog diskursa posmatrano - ništa što je levičarsko ne može da bude dobro. Inače, čini mi se da Danilo Kiš uživa nepodeljeni ugled na čitavom prostoru. Neki drugi pisci, poput Radomira Konstatinovića, negde se uvažvaju, ali ih i osporavaju, pogotovo iz nacionalističkih krugova u Srbiji. Mirko Kovač je malte ne bio proteran iz srpske kulture, ali se polako vraća, knjige mu se objavljuju, tako da mislim da je proces njegovog povratka u Srbiju u toku. Ravalorizacija jugoslovenskog nasleđa tek treba da bude urađena. Meni su zanimljivi i jugonostalgični vapaji ljudi koji su radili na uništavanju Jugoslavije. Tako se Ljubomir Simović nedavno u jednom intervjuu zapitao da li se neko seća velikih teorijskih biblioteka, kao što su Književnost i civilizacija, Književni pogledi i Sazvežđa - koje su uređivali veliki urednici, gde su objavljivane velike knjige - i da li je neko primetio da su one nestale. Naravno da smo primetili i naravno da nam je žao što se nešto slično više ne objavljuje, ali nisam ja radio na uništavanju tog kulturnog prostora i te države, koja je omogućila da se te knjige prevode i objavljuju, nego Ljubomir Simović. Nije moja pesma bila himna Crvenih beretki, nego njegova.
Omer Karabeg: A šta je sa Krležom, sa Crnjanskim, sa Mešom Selimovićem? Da li su oni regionalno prihvaćeni kao veliki pisci?
Tomislav Marković: Meni se čini da uglavnom jesu, mada je sa Krležom bio problem kada mu je prošle godine bio posvećen Festival jednog pisca u Kulturnom centru Beograda. Tada su članovi grupe P- 70 napali taj festival govoreći da je Krleža protivnik Srbije i Srba. Imamo i pisce oko kojih se otimaju različite književnosti. Ja mislim da bi se to rešilo ponovnim vraćanjem pojma jugoslovenska književnost. Na kraju, Danilo Kiš je uvijek tvrdio da je jugoslovenski pisac.
Poznat je i slučaj Ive Andrića kojeg ili svi hoće ili ga niko neće. Ili je kriv za sve ratove ili je najbolji pisac na svijetu.
Omer Karabeg: Meni je jako zanimljivo, a i dosta indikativno sve ovo što se zbiva oko Andrića. Kao što reče Šejla, oko njega se ili otimaju ili ga negiraju.
Tomislav Marković: To je deo nacionalizama. To bi se također rešilo uvođenjem pojma jugoslovenska književnost. Ali, hajde da malo spustimo loptu. Pisci pripadaju svojim čitaocima, a ne nacionalnim kulturama. Uostalom, većina ljudi u ovim našim državama ne čita te velike pisce, pa čitava otimačina oko njih gubi smisao Kao što Novak Đoković igra tenis za sebe, a ne za Srbiju, tako pisci pišu za svoje čitaoce, a ne za ljude koji ih ne čitaju. Svejedno kako ti ljudi sebe doživljavaju - kao Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili kako već ne.
Omer Karabeg: Imamo i Andrićgrad…
Tomislav Maković: To je druga priča, to je vrsta zloupotrebe velikih pisaca i autora, koju Kusturica sprovodi i za koju ima državnu podršku. Srećom, ovde u Srbiji je polako gubi, ali zato je i dalje ima od Milorada Dodika. Vi možete da uzmete bilo šta iz istorije, pa da to zloupotrebite i od toga napravite circus, ako vam neko da sredstva za takve stvari. Kusturica je izvršio kreativno i moralno samoubistvo onog trenutka kada je podržao Slobodana Miloševića. On pokušava da se izvadi i produži taj svoj posmrtni život, samo što mu, rekao bih, to nekako ne ide.
Šejla Šehabović: Andrić je simptomatičan slučaj. Danas u Bosni i Hercegovini imate projekt Andrićgrada, koji je zapravo spomenik srpskom nacionalizmu i u kojem je Ivo Andrić nedužna žrtva. Istovremeno imate bošnjačke nacionaliste koji bi se sad maltene zakleli da je opsadu Sarajeva skrivio Ivo Andrić. Takve kulturne prakse su kratkoga vijeka. Mi smo već vidjeli kako su završili projekti kojima se pomoću pisaca dokazivalo ovo ili ono. Kad prođe Andrićgrad, kad se zaboravi kako su se rušile biste Ive Andrića, ja ću ipak pisati o njegovoj priči Štrajk u tkaonici ćilima i meni će to biti dobra podloga da razmišljam o književnosti uopšte. U posljednje vrijeme sve češće mislim da smo se jako dugo bavili pobrojavanjem gubitaka nakon raspada Jugoslavije. To je nekada davalo sjajne umjetničke rezultate, a daje ih i danas, ali mislim da je došlo novo vrijeme, ili će vrlo brzo doći, u kome ćemo morati da razmišljamo i o tome šta smo sve dobili ovim našim kompliciranim, složenim, nemogućim, nevjerovatnim životom, koji živimo nakon raspada Jugoslavije. Neće biti da smo sve izgubili, mislim da je puno toga dobiveno. U ovoj našoj takozvanoj regiji pojavljuju se ljudi koji ne očajavaju, nego da se trude da vlastitom produkcijom daju doprinos umjetničkom djelovanju na ovom prostoru, na koji zapravo svi mi imamo pravo.
Omer Karabeg: Šta je sa Makedonijom, Kosovom i Slovenijom? Kakve su kulturne veze s tim zemljama, u kojima se ne govori srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski jezik, da ga tako nazovem? Mogu li one biti deo regionalnog kulturnog prostora?
Postoji ovde u Srbiji neka vrsta rasizma prema Albancima i prema Kosovu i treba da prođu decenije da bi se to razbilo, ali nema druge nego da se radi na tome.
Šejla Šehabović: Kad je riječ o Makedoniji, Kosovu i Sloveniji postoji diskriminacija na koju smo naviknuti. Nama je bila najnormalnija stvar da su svi u Makedoniji govorili naš jezik, a da mi nikada nismo učili makedonski ili slovenački. Mnogi ljudi u Makedoniji, Sloveniji i na Kosovu pristajali su na takav odnos, jer su jako dobrohotni, ali mislim da smo dužni da prekinemo taj kolonizatorski odnos prema kome ja, kad odem u neku od tih zemalja, smatram da je normalno da čitam na svom jeziku i da me oni razumiju, a da se ne trudim da naučim njihov jezik.
Omer Karabeg: Mislite li da će se regionalni kulturni prostor širiti i jačiti logikom tržišta i potrebom kulturne saradnje između država bivše Jugoslavije ili će to biti nešto samo za pokazivanje Evropskoj uniji?
Tomislav Marković: Mislim da interes za kulturnu saradnju postoji i da će mreže, koje su već uspostavljene, jačati i širiti se. Ja sam optimista i ne želim da verujem da ćemo se ponovo zatvarati u svoje male nacionalne zajednice.
Šejla Šehabović: Mislim da će regionalne kulturne veze jačati, prije svega silom tržišta. Kada pišete knjigu logično je da se obraćate svima koji su vam dostupni. Mislim da će morati da se razvije neka vrsta zajedničkog kulturnog tržišta, da li zbog ekonomskih razloga, da li zbog potrebe ljudi da komuniciraju. Ja mislim da će se upravo zahvaljući preprekama, koje sada imamo u komunikaciji, razviti novi kreativni oblici saradnje. Meni je ova situacija, valjda zato što sam navikla da živim u haosu, velika inspiracija. Mislim da će se zajednički kulturni prostor razvijati i da ćemo imati šta da ostavimo budućim generacijama. Vjerujem da će tim ljudima izgledati jako čudno ovo što mi danas radimo i pišemo i da će na ovo naše vrijeme gledati kao na egzotičan period u razvoju naše kulture.
