U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o mogućnosti istorijskog pomirenja Srba i Albanaca. Sagovornici su bili Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, i Adem Demaći, istaknuti borac za prava albanskog naroda.
Bilo je reči o tome da li je nedavni susret Tači-Dačić označio početak novog razdoblja u srpsko-albanskim odnosima, šta je glavna prepreka da Srbi i Albanci počnu da žive kao dobri susedi, koliko različito tumačenje istorijskih događaja opterećuje međusobne odnose, zašto su balkanski ratovi za Srbe oslobodilački, a za Albance okupatorski, postoji li nešto u prošlosti što bi, uprkos vekovnom neprijateljstvu, moglo poslužiti kao osnov istorijskog pomirenja, šta Srbi, a šta Albanci treba da učine da bi došlo do pomirenja, može li Kosovo biti specijalni sused Srbije, da li Ahtisarijev plan garantuje kosovskim Srbima prava kakva nema nijedna manjina u svetu, kao i tome da li bi Albanci, koji žive u Srbiji, trebalo da imaju ista prava kao i Srbi na Kosovu.
Adem Demaći: Taj susret smatram značajnim jer je kod nas na vlasti Hašim Tači. On je naš premijer. U Beogradu je na vlasti Ivica Dačić, koji je isto tako premijer, mada je on nastavljač one vlasti s kojom smo se mi borili. I sam Dačić je priznao da je bio u ratu sa Hašimom Tačijem. Naši prijatelji, Evropljani i Amerikanci, uspeli su da ubede vladu u Beogradu da mora razgovarati sa onima koji su na vlasti na Kosovu. Druge nema. Ako budemo odugovlačili, gubimo i mi i Srbija i naši prijatelji, jer se oni ne mogu nama baviti ceo vek. Mislim da je ovo prekretnica i prvi korak, vrlo važan. Istorija je učinila svoje, Bog je učinio svoje. I Srbi i mi smo nešto hteli. Bog je nama bio na pomoći, pa smo uspeli da donekle ostvarimo to što smo hteli. I mi nismo sasvim zadovoljni ovim što smo stekli, ali mislim da su sazreli uslovi da stavimo veliku tačku na ovu našu krvavu istoriju. Ceo jedan vek mi imamo problema sa vlastima u Beogradu, ali nismo napravili grešku da okrivimo čitav srpski narod. Mi smo se uvek borili protiv onih koji su bili na vlasti u Srbiji. To je nama pomoglo da izađemo iz ovog sukoba sa manje problema, dok beogradska strana još uvek govori da nas nikada neće priznati. Daju sebi za pravo da to govore i u ime budućih vlada i budućih generacija. Ne priznati Kosovo znači ne priznati stvarnost, zažmuriti na čitavu ovu situaciju. Međutim, Kosovo i Srbija su dve države koje imaju isti interes da idu u Evropu. Nećemo moći da zaboravimo sve ono što se desilo, ali treba da shvatimo da smo komšije, a komšije ne možemo birati. Mi smo tu. Vi ste došli tu. Zna se kada ste došli, ali ste se dobro situirali. Više ne možemo diskutirati o tome hoćete li ili nećete biti naše komšije. Vi ne možete više o nama da odlučujete. Red je da otvorimo komšijski proces jer svako oduglovačenje je gubitak i za nas i za vas.
Vuk Drašković: Kad je reč o susretu Dačić-Tači, bio bih rezervisan i oprezan. Premijeri Srbije i Kosova sreli su se u Briselu i rukovali, ali ne verujem da bi bilo tog susreta i rukovanja da nije bilo pritiska iz Brisela i Vašingtona. To rukovanje mi na neki način deluje kao iznuđeno, pod pritiskom, ili kao da su se rukovali stisnutih pesnica. Kada se čovek sa čovekom rukuje, onda nema stisnutih pesnica. Onda je to otvorena ruka, od srca, iskreno.
Adem Demaći: Mislim da je glavna prepreka to što su u Srbiji još uvek su na vlasti oni koji su učestvovali u ratu. To su ljudi koji više misle na svoju vlast nego na interes srpskog naroda. Nije bio srpski nacionalni interes da se počnu svi ti ratovi, niti da se ugnjetavaju mali narodi zarad interesa nekog staleža, neke klase. Ali to se desilo i, na nesreću, opet se u Srbiji oko vlasti motaju svi ti ljudi koji su napravili čitav dar-mar koji se zove rat i krvoproliće. Kao da se igramo žmurke. Umesto da u Srbiji dođu na vlast ljudi koji shvataju da je čitava ta srpska politika od 1912. godine do danas bila pogrešna, Srbiju još uvek vode ljudi koji se pozivaju na tu politiku. Evo, nedavno je gospodin Nikolić slavio pobedu srpske vojske u Kumanovskoj bitci, a mi znamo kakva je to bila bitka i za šta su se srpski vojnici borili. Nije to bila borba protiv Turaka, nego protiv Albanaca. To je bio pokušaj Grka i Srba da rasparčaju našu teritoriju i naciju i da ih zauvek unište. Što se tiče poslednjeg rata, srpski narod još uvek nije informisan šta se ustvari desilo. Krivi Atlantski pakt, Ameriku i Evropu zato što su intervenisali i nisu dozvolili da jedan narod bude oteran sa svoje teritorije, potpuno očišćen sa Kosova. Više od milion Albanaca je bilo proterano. veliki broj ljudi je ubijen, žene su bile silovane. A ljude koji su odgovorni za to srpski narod je opet doveo na vlast.
Vuk Drašković: Veoma poštujem gospodina Demaćija, ali možda mu se omaklo kada je maločas govorio o Kumanovskoj bitci, pa je izgovorio neke reči sa kojima se verovatno ni on ne bi složio, kada bi malo bolje razmislio. Na početku 20. veka prvi ustanak sa ciljem progona Turaka nisu podigli Srbi nego Albanci. Mislim da se sa nekim njegovim tezama o karakteru Prvog balkanskog rata ne bi složile ni ondašnje albanske vođe, među kojima bih pomenuo, recimo, Isu Boljetinca. Ali ostavimo to. Bilo je što je bilo. Ja ću sada biti vrlo direktan i kazati ovo. Da sam to što nisam, da predstavljam Srbiju, bez ikakvog ustručavanja bih otišao u Prištinu i sreo se s mojim dragim prijateljem Ademom Demaćijem, s predsednikom kosovske vlade, s predsednikom Kosova, s predsednikom kosovskog parlamenta, sa svima koji predstavljaju Kosovo i rekao: “Ljudi, braćo, molim vas da ne pripišete ni srpskom narodu, ni našoj istoriji, ni našoj tradiciji one užase, one zločine, one hladnjače kojima su, tobože u ime srpksog naroda, a na njegovu istorijsku sramotu, prevozili Albance i bacali ih mrtve u jezera i reke Srbije, zakopavali ih na policijskim poligonima u Beogradu. Ovo bih rekao bez ikakvih uslova. Njima bih prepustio da se prema svojoj savesti odrede prema Žutoj kući i zločinima koji su neki Albanci činili nad Srbima. Dobro poznajem Albance. Među njima imam mnogo dragih prijatelja. Znam da su veoma pošteni i veoma dobri ljudi i znam da bi na ovakvu ljudsku poruku odgovorili ljudski. Ne bih lagao narod Srbije da nam Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija garantuje nekakav suverenitet nad Kosovom. To nije tačno. Upravo ta rezolucija naložila je Srbiji, a Srbija to prihvatila i potpisala, da se kao država sa svim svojim organima i institucijama povuče sa cele teritorije Kosova i Metohije. Ta rezolucija je garantovala Albancima pravo na samoopredeljenje. Oni su to pravo iskoristili i 2008. proglasili nezavisnost. Srbija je stavila prigovor Međunarodnom sudu pravde koji je presudio da tim proglašenjem nije prekršena ni Rezolucija 1244, ni međunarodno pravo. Rekao bih građanima Srbije da nam Kosovo nije samo sused nego i više od toga - najvažniji i najspecijalniji sused, zbog svega onoga što Kosovo znači Srbima u epskom, mitskom i istorijskom smislu. Rekao bih im da s tim Kosovom moramo održavati najbolje moguće i svestrane odnose, bez ikakve obaveze formalnog priznavanja i slanja ambasadora Srbije u Prištinu ili ambasadora Kosova u Beograd.
Adem Demaći: Mislim da je mogućnost da Kosovo bude specijalni sused Srbije propuštena. To nije bilo prihvaćeno, kada sam februara 1992. godine došao u Beograd i imao susret sa gledaocima TV Beograd. Bio sam jedno 100 minuta gost te emisije. To je bila poslednja šansa da Srbija uspostavi specijalne odnose sa Kosovom. Predložio sam: “Dajte da se sporazumemo. Vi niste doneli Kosovo kada ste došli preko Karpata, nego ste ga ovde našli. Imate pravo da volite Kosovo, nama to ne smeta, ali ta teritorija je prvenstveno albanska i onih koji su tu živeli i koji su spremni da žive zajedno sa nama“. Ta ponuda je grubo odbijena. Odgovor je stigao posle nekoliko godina - rat, krvoproliće i pokušaj istrebljenja i isterivanja Albanca sa Kosova. Znači, najgori odgovor. Radujem se, gospodine Draškoviću, da ste vi prvi od istaknutih srpskih političara koji ima snage, a to je vaša veličina, da uvidi da je taj put bio pogrešan. Dajte da ostavimo te mitove i priče i da vodimo politiku koja će biti u interesu oba naroda, a ne u interesu garnitura koje su na vlasti. To kažem Vuku i drugim mojim prijateljima, koji misle kao Vuk, a ima ih još u Srbiji, kao što su Lazar Stojanović, Latinka Perović i drugi. I Miloš Minić je bio na strani pravde i istine. Svi vi ste pravi Srbi. Vi štitite interese srpskog naroda, a ne oni koji ga huškaju na neprijateljstvo, na mržnju i nastavak krize. Nadam se da vreme radi za vas i za nas i mislim da će srpski narod da uvidi da je bio prevaren. Vaš je zadatak da srpskom narodu kažete isto što ste meni i Albancima sada rekli i da otvorimo novu stranicu u našim odnosima i batalimo neke snove koji su nam nametnuti. Mislim da je većina u srpskom narodu kao Vuk, ali njima treba dozvoliti da dišu slobodno, da izaberu ljude koji će zastupati njihove istinske interese. Pošto sada to nije moguće, moramo da se zadovoljimo onim što je Dačić bio primoran da napravi.
Vuk Drašković: Mislim da ne treba da se mnogo bavimo onim što je bilo, jer to ni Bog ne može da promeni. Nemojmo biti, bar ja to neću da budem, robovi nikakvih nacionalnih epova i mitova, ma koliko ja držao do njihove lepote. Šta će meni ep o Vuku Brankoviću kao izdajniku, kada znamo da to nije tačno. Ili o Marku Kraljeviću kao najvećem srpskom nacionalnom junaku, kada znamo da ni to nije tačno, ali ep je lep, lepo je sve to ispevano. To, međutim, ne može biti državni projekt. Nadam se da dolaze dani kada će Srbija dobiti vodstvo koje će da preuzme odgovornost za budućnost, kada ćemo imati lidere koji se neće rukovoditi raspoloženjam većine koja je izmanipulisana i obmanuta. Nama su potrebni lideri kao što je De Gol koji je na sudbinskom raskršću poveo Francusku, kao što je Kemal Paša koji je u trenutku, kada je Turskoj pretilo nestajanje, odlučio da sprovede ono zbog čega ga je 90 odsto Turaka proklinjalo - ukinuo je arapski i uveo turski, uveo latinicu, oterao hodže i imame u džamije i nije im dozvolio da se mešaju u državne poslove. Ali veoma brzo ta ista većina proglasila ga je ocem Turaka i dala mu ime Ataturk.
Adem Demaći: Teško može da se nađe nešto što nas spaja, jer smo sve vreme, od kada su Srbi počeli da nadiru ovamo, doživljavali samo zlo od srpskih režima. Taj kosovski ciklus jeste sjajan, ali je i otrovan. Još uvek taj otrov i ta psihoza drže jedan deo srpskog naroda i podstiču mržnju. Nemojmo da stvari ulepšavamo, treba im dati pravo ime. Albanci su celo vreme bili ugnjetavani i zbog toga su bili protiv srpskih režima. Ali to je nešto o čemu nećemo da diskutiramo. Nećemo da budemo robovi prošlosti. Hoćemo da budemo pregaoci, saradnici, da gradimo sadašnjost i budućnost, ali na pravednim osnovama, na potpunoj ravnopravnosti, na međusobnom priznavanju nacionalnih kultura i svega onoga što nosi jedan narod. Ne bi bilo dobro da se istorija ponavlja, pa da kod Srba prevlada uverenje da Albance ne treba prihvatiti, da Kosovo ne treba priznati, da ga na svaki način treba ometati. Vidim da Vuk to ne prihvata, a takvih kao Vuk je mnogo, ali ne mogu da dođu do izražaja, jer je vlast još uvek u rukama velikosrba, onih koji samo misle na pare, na zaradu, na fotelje, a zaboravljaju pravi interes srpskog naroda - da bude slobodan, da živi u prijateljstvu sa svim narodima, a u prvom redu sa Albancima kojima je, bez svoje volje, ostao dužan. Znam da smo i mi ovde imali mnogo Srba koji su štitili Albance i krili ih po svojim kućama, ali ipak nisu mogli da spreče ogroman pogrom koji je vršen nad Albancima. Nama je činjena velika nepravda od 1912. na ovamo, a mi smo digli ustanak protiv Turske, dok su Srbija, Crna Gora, Grčka, Rumunija i Bugarska pripremale tajni pakt da ne dozvole da se formira prva slobodna albanska teritorija. To su prave činjenice. Ja Evropi kažem: “Šta će vam Srbija koja neće mir, neće razumevanje, neće saradnju sa Kosovom, koja ne priznaje Kosovo“. Ali oni uporno insistiraju i teraju nas na neke pregovore. I zato je moguće da se postigne neki sporazum koji neće biti pravedan, a bez pravednog sporazuma nema mogućnosti da živimo u dobrim komšijskim odnosima, da polako zaboravljamo zla vremena i da počnemo da gradimo Evropu koja će biti naša domovina i u kojoj će svako biti gospodar na svojoj zemlji.
Vuk Drašković: Naravno. Vekovima zajedno živimo na istoj zemlji, jedni pored drugih, mnogo je mešovitih brakova i prijateljstava. Mislim da je mnogo više toga što nas spaja, nego što nas razdvaja. Dragi Ademe, znam koliki je tvoj ugled među kosovskim Albancima, pa te molim da pomogneš u podizanju mosta velikoga pomirenja između Srba i Albanaca na Kosovu. Albanaca je danas na Kosovu blizu dva miliona, a Srba jedva nešto preko sto hiljada - i južno i severno od Ibra. Ovo je prilika da albanski narod i njegovi predstavnici pokažu svoje čojstvo, da učine sve da zaštite srpsku manjinu - ne od albanske većine, jer albanska većina ne ugrožava Srbe na Kosovu - nego od mnogih ekstremista koji Srbima čine zlo u Goraždevcu, u Velikoj Hoči, u onom jadu od geta u Orahovcu i da ne nabrajam dalje. Ademe, molim te, iskoristi svoj uticaj i pomozi da kosovski Srbi, koji iza sebe više nemaju ni Jugoslaviju, ni Srbiju, budu zaštićeni. Ogromna bi to bila investicija u zajedničku budućnost Srbije i Kosova, Srba i Albanaca.
Adem Demaći: Ne morate, gospodine Vuče, da me molite. Ja sam o tome govorio još pre nego što smo se oslobodili Srbije i imao sam malo problema sa ekstremistima. Inače, što se tiče položaja Srba na Kosovu, vi sigurno znate da Ahtisarijev plan za njih predviđa takva prava kakva nema nijedna manjina u svetu. Gde ste videli da je jezik manjine, koja broji 7-8 posto od ukupnog stanovništva, ravnopravan jeziku većinske nacije na čitavoj teritoriji države? Mi u našem ustavu imamo odredbu da, ako 10 srpskih poslanika od 15, koliko je Srbima garantovano mesta u parlamentu. odbije neki zakon, taj zakon ne može biti usvojen. Gde to ima? A pogledajte šta se zbiva sa našim zemljacima u Srbiji - u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Oni su ugnjeteni i obespravljenji. Kada za njih tražimo ista prava koja smo dali Srbima na Kosovu, srpska vlada nam odgovara: “To je naša stvar“. Gospodine Vuče, ne brinite vi za srpsku manjinu na Kosovu. Dok ovde bude Adema, a verujte da ih je puno, nijednom pripadniku srpskog naroda neće ništa faliti. Nemojte da brinete tu brigu nego vodite računa o tome da srpski narod bude slobodan, da iskaže svoju volju i da dovede na vlast vas i ljude poput vas, kao što su Čedomir Jovanović, Lazar Stojanović i mnogi drugi. Takvi ljudi neka dođu na vlast i onda će rešenje biti tu, na dlanu. A dok nama bivši četnici budu predsednici vlade, a predsednici države ljudi kao Nikolić, teško će to ići. Ali mi moramo da prihvatimo ono što od nas traže naši prijatelji sa strane. Ima ljudi koji su izgubili oca, majku, decu, čitavu familiju. Oni se neće lako pomiriti, ali većina Albanaca je spremna na saradnju, ako sa druge strane bude Srbija koja će biti prava prijateljica, prava komšinica, prava saradnica.
Vuk Drašković: Sa velikim kašnjenjem i uz velike gubitke Srbija na kraju nema kuda nego u Evropsku uniju. Ta Srbija će zaista biti ono što Adem želi - najveći i najbliži prijatelj Kosova. Mislim da će na kraju i kod Albanaca i kod Srba pobediti princip da je uvek položaj onoga ko je progonjen, ko je u manjini, zapravo ogledalo za većinu. Nemam ništa da prigovorim onome što je Adem rekao o Ahtisarijevom dokumentu. Javno predlažem da vlada Srbija saopšti da prihvata taj Ahtisarijev dokument kao osnovu za dalje dogovore između Beograda i Prištine. I odmah da ti kažem, Ademe. Ja sam za to da ista takva prava dobiju i Albanci u Srbiji. I još nešto. Nemačka manjina u Belgiji, koja je većina u samo dve male opštine, po belgijskom ustavu ima pravo veta na sve odluke belgijskog parlamenta ukoliko u tim odlukama prepozna da je na bilo koji način ugrožena i diskrimisana. Ali oni od Drugog svetskog rata do danas nikada nisu iskoristili to svoje ustavom zagarantovano pravo.
Adem Demaći: Naša vlada ne treba da prihvati nikakav sporazum o pravima Srba na Kosovu, ako ta ista prava ne dobiju i Albanaci koji su pod srpskom administracijom. To treba da bude alfa i omega svih pregovora.
Adem Demaći: Istorijski dogovor između Srba i Albanaca je moguć kao što je bilo moguće prolivati krv i međusobno se ubijati. Mi moramo ići napred. A ići napred sa starim, lošim mislima i ubeđenjima - to se ne može. Srbija mora da zauzme pravu poziciju i da digne ruke od ambicije da nam uzme teritoriju i da nam nameće svoje zakone.
Vuk Drašković: Istorijski dogovor između Srba i Albanaca je moguć i biće ga, jer ga mora biti, a mora ga biti jer je u jednakom interesu oba naroda.
Bilo je reči o tome da li je nedavni susret Tači-Dačić označio početak novog razdoblja u srpsko-albanskim odnosima, šta je glavna prepreka da Srbi i Albanci počnu da žive kao dobri susedi, koliko različito tumačenje istorijskih događaja opterećuje međusobne odnose, zašto su balkanski ratovi za Srbe oslobodilački, a za Albance okupatorski, postoji li nešto u prošlosti što bi, uprkos vekovnom neprijateljstvu, moglo poslužiti kao osnov istorijskog pomirenja, šta Srbi, a šta Albanci treba da učine da bi došlo do pomirenja, može li Kosovo biti specijalni sused Srbije, da li Ahtisarijev plan garantuje kosovskim Srbima prava kakva nema nijedna manjina u svetu, kao i tome da li bi Albanci, koji žive u Srbiji, trebalo da imaju ista prava kao i Srbi na Kosovu.
Omer Karabeg: Gospodine Demaći, Vi ste ovih dana izjavili da nedavni briselski susret kosovskog premijera Hašima Tačija i srpskog premijera Ivice Dačića predstavlja početak nove epohe u odnosima na Balkanu. Zašto taj susret smatrate toliko značajnim?
Nećemo moći da zaboravimo sve ono što se desilo, ali treba da shvatimo da smo komšije, a komšije ne možemo birati.
Vuk Drašković: Kad je reč o susretu Dačić-Tači, bio bih rezervisan i oprezan. Premijeri Srbije i Kosova sreli su se u Briselu i rukovali, ali ne verujem da bi bilo tog susreta i rukovanja da nije bilo pritiska iz Brisela i Vašingtona. To rukovanje mi na neki način deluje kao iznuđeno, pod pritiskom, ili kao da su se rukovali stisnutih pesnica. Kada se čovek sa čovekom rukuje, onda nema stisnutih pesnica. Onda je to otvorena ruka, od srca, iskreno.
Omer Karabeg: Šta je danas glavna prepreka uspostavljanju dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije?
Adem Demaći: Mislim da je glavna prepreka to što su u Srbiji još uvek su na vlasti oni koji su učestvovali u ratu. To su ljudi koji više misle na svoju vlast nego na interes srpskog naroda. Nije bio srpski nacionalni interes da se počnu svi ti ratovi, niti da se ugnjetavaju mali narodi zarad interesa nekog staleža, neke klase. Ali to se desilo i, na nesreću, opet se u Srbiji oko vlasti motaju svi ti ljudi koji su napravili čitav dar-mar koji se zove rat i krvoproliće. Kao da se igramo žmurke. Umesto da u Srbiji dođu na vlast ljudi koji shvataju da je čitava ta srpska politika od 1912. godine do danas bila pogrešna, Srbiju još uvek vode ljudi koji se pozivaju na tu politiku. Evo, nedavno je gospodin Nikolić slavio pobedu srpske vojske u Kumanovskoj bitci, a mi znamo kakva je to bila bitka i za šta su se srpski vojnici borili. Nije to bila borba protiv Turaka, nego protiv Albanaca. To je bio pokušaj Grka i Srba da rasparčaju našu teritoriju i naciju i da ih zauvek unište. Što se tiče poslednjeg rata, srpski narod još uvek nije informisan šta se ustvari desilo. Krivi Atlantski pakt, Ameriku i Evropu zato što su intervenisali i nisu dozvolili da jedan narod bude oteran sa svoje teritorije, potpuno očišćen sa Kosova. Više od milion Albanaca je bilo proterano. veliki broj ljudi je ubijen, žene su bile silovane. A ljude koji su odgovorni za to srpski narod je opet doveo na vlast.
Rekao bih građanima Srbije da nam Kosovo nije samo sused nego i više od toga - najvažniji i najspecijalniji sused.
Adem Demaći: Mislim da je mogućnost da Kosovo bude specijalni sused Srbije propuštena. To nije bilo prihvaćeno, kada sam februara 1992. godine došao u Beograd i imao susret sa gledaocima TV Beograd. Bio sam jedno 100 minuta gost te emisije. To je bila poslednja šansa da Srbija uspostavi specijalne odnose sa Kosovom. Predložio sam: “Dajte da se sporazumemo. Vi niste doneli Kosovo kada ste došli preko Karpata, nego ste ga ovde našli. Imate pravo da volite Kosovo, nama to ne smeta, ali ta teritorija je prvenstveno albanska i onih koji su tu živeli i koji su spremni da žive zajedno sa nama“. Ta ponuda je grubo odbijena. Odgovor je stigao posle nekoliko godina - rat, krvoproliće i pokušaj istrebljenja i isterivanja Albanca sa Kosova. Znači, najgori odgovor. Radujem se, gospodine Draškoviću, da ste vi prvi od istaknutih srpskih političara koji ima snage, a to je vaša veličina, da uvidi da je taj put bio pogrešan. Dajte da ostavimo te mitove i priče i da vodimo politiku koja će biti u interesu oba naroda, a ne u interesu garnitura koje su na vlasti. To kažem Vuku i drugim mojim prijateljima, koji misle kao Vuk, a ima ih još u Srbiji, kao što su Lazar Stojanović, Latinka Perović i drugi. I Miloš Minić je bio na strani pravde i istine. Svi vi ste pravi Srbi. Vi štitite interese srpskog naroda, a ne oni koji ga huškaju na neprijateljstvo, na mržnju i nastavak krize. Nadam se da vreme radi za vas i za nas i mislim da će srpski narod da uvidi da je bio prevaren. Vaš je zadatak da srpskom narodu kažete isto što ste meni i Albancima sada rekli i da otvorimo novu stranicu u našim odnosima i batalimo neke snove koji su nam nametnuti. Mislim da je većina u srpskom narodu kao Vuk, ali njima treba dozvoliti da dišu slobodno, da izaberu ljude koji će zastupati njihove istinske interese. Pošto sada to nije moguće, moramo da se zadovoljimo onim što je Dačić bio primoran da napravi.
Nemojmo biti, bar ja to neću da budem, robovi nikakvih nacionalnih epova i mitova.
Omer Karabeg: Gospodine Demaći, da li u prošlosti, pored silnog neprijateljstva, postoji i nešto što spaja Srbe i Albance, što bi moglo da bude osnova istorijskog pomirenja?
Ne bi bilo dobro da se istorija ponavlja, pa da kod Srba prevlada uverenje da Albance ne treba prihvatiti.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, postoji li nešto što spaja Srbe i Albance?
Vuk Drašković: Naravno. Vekovima zajedno živimo na istoj zemlji, jedni pored drugih, mnogo je mešovitih brakova i prijateljstava. Mislim da je mnogo više toga što nas spaja, nego što nas razdvaja. Dragi Ademe, znam koliki je tvoj ugled među kosovskim Albancima, pa te molim da pomogneš u podizanju mosta velikoga pomirenja između Srba i Albanaca na Kosovu. Albanaca je danas na Kosovu blizu dva miliona, a Srba jedva nešto preko sto hiljada - i južno i severno od Ibra. Ovo je prilika da albanski narod i njegovi predstavnici pokažu svoje čojstvo, da učine sve da zaštite srpsku manjinu - ne od albanske većine, jer albanska većina ne ugrožava Srbe na Kosovu - nego od mnogih ekstremista koji Srbima čine zlo u Goraždevcu, u Velikoj Hoči, u onom jadu od geta u Orahovcu i da ne nabrajam dalje. Ademe, molim te, iskoristi svoj uticaj i pomozi da kosovski Srbi, koji iza sebe više nemaju ni Jugoslaviju, ni Srbiju, budu zaštićeni. Ogromna bi to bila investicija u zajedničku budućnost Srbije i Kosova, Srba i Albanaca.
Dok ovde bude Adema, a verujte da ih je puno, nijednom pripadniku srpskog naroda neće ništa faliti.
Vuk Drašković: Sa velikim kašnjenjem i uz velike gubitke Srbija na kraju nema kuda nego u Evropsku uniju. Ta Srbija će zaista biti ono što Adem želi - najveći i najbliži prijatelj Kosova. Mislim da će na kraju i kod Albanaca i kod Srba pobediti princip da je uvek položaj onoga ko je progonjen, ko je u manjini, zapravo ogledalo za većinu. Nemam ništa da prigovorim onome što je Adem rekao o Ahtisarijevom dokumentu. Javno predlažem da vlada Srbija saopšti da prihvata taj Ahtisarijev dokument kao osnovu za dalje dogovore između Beograda i Prištine. I odmah da ti kažem, Ademe. Ja sam za to da ista takva prava dobiju i Albanci u Srbiji. I još nešto. Nemačka manjina u Belgiji, koja je većina u samo dve male opštine, po belgijskom ustavu ima pravo veta na sve odluke belgijskog parlamenta ukoliko u tim odlukama prepozna da je na bilo koji način ugrožena i diskrimisana. Ali oni od Drugog svetskog rata do danas nikada nisu iskoristili to svoje ustavom zagarantovano pravo.
Adem Demaći: Naša vlada ne treba da prihvati nikakav sporazum o pravima Srba na Kosovu, ako ta ista prava ne dobiju i Albanaci koji su pod srpskom administracijom. To treba da bude alfa i omega svih pregovora.
Omer Karabeg: U zaključku, da li je mogućan istorijski dogovor između Srba i Albanaca?
Adem Demaći: Istorijski dogovor između Srba i Albanaca je moguć kao što je bilo moguće prolivati krv i međusobno se ubijati. Mi moramo ići napred. A ići napred sa starim, lošim mislima i ubeđenjima - to se ne može. Srbija mora da zauzme pravu poziciju i da digne ruke od ambicije da nam uzme teritoriju i da nam nameće svoje zakone.
Vuk Drašković: Istorijski dogovor između Srba i Albanaca je moguć i biće ga, jer ga mora biti, a mora ga biti jer je u jednakom interesu oba naroda.