Gosti Mosta Radija Slobodna Evropa bili su dvojica najpoznatijih srpskih karikaturista - Predrag Koraksić i Dušan Petričić. Govorili su o situaciji u Srbiji i odnosu vlasti prema njihovim karikaturama.
Pored ostalog, bilo je reči o karakteru režima u Srbiji, o tome kako Vučić reaguje na njihove karikature, zašto su poslanici Srpske napredne stanke lažno optužili Koraksića da je Vučića nacrtao kao Hitlera, da li je opasnije baviti se političkom karikaturom danas ili u Miloševićevo vreme, zašto je Mira Marković proglasila Koraksića najgorim karikaturistom na svetu, da li su Koraksić i Petričić na meti tabloida, da li vlast vrši pritisak na dnevnik Danas i nedeljnik NIN koji objavljuju njihove karikature, zbog čega veliki broj intelektualaca ćuti i prave se da ne vide u kakvom režimu žive, da li je strah glavni razlog što se relativno mali broj ljudi buni protiv vlasti, da li se članovi Srpske napredne stanke smeju Koraksićevim i Petričićevim karikaturama, da li su postupci predstavnika vlasti ponekad toliko smešni i karikaturalni da je karikatura pred njima neomoćna, kao i o tome koliko će trajati Vučićeva vlast.
Omer Karabeg: Kako biste okarakterisali sadašnji režim u Srbiji?
Predrag Koraksić: To je režim koji počiva na lažima. Kompletno. Od početka do kraja. Imali smo vladara koji je bio autističan, pa jednog koji je bio opsednut nacijom a nije bio baš naročito obavešten, potom smo imali jednog narcisa i na kraju imamo jednog koji kuka kako će ga ubiti. On se poistovetio sa Đinđićem. Ali on u stvari nije ni u kakvoj opasnosti, jer ga čuvaju službe koje su učestvovale u ubistvu Đinđića koje mogu i dalje da rade ono što su radile za vreme Miloševića. To je pogubno za Srbiju.
Dušan Petričić: Slažem se da je to režim koji počiva na laži. Dodao bih još jednu stvar. U poslednjih osam godina na vlasti imamo mafiju i kriminal. I mislim da je to uz pomenutu laž najgora nesreća koja nas je snašla.
Hitler i Gebels
Omer Karabeg: Glavna ličnost vaših karikatura je Aleksandar Vučić. Kako on na njih reaguje?
Predrag Koraksić: Ne znam. Jednom je reagovao na Dušanove i moje karikature. To je bilo pre tri godine kada je vlast organizovala onu čuvena izložbu pod nazivom “Necenzurisane laži”, koja je trebalo da pokaže kako mi crtamo ono što nije tačno i kako ga maltretiramo. Izložba je trebalo da obiđe celu Srbiju, ali se vrlo brzo ugasila, jer su shvatili da je to u stvari kontraproduktivno i da bi sami sebi napravili veću štetu nego korist. Tako je ta izložba naglo zaustavljena i od toga nije bilo ništa.
Jednom su njegovi čauši digli dreku povodom moje karikature na kojoj Hitler i Gebels drže Martinovića i Orlića, dva poslanika Srpske napredne stranke koji su u Narodnoj skupštini optužili list Danas da vodi harangu protiv njihove stranke kakva se ne pamti od Hitlera i Gebelsa. A takvu kampanju protiv Danasa i drugih slobodnih medija upravo vode njih dvojica. Zato sam i nacrtao karikaturu kako ih Hitler i Gebels hrane na cuclu kao bebe.
Digla se frka. Vučić nije bio u zemlji pa su mu preneli da sam ga nacrtao kao Hitlera. On je ljutito reagovao, ali kada se vratio u Srbiju i video tu karikaturu izjavio je da ga nisam nacrtao kao Hitlera. List Danas je tu vest sutradan objavio pod naslovom - Vučić priznao da nije Hitler. Da pomenem i ovu najaktuelniju temu sa profesorom Stojanom Radenovićem.To je matematički genije koji ima više citata u prestižnim matematičkim časopisima nego cela Srpska akademija nauka. A on paradoksalno nije član te akademije. On je zloupotrebljen. Čovek sedi u podrumu, rešava matematičke probleme, a ne zna šta se izvan podruma dešava.
Dušan Petričić: Vučić nikada lično i direktno nije reagovao na moje karikature. On to pokušava perfidno i prevarantski da radi preko svoje garde kojom se okružio i koja to radi umesto njega. Ali ja pet para ne dajem na to da li je on lično reagovao ili neko od njegovih. Jer niko od njegovih ne bi reagovao bez njegovog aminovanja. Inače, on prati kompletnu štampu i televiziju, naravno i karikature. Ali, retko nasrće na karikaturu. Jer, karikatura nije samo njegov problem nego svih vladara i diktatora. Lakše mu je da nasrne na istraživačkog novinara koji izlazi u javnost sa konkretnim podacima i razotkriva laž.
Karikatura je uvek imala prizvuk zabave i smeha, karikaturisti su često imali ulogu dvorske budale u smislu - hajde da malo zasmejemo narod, pa će lakše da podnese vlast. Ali, to se odnosi na prošla vremena. Karikatura kojom se Koraks i ja danas bavimo je mnogo više od sredstva za izazivanje smeha. Karikatura ukazuje na to šta ova vlast radi. Svedoci smo kako se i kod nas i u celom svetu beskrupulozno falsifikuje istorija. I svi to rade - od američkog do ruskog i francuskog predsednika i engleskog premijera. I, naravno, i ovog našeg. To je moguće uraditi sa knjigama i tekstovima. Ali tu vrstu falsikata je nemoguće uraditi sa karikaturom. Politička karikatura nije podložna manipulacijama. I zato je ona veoma značajna u ovom trenutku.
Glava u torbi
Omer Karabeg: Da li je opasnije baviti se antirežimskom karikaturom danas ili u Miloševićevo vreme?
Predrag Koraksić: Ja sam se borio protiv Miloševića od trenutka kada se on pojavio, od one njegove čuvene rečenice da narod niko ne sme da bije. Imao sam tada velikih problema. Izbačen sam 1993. iz Večernjih novosti gde sam 25 godina bio urednik karikature. Bio sam na crnoj listi. Nigde nisam imao pristupa. Stalno mi je glava bila u torbi. Najveća opasnost dolazila je s one strane Drine - od ljudi oko Ratka Mladića i Radovana Karadžića (ratni lideri RS u BiH, osuđeni pred Haškim tribunalom op.a). Dobijao sam telefonske pozive, pisma sa skarednim sadržajem, direktne pretnje.
Milošević je uglavnom ćutao. Shvatio sam o čemu se radi kada je Milošević pao, pa me je Milan Milutinović, koji je u to vreme još uvek bio predsednik Srbije, pozvao na kafu. On mi je rekao da se Milošević uopšte nije bavio mojim karikaturama, da u stvari nije razumeo karikaturu. Jedino se bunio zbog toga što Miru crtam tako debelu i što joj crtam cvet u kosi kad ga ona više ne nosi. To su bile njegove jedine primedbe. Kad je Mira već bila u Moskvi, slovenačka Mladina je objavila veliki intervju s njom. Mira je tada rekla da sam ja najgori karikaturista na svetu. Tada sam u stvari shvatio u kakvoj sam opasnosti bio.
Karikature Predraga Koraksića Coraxa
Dušan Petričić: Sticajem okolnosti ja sam 20 godina proveo u Kanadi. Radio sam za kanadske i američke novine i tu i tamo u kanadskom Toronto Star-u objavio bih po neku karikaturu kada bi se nešto zaista važno događalo u našoj zemlji. Kad sam se nakon pada Miloševića vratio u Srbiju, radio sam za Politiku iz koje sam izbačen zbog jedne karikature o Vučiću, pa sam prešao u NIN gde i danas radim. Pošto nisam bio u Srbiji za vreme Miloševića, ne mogu da poredim to vreme - kada je ljudima poput Koraksa glava visila o koncu - sa ovim današnjim, ali mi se čini da je danas mentalno stanje nacije mnogo gore i mnogo beznadežnije nego u vreme Miloševića. Tada je postojala nada da će se stvari promeniti, dok je danas depresija sve prisutnija.
Danas i NIN
Omer Karabeg: Da li ste na meti tabloida?
Predrag Koraksić: Ne. Kao i za vreme Miloševića, tabloidi ćute. Oni znaju da bi mi, kada bi se upustili u napad na mene, dali šlagvort da im duplo vratim. To se u stvari desilo sa onom karikaturom sa Hitlerom i Gebelsom koju sam pomenuo. Nakon njihovih napada na mene, ja sam odmah napravio drugu karikaturu na kojoj Hitler i Gebels drže ona dva poslanika, a oni su se upiškili.
Dušan Petričić: Ni mene ne napadaju tabloidi. Tu i tamo promakne po koji tvit koji pusti neko od Vučićevih čauša, kao onaj čuveni Krle, ali nikakvih ozbiljnih napada od strane tabloida nije bilo.
Omer Karabeg: Gospodine Petričiću, da li nedeljnik NIN, koji objavljuje vaše karikature, ima problema s vlašću?
Dušan Petričić: NIN ima problema sa vlašću - i sa mojim karikaturama i bez njih. To je izrazito antirežimska novina, nažalost jedna od retkih. Moje karikature očigledno učestvuju u toj nemilosti kojoj je izložen NIN, ali oni se hrabro drže. Ja uvek kažem: biti dobar politički karikaturista je u dobroj meri zasluga karikaturiste i njegovog talenta i profesionalnosti, ali nema dobrog političkog karikaturiste bez dobrog i hrabrog urednika.
Omer Karabeg: Gospodine Koraksiću, da li vlast vrši pritisak na dnevnik Danas u kojem objavljujete svoje karikature?
Predrag Koraksić: Danas je sigurno u nemilosti. Mene uglavnom ne diraju, ali urednike i komentatore Danasa napadaju iz sve snage. A naročito glavnog urednika Dražu Petrovića. Ni Danas, ni NIN ne mogu da dobiju oglase. Ko će ih dobiti odlučuje se u jednoj kancelariji, a zna se čija je ta kancelarija. Sve je tako upakovano da nezavisni mediji ne mogu da opstanu. Ali i sa malim tiražom mi imamo veliki uticaj koji nam čak i režimski akteri priznaju. Jer ne bi nas napadali da nemamo uticaja.
Zašto intelektualci ćute?
Omer Karabeg: Kako gledate na nedavni Vučićev tekst u Politici u kome je on poručio da prezire elitu?
Dušan Petričić: Jedan od vrlo izraženih segmenata Vučićeve politike je stravičan, agresivan, ničim omeđen napad na intelektualnu i akademsku elitu, na fakultete, na obrazovanje generalno. Oni rezonuju ovako: što više obrazovanog, prosvećenog i kulturnog sveta imaš oko sebe manje su ti šanse da održavaš neomeđenu, prevarantsku, kriminalnu vlast. Vučić želi da dokaže i srpskom narodu i srpskoj intelektualnoj eliti da su idioti, da je on pametniji od svih i da će nam smrsiti konce.
Predrag Koraksić: Ja nisam čitao taj tekst, ali uveren sam da naše karikature ne bi bile tako dobre da ova vlast ne pravi gomilu gluposti. Ja ne znam da li ovde na Balkanu postoji slična zemlja, ali Srbija je prava zemlja za političke karikaturiste koji ozbiljno rade svoj posao. Da nema ove vlasti - ne bi bilo ni nas.
Omer Karabeg: Mislite li da prevelik broj intelekualaca danas ćuti, odnosno ponašaju se kao da ne vide u kakvom režimu žive?
Dušan Petričić: To je moja velika tuga i moje veliko razočarenje. Kako vreme prolazi sve sam skloniji da verujem da je za opstanak Vučića na vlasti veoma važno ćutanje ogromnog broja intelektualca i građana koji se prave ludi. U Srbiji postoje dve vrste ljudi - s jedne strane oni koji su za Vučića, a s druge ogromna većina onih koji su se odrekli ili pameti ili morala. Nedostatak morala je glavni uzrok ćutanja. Kada dozvolite da nemoral utiče na vaše ponašanje - znači da je đavo odneo šalu. I zato sam užasno, ne samo razočaran, nego i tužan.
Predrag Koraksić: Ja sam malopre pomenuo onog matematičkog genija koji je bio sav oduševljen što ga je primio predsednik. Neverovatno je da čovek koji u prestižnim matematičkim časopisima ima više citata nego cela srpska akademija pristane da bude tako izmanipulisan. To je očigledan primer kako intelektualci gledaju na ono što se ovde zbiva. Naravno ne svi. Oni imaju svoje sinekure, svoje plate, svoje položaje i čekaju da odu u penziju, pa da napuste celu ovu priču.
Strah
Omer Karabeg: Da li u Srbiji vlada strah? Da li je to razlog što relativno mali broj ljudi diže glas protiv režima?
Dušan Petričić: Strah sasvim sigurno ima ulogu. S tim što verujem da se ljudi pre svega boje da će ostati bez posla, da neće moći izdržavati porodicu, strahuju za budućnost svoje dece. Mi manje-više pričamo o onome što vidimo u Beogradu, ali strah je prisutniji u unutrašnjosti. Kad čovek u unutrašnjosti digne glas protiv režima - to ima mnogo veći značaj nego kada se to dešava u Beogradu. Tamo je čovek koji se pobuni izložen, ne samo riziku od gubitka posla, nego i poruzi kojoj vlast izlaže takve ljude, a bogami i fizičkom nasilju.
Treba se samo setiti crnih džipova sa zatamnjenim staklima koji pred izbore ili za vreme izbora kruže po malim mestma. Znate, u malim mestima svi svakog znaju. I tačno se zna ko je na kojoj strani, ko će za koga da glasa, a ko neće da izađe na izbore. I kada u jednoj maloj sredini grupa od 30 ljudi izađe na ulicu da demonstrira protiv Vučića - ja im skidam kapu. I kažem - to je prava stvar. I ako će nešto izvući ovaj narod iz pošasti koja ga je snašla, onda su to ti hrabri ljudi.
Predrag Koraksić: Nije u pitanju samo strah. U pitanju je i totalna neobaveštenost. Sticajem okolnosti nedavno sam 15 dana proveo u Ribarskoj Banji na jugu Srbije. To je fantastična banja, uslovi su divni, ali, verujte mi, tamo ljudi ne mogu ništa drugo da vide sem dve ruske televizije, Pink, RTS 1, RTS 2 i jedan sportski kanal. Ništa drugo. Ako ljudi nemaju kompjuter da se obaveste preko interneta, nemaju mogućnost da saznaju istinu o onome što se dešava. Stalno ih kljukaju jednim te istim lažima.
Omer Karabeg: Da li su pojedini potezi vlasti toliko komični i karikaturalni da pomislite kako nema potrebe da se njima bavite, jer su sami po sebi toliko kompromitujući?
Dušan Petričić: Naravno. O tome smo Koraks i ja nebrojeno puta pričali. Predstavnici vlasti, ne povremeno nego svakodnevno, izgovaraju gluposti, laži, potpuno somnabulne rečenice koje same po sebi predstavljaju karikaturu, pa veoma često nisam u stanju da od takve očigledne budalaštine napravim karikaturu. Odnosno još veću budalaštinu. Jer, karikatura se bavi preterivanjem. Morate malo da zaoštrite situaciju kojom se bavite da biste napravili smešnu, aktivnu, agresivnu karikaturu. Kako to uraditi kada je predložak za tu karikaturu apsurdan i idiotski.
Predrag Koraksić: Često su situacije same po sebi toliko smešne da nisam u stanju da ih prevaziđem, to jeste da ih napravim još smešnijim. To je moj stalni problem.
Laž mora da eksplodira
Omer Karabeg: Šta mislite kako članovi Srpske napredne stranke reaguju na vaše karikature? Da li ih krišom gledaju, smeju se, pa onda idu da glasaju za Vučića?
Dušan Petričić: Čuo sam od nekih ljudi koji imaju kontakt sa osobama iz Srpske napredne stranke da oni itekako pažljivo i pomno prate Koraksove i moje karikature. I smeju im se tajno. Naravno, ne daj bože da ih gazda vidi da se smeju, onda su zapečatili sudbinu. Ali to samo znači da su temelji, na kojima Vučić i njegova okolina grade svoju poziciju, itekako labavi. Uprkos tome što je on razvio mrežu i pustio pipke po celoj Srbiji, činjenica je da je to u suštini vrlo slaba mreža i da su temelji te vlasti vrlo slabi. I ja očekujem da će se prvom prilikom, kada se desi neki neočekivani ključni poremećaj na političkoj sceni - ne znam kada će to biti možda za godinu, možda za deset godina - ta njihova kuća srušiti u paramparčad zato što se bazira na laži i gluposti.
Predrag Koraksić: Ne znam. Nemam takve informacije. Pretpostavljam da da. Pomenuo sam moj razgovor sa Milanom Milutinovićem, dok je on još bio predsednik. Tada sam ga upitao baš to što me vi, gospodine Karabeg, sada pitate - kako oni reaguju na moje karikature. Rekao mi je da su oni primerke Naše Borbe, u kojoj su tada izazile moje karikature, jedan drugom podmetali u ladice, pa kad ujutru dođu u kancelariju i otvore ladicu, onda vide moju karikaturu. To su radili i u Narodnoj skupštini. Krišom su stavljali jedan drugom Našu Borbu na skupštinske klupe i čekali da vide reakciju. To mi je ispričao Milan Milutinović.
Omer Karabeg: Verujete li da ćete dočekati da Vučić siđe s vlasti, kao što ste dočekali kraj Miloševićevog režima?
Predrag Koraksić: Ja sam u dubokim godinama. Voleo bih da se to desi što pre, da to doživim. Ali bomo videli, što bi rekli Hrvati. Ova gromna količina laži se naduvava, raste, buja. To mora da eksplodira. To je prosto zakonomernost. Mislim da će se to na taj način završiti. To je moja prognoza. A da li ću ja to da doživim - to je već drugo pitanje.
Dušan Petričić: Koliko god sam pesimista u pojedinim trenucima, duboko verujem da ću doživeti da mu vidim leđa. Da li će to biti sada ili za koju godinu - ne znam. Ali hoću da verujem da tolika količina kriminala, pokvarenosti, paranoje, laži i prevarantstva ne može predugo da opstane.
Facebook Forum