U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je realna ideja o stvaranju velike Albanije, koja je javno promovisana na Kosovu i u Albaniji tokom nedavne proslave 100. godišnjice osnivanja albanske države.
Sagovornici su bili Iljir Deda, direktor Kipreda, Instituta za politička istraživanja iz Prištine i Dušan Janjić, saradnik Instituta društvenih nauka iz Beograda.
Bilo je reči o tome da li je ideja o ujedinjenju sa Albanijom ponovo oživela zbog frustracije kosovskih Albanca što im je blokiran put da kao nezavisna država uđu u međunarodne organizacije, da li bi međunarodna zajednica dozvolila ujedinjenje Kosova i Albanije s obzirom da njeni predstavnici uporno ponavljaju da nakon osamostaljenja Kosova neće biti promene granica na Balkanu, zašto su Vašington i Brisel različito reagovali na oživljavanje ideje o velikoj Albaniji, zašto visoki srpski zvaničnici nisu reagovali na izjave Salija Beriše i Hašima Tačija u kojima se izražava žaljenje što svi Albanci ne žive u jednoj državi, kao i o tome kako bi se eventualno ujedinjenje Kosova i Albanije odrazilo na Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju.
Omer Karabeg: Kosovski zvaničnici doskora nisu javno govorili o mogućnosti ujedinjenja Kosova sa Albanijom. Nedavno, prilikom proslave 100. godišnjice nezavisnosti Albanije, oni su prvi put javno izrazili žaljenje što Albanci ne žive u jednoj državi i izrekli nadu da bi se to jednog dana moglo ostvariti. Kako to tumačite?
Ako Kosovo ostane jedina država na evropskom kontinentu, koju je izolovala sama EU, onda će se kosovski Albanci i njihova elita zapitati čemu onda kosovska država, pa će se postaviti pitanje pripajanja Kosova Albaniji.
Iljir Deda: Onda su na to dodali, mada tiho, da će se to ostvariti u ujedinjenoj Evropi, odnosno kada Kosovo i Albanija budu deo Evropske unije. Istina, pomenuto je povezivanje sa Albanijom, ali ja nisam stekao utisak da su to bili direktni pozivi na ujedinjenje. Podloga svega toga je što su Albanci, koji su se 1912. godine našli u tadašnjoj Srbiji, a onda i u Jugoslaviji, osećali da im je time učinjena nepravda, jer su bili odvojeni od matice Albanije. Međutim, kada se 1989. godine raspao komunistički sistem, u političkoj eliti Kosova prevladalo je uverenje da bi za kosovske Albance najbolje bilo da žive u vlastitoj državi, koja bi bila podjednako otvorena i prema Srbiji i prema Albaniji. Tu ideju je najviše zagovarao Ibrahim Rugova i stanovništvo je to u velikoj meri prihvatilo. Sada, u 2012. godini, Kosovo se nalazi na velikoj raskrsnici. Kosovski Albanci su se nadali da će, nakon proglašanje nezavisnosti 2008. godine, Kosovo vrlo brzo ući u sve međunarodne insitucije. Četiri godine kasnije oni vide da je Kosovo zakočeno, da nije ni blizu učlanjenja u Ujedinjene nacije, jer mu polovina zemalja u svetu priznaje legitimnost, a druga polovina ne priznaje. Vide i da Kosovo ne napreduje u evropskim integracijama zbog pet zemalja Evropske unije koje ne priznaju kosovsku državu. Zbog toga postoji velika frustracija na Kosovu. Presudna će biti ova dekada do 2020. godine. Ako se u tom periodu ništa ne promeni, ako se nastavi sa blokadama, ako Kosovo ostane jedina država na evropskom kontinentu, koju je izolovala sama Evropska unija, onda će se kosovski Albanci i njihova elita zapitati čemu onda kosovska država, pa će se postaviti pitanje pripajanja Kosova Albaniji. Ovo ima veze i sa ekonomskim razvojem. Ako pratite razvoj Albanije i Kosova u poslednjih deset godina, videćete da je Albanija na uzlaznoj, a Kosovo na silaznoj putanji. Kosovo je pre deset godina bilo razvijenije od Albanije, a danas zaostaje i možemo samo zamisliti šta će se dešavati u idućih desetak godina, ako se ovaj trend nastavi. Albanija će biti još nekoliko koraka napred, a Kosovo će i dalje zaostajati. Ako se do kraja ovog desetleća stanje ne promeni, ujedinjenje sa Albanijom neće biti romantičarska nacionalna ideja, nego izraz racionalne potrebe da se Kosovo razvija i da se oseća delom međunarodne zajednice.
Dušan Janjić: Ne treba zaboraviti da je do sada mnogo toga urađeno na povezivanju ekonomija Kosova i Albanije, da je izgradnja autoputa koji povezuje Kosovo i Albaniju učinila nešto što je ranije ljudima delovalo nemoguće, a to je da vema brzo stignu iz Prištine u Tiranu. Inače, u korpusu koji se zove velikoalbanski ili panalbanski pokret imamo dve struje. Jedna je ona koja se oduvek zalagala za veliku Albaniju - sada se to zove prirodna Albanija - koju u političkom smislu na Kosovu najbolje predstavlja pokret Samoopredeljenje koji bez ikakvog zazora kaže da sve albanske zemlje moraju da se spoje u jednu državnu zajednicu. Da li će to biti federacija - to oni ne govore. Postoji i druga struja, koju je pre desetak godina najbolje formulisao bivši ministar inostranih poslova Albanije, Paskal Milo u knjizi “Velika Albanija između fikcije i stvarnosti”, kada je rekao da će, zapravo, svi Albanci imati veliku Albaniju u velikoj Evropi. Bitna razlika između ove dve struje je u tome da je ona umerenija bliža realnosti, jer razmišlja o albanskoj emancipaciji u nekoliko koraka, pa je onda moguće imati i državu Kosovo, i autonomiju Albanaca unutar Srbije i Crne Gore, i binacionalnu federaciju u Makedoniji. Međutim, sada jača pritisak onih koji su za ujedinjenje. U osnovi današnjeg otvaranja ovog pitanja je da političari pragmatično osećaju da narod želi novu temu. Naravno, ne nude mu socijalno-ekonomsku temu, jer je to za njih opasno, nego ga guraju na etnonacionalni teren. Kako će to dalje ići - teško je reći. U svakom slučaju slažem se sa gospodinom Dedom da će sve zavisti od toga u kojoj meri će se Kosovo uspostaviti kao efikasna država. S druge strane, to će zavisti i od brzine širenja NATO pakta na Balkanu. Što Srbija bude dalje od NATO pakta, što se više bude pretvarala u neku bezbednosnu crnu rupu, kosovski Albanici, a i spoljni faktori, će sve više ići na što tešnje veze Kosova i Albanije. Aktiviraće se jadransko-jonska linija, i Zapad će sve više dizati ruke od zapadnog Balkana.
Omer Karabeg: Predstavnici međunarodne zajednice su više puta rekli da je nakon odvajanja Kosova od Srbije završeno prekomponovanje granica na Balkanu. Mislite li da bi Brisel i Vašinston odustali od tog stava kada je u pitanju ujedinjenje Albanije i Kosova?
Ustav Kosova zabranjuje ujedinjenje sa Albanijom i priključenje drugih teritorija Kosovu.
Iljir Deda: Ustav Kosova zabranjuje ujedinjenje sa Albanijom i priključenje drugih teritorija Kosovu. To je sadašnje stanje. Inače, mislim da je kroz istoriju Zapad na prostoru Balkana uvek uvažavao realnosti, koje je Balkan sam proizveo. Oni će držati status quo do trenutka kada Balkan ne proključa, a zapadni Balkan je već tokom 2012. godine počeo po malo da ključa, tako da imamo nestabilnost i u Makedoniji, i u Bosni i Hercegovini, a i znatno sporije uključivanje Srbije, Albanije i Kosova u evropske integracije.
Dušan Janjić
Dušan Janjić: Ne mogu oni biti zagovornici doktrine nemenjanja granica na Balkanu, jer helsinški dokumenti, koji i dalje važe, omogućavaju promenu granica, ali mirnim putem i dogovorom zainteresovanih strana. Oni su sada protiv toga zbog straha da neće moći da upravljaju krizom i da će ih to mnogo koštati. Zbog toga su oni, kad je u pitanju Balkan, korigovali opšti evropski trend menjanja granica, koji je uzeo maha nakon pada Berlinskog zida. U Evropi je promenjeno oko pedesetek granica - od ujedinjenja Nemačke, preko mirnog razlaza Češke i Slovačke, do raspada SSSR-a i Jugoslavije. Onda se pojavio problem Kosova koji su definisali kao pitanje sui generis, jer je Kosovo bilo blizu statusa republike, ali nije bilo republika, pa je onda blokirano i pitanje Makedonije i Bosne i Hercegovine. Zapravo, u ovom momentu na Balkanu imamo četiri blokirana entiteta. To su Bosna i Hercegovina, Srbija, Kosovo i Makedonija. U suštini, ovo o čemu sada Brisel i Vašington govore je neka formula koja će važiti samo dotle dok Srbija ne uđe u NATO. Kad Srbija uđe u NATO mislim da će se odnos menjati i da će biti stvoreni uslovi, ili će barem Zapad u to verovati, za slobodniji dogovor između država oko granica.
Omer Karabeg: Da li bi ujedinjenje Kosova sa Albanijom izavalo lančani efekat u regionu, pa bi onda i Albanci koji žive u Makedoniji tražili da se pripoje toj novoj državi, a Republika Srpska da se pripoji Srbiji?
Iljir Deda: Taj proces, ako do toga dođe, neće ići tako. Moram skrenuti pažnju da su oči Srba i Hrvata iz Bosne i Hercegovine i Albanaca iz Makedonije i Preševske doline sada uprte u sever Kosova. Od toga kakvo će biti rešenje za sever Kosova zavisi kako će se region dalje kretati. Jer, ako sever Kosova dobije dodatnu teritorijalno-političku i pravnu autonomiju, onda s velikom sigurnošću mogu reći da će buknuti Makedonija, jer će Albanci u Makedoniji - koji čine skoro trećinu stanovništva, a po Ohridskom sporazumu imaju manji nivo autonomije nego što Ahtisarijev plan daje kosovskim Srbima - zatražiti federalizaciju države. Također ćemo imati i pritisak Albanaca iz Preševske doline da dobiju isti status kao i sever Kosova, a u Bosni i Hercegovini će ojačati pozicija bosanskohercegovačkih Hrvata, kad je reč o njihovom zahtevu da dobiju svoj entitet.
Vlada strah od neizvesnosti i onda elite podmeću ljudima priče o nekim velikim državama u budućnosti. To rade i Dodik i Beriša, to rade i ovde u Srbiji, a to se pogotovo sada radi na Kosovu.
Dušan Janjić: Ja to malo drugačije vidim od gospodina Dede. Svim tim zahtevima zajednički je snažan etnonacionalizam i koncept po kome država ne treba da bude višenacionalna, već centralizovana i etnička. Sve se to događa u vreme velike krize, i balkanske i evropske, u kojoj raste populizam. Vlada strah od neizvesnosti i onda elite podmeću ljudima priče o nekim velikim državama u budućnosti. To rade i Dodik i Beriša, to rade i ovde u Srbiji, a to se pogotovo sada radi na Kosovu. Mislim da Republika Srpska traži ono što je Kosovo već dobilo, ili sam barem ja tako razumeo Dodika. Traži da postane država. Hoću reći da u ovom momentu cilj Republike Srpske nije ujedinjenje sa Srbijom, oni hoće da postanu nezavisna država. Ako već postoje dve albanske države - da budu i dve srpske. Citiram argumente Republike Srpske. Što se tiče Ohridskog sporazuma, on je objektivno dao Albancima u Makedoniji više nego što imaju Srbi na Kosovu, jer je povukao potpuno nove granice u svim opštinama i doveo Makedonce i Albance do tačke da se moraju dogovoriti o promenama ustava i kako će dalje živeti. Što se tiče severa Kosova, sve bi bilo u redu kada bi Leposavić bio isto što i Štrpci, ali nije. U Leposaviću nema kosovskih institucija, čak ni stranci nisu uspeli da ih nametnu, niti su to pokušavali. Dakle, ako se govori o nekakvoj autonomiji za sever Kosova, onda je reč o načinu kako da se izbegne nasilno nametanje kosovskih zakona i masovan odlazak Srba. O tome se radi. Šta će biti - meni je teško da predvidim, ali mislim da bi i za Kosovo i za Srbiju bilo najbolje kad bi se pitanje severa Kosova ostavilo otvorenim još neko vreme. Zbog čega? Zbog Albanaca na jugu Srbije. Budimo otvoreni. Pitanje severa Kosova povezano je sa pitanjem Preševa i Bujanovca. I kada u Srbiji govore o podeli Kosova naravno da itekako zaboravljaju Albance na jugu Srbije.
Iljir Deda
Iljir Deda: Ne slažem se sa ovim što je gospodin Janjić rekao o Ahtisarijevom planu i Ohridskom sporazumu. Ahtisarijev plan je nešto između Ohridskog sporazuma i modela Republike Srpske, on garantuje kosovskim Srbima veći stepen autonomije i specijalnih veza sa Srbijom nego što to predviđa Ohridski sporazum. Ali to je druga priča. Mislim da posao na zapadnom Balkanu još nije završen. Mi kao da ništa nismo naučili od raspada Jugoslavije. Na političkoj sceni su iste vođe koje su bile i devedesetih godina. Postavlja se pitanje kako mogu ljudi koji su produkt politike raspada Jugoslavije da grade budućnost. I Evropska unija treba da promeni svoju politiku. Svim državama - od Bosne i Hercegovine, preko Srbije, Kosova, Makedonije do Albanije - treba dati datum početka pregovora o pristupanju Evropskoj uniji i onda neka svaka država pojedinačno krene napred. Sadašnji princip postepenog ulaska u evropske integracije, kao što vidimo, ne daje rezultate, a Evropa ima veliku odgovornost za stabilnost i razvoj zapadnog Balkana.
Omer Karabeg: Zanimljivo je da su Sjedinjene Američkie Države i Evropska unija različito reagovali na izjavu albanskog premijera Beriše da se albanske teritorije prostiru od severa Grčke do juga Srbije i od Skoplja do Podgorice. Predstavnik Stejt departmenta je rekao da Vašington ne podržava prekrajanje granica na Balkanu, a predstavnik Evropske unije je odbio da komentariše tu izjavu.
Mislim da je Stejt department reagovao u skladu sa svojom politikom. Malo je dodao ulja na vatru, a onda je to zaustavio izjavom da nema promene sadašnjih granica.
Dušan Janjić: Mislim da je Stejt department reagovao u skladu sa svojom politikom. Malo je dodao ulja na vatru, a onda je to zaustavio izjavom da nema promene sadašnjih granica.
Omer Karabeg: Zašto Evropska unija nije htela da komentariše?
Dušan Janjić: Mislim da oni nemaju zajednički stav o tome, pa se nisu ni izjašnjavali. Osim toga, mnoge evropske zemlje se s tim suočavaju. Pogledajte Španiju, pogledajte Škotsku. To je problem koji je njima već ušao u kuću, tako da briselska birokratija kaže: ”Najbolje je da ja ćutim i čekam šta će se desiti”.
Iljir Deda: Tačno je da je Evropa sada u velikim problemima zbog rasta težnje za nezavisnošću u Kataloniji i Škotskoj, a s druge strane, ona i inače sporije reaguje na ovakve izjave, jer nema zajednički stav o stanju na zapadnom Balkanu. Međutim, važno je čuti šta je Vašington rekao, a on ne podržava raspad sadašnjih država i stvaranje velikih etničkih država na Balkanu, jer se to kosi sa njegovim shvatanjem Evrope.
Omer Karabeg: Visoki srpski zvaničnici, osim nekih drugorazrednih političara, nisu reagovali na proslavu stogodišnjice albanske nezavisnosti i na izjave o ujedinjenju, mada su godinama govorili da će odvajanje Kosova dovesti do stvaranja velike Albanije. Mediji su o tome vrlo skromno izvestili. Nije bilo onih medijskih kampanja koje smo ranije viđali u takvim situacijama. Kako to tumačite?
Dušan Janjić: Ova nova vladajuća garnitura u Srbiji je mnogo pragmatičnija i od Tadićeve i od Koštuničine. Oni ovako kalkulišu: cela ta velikoalbanska priča možda i nije tako loša, jer nam omogućava da ispod žita podstičemo slične ambicije Banjaluke i Srba sa severa Kosova.
Iljir Deda: Beogradu bi to odgovaralo, jer bi mogao da zaokruži san o velikoj Srbiji. I bivši predsednik Tadić je tajnom diplomatijom želeo da izdejstvuje podelu Kosova, to jeste da se sever pripoji Srbiji, pa da onda Srbija prizna Kosovo ili da se ono pripoji Albaniji. Na žalost, zapadni Balkan se još uvek nalazi u mantrama osamdesetih i devedesetih godina o stvaranju velikih nacionalnih država. Jedino perspektiva priključenja Evropskoj uniji čuva sadašnje granice na zapadnom Balkanu. Ako toga ne bude, težnje ka stvaranju nacionalnih država će jačati i na Kosovu, i u Bosni i Hercegovini, i u Makedoniji.
Omer Karabeg: Da li bi stvaranje ujedinjene albanske države, koja bi bila mnogo veća i jača, poremetilo geostratešku ravnotežu na zapadnom Balkanu?
Ključ stabilnosti zapadnog Balkana je srpsko-albansko ili albansko-srpsko partnerstvo.
Dušan Janjić: Nisam baš siguran. Kada saberete broj stanovnika i pogledate resurse, ne bi se tu mnogo šta promenilo, samo bi došlo do dugoročnih sukoba elita ko će da vodi novu državu. Inače, čini mi se da je glavni problem Evropske unije, kad je u pitanju njen odnos prema zapadnom Balkanu, što se ona rukovodi isključivo zapadnoevropskim iskustvima. Oni su uvrteli u glavu da je francusko-nemačko pomirenje model koji uspešno može funkcionisati i na Balkanu, pa bi to da primene na Srbe i Hrvate. Međutim, Hrvati iduće godine ulaze u Evropsku uniju i više ne pripadaju regionu. Hrvatska jeste balkanska država, ali politički više ne pripada regionu. Ključ stabilnosti zapadnog Balkana je srpsko-albansko ili albansko-srpsko partnerstvo. To je ključ i za širenje Evropske unije i NATO pakta na ceo Balkan. Smirivanje strasti i uspostavljenje partnerstva je nasušna potreba i Srba i Albanca, jer ako pogledate biznis, ako pogledate čak i šverc i organizovani kriminal, jasno je da je to prirodno povezano tržište, bez obzira na jezičke i etničke razlike. To je činjenica i mislim da američka politika upravo ide u tom pravcu.
Omer Karabeg: Gospodine Deda, mislite li i Vi da je srpsko-albansko partnerstvo ključ stabilnosti zapadnog Balkana?
Iljir Deda: Apsolutno jeste. Srbi i Albanci su dva najveća naroda na zapadnom Balkanu i bez trajnog i održivog mira između ta dva naroda, u stvari između Kosova i Srbije, nema stabilnosti na tom području. Bez stabilnosti i partnerstva Albanaca i Srba, zapadni Balkan će ostati nestabilan. Mislim da se to shvata i u Briselu, i u Vašingtonu.
Omer Karabeg: Šta će biti sa pričom o velikoj Albaniji. Da li će se na njoj i dalje insistirati ili je to bila priča za jednokratnu upotrebu vezana za proslavu stogodišnjice osnivanja albanske države?
Dušan Janjić: Ta će priča konstantno oživljavati i dugo će živeti. To je priča o snazi etniciteta, a 21. vek je vek etniciteta. Ta priča će se obnavljati, kao i priče o etničkom razgraničenju, podelama, velikoj Srbiji i velikoj Hrvatskoj. A da li će te priče na kraju pobediti ili će pasti u zaborav - zavisi od toga da li će Evropska unija uspeti da ponovo postane onako privlačna šargarepa kao što je bila pre desetak godina ili će se urušiti pod teretom svojih problema.
Iljir Deda: Ponovio bih da sve zavisi od toga kako će Kosovo napredovati - da li će u sledeće dve godine postati punopravni član međunarodne zajednice ili će se nastaviti sadašnja stagnacija. Što više Kosovo bude dobijalo međunarodnu legitimnost, to će biti manje priče o ujedinjenju sa Albanijom. A što Kosovo bude više izolovano, sve više će jačati težnja za priključenjem Albaniji.
