Boji li se Đilas Vučića?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta se događa sa opozicijom u Srbiji. Sagovornici su bili Vladimir Pavićević, docent beogradskog Fakulteta političkih nauka, i Dejan Vuk Stanković, politički analitičar iz Beograda.

Bilo je reči o tome zašto se najveća opoziciona partija - Demokratska stranka više bavi sama sobom nego kritikom vlade, zašto lider Demokratske stranke Dragan Đilas izbegava da kritikuje Aleksandra Vučića, može li se Demokratska stranka profilisati kao socijaldemokratska partija ako je njen lider tajkun, da li se danas prava opozicija nalazi izvan parlamenta, zašto pojedinci iz građanske Srbije podržavaju Vučićeve i Dačićeve poteze i da li će Nikolić, Vučić i Dačić, ako reše međusobne razmirice, s obzirom na slabost opozicije, još dugo vladati Srbijom.

Omer Karabeg: Prošlo je već skoro pola godine otkako su Srpska napredna stranka i Socijalistička partija preuzele vlast u Srbiji, a opozicija, koju predvodi Demokratska stranka, nije izvela nijednu ozbiljnu akciju protiv nove vlasti. Njena kritika poteza vlasti je nekako blaga i nemušta. Kako to tumačite?

Vladimir Pavićević: Mislim da su se različite opozicione stranke smestile na različite tačke, iz kojih pokušavaju da izgrade poziciju koja će biti različita u odnosu na ono što dolazi iz stranaka koje su u vladajućoj koaliciji. Demokratska stranka Srbije je izgradila, da kažemo, neku vrstu ideološke opozicije. Ona zagovara potpuno drugačiji pristup rešavanja kosovskog pitanja u odnosu na ono za šta se zalažu predstavnici vladajuće koalicije. Kad je reč o najvećoj opozicionoj partiji, Demokratskoj stranci, kao i o Liberalno demokratskoj partiji, mislim da su se oni opredelili za neku vrstu dnevno-političke opozicije. Oni reaguju na svaku uredbu i predlog zakona koji dođu iz vlade, ali moj je utisak da je to uglavnom kritika radi kritike. Posebno nezgodnu situaciju i sužen manevarski prostor ima Demokratska stanka budući da je ona na vlasti u Beogradu, a ta vlast, kao i mesto gradonačelnika, na kome se nalazi predsednik Demokratske stranke, u velikoj meri zavise od podrške stranaka koje imaju vlast na centralnom nivou. To se najbolje videlo kada je nedavno Ivica Dačić skoro ucenio Dragana Đilasa poručivši mu da on ne može njega da kritikuje sve dok vlada Beogradom zahvaljujući podršci njegove Socijalističke partije. Mislim da bi Dragan Đilas, da bi izbegao takvu vrstu ucena, morao da napusti mesto gradonačelnika i da se posveti ulozi vođe opozicije u Srbiji.

Dejan Vuk Stanković: Tačno je da je opozicija u dubokoj krizi. Pre svih - Demokratska stranka, i to iz dva razloga. Prvo, činjenica je da još uvek nije završena rasprava unutar te stranke, s obzirom da nekadašnji pripadnici vrha te stranke poput Dušana Petrovića i Vuka Jeremića, nisu zadovoljni političkim kursom koji namerava da zastupa Dragan Đilas. Jake su unutrašnje turbulencije u toj partiji. Drugo, još uvek nije položen račun za ono što se radilo za vreme mandata Cvetkovićeve vlade i za vreme predsednikovanja Borisa Tadića. Taj račun će u potpunosti biti isporučen Demokratskoj stranci kada bude zaključena kampanja protiv korupcije, koja se direktno ili indirektno u velikoj meri vezuje za neke ljude iz nekadašnjeg vrha Demokratske stranke.

Vladimir Pavićević: Demokratska stranka nije uradila ono što je morala da uradi nakon poraza u maju 2012. godine, a to je - da povede raspravu o ulozi i odgovornosti pojedinaca iz vrha te stranke za vrlo lošu politiku prethodne vlade. Budući da je ta rasprava izostala i da je Dragan Đilas došao na čelo stranke nekom vrstom dogovora sa prethodnim predsednikom Borisom Tadićem, čime je izbegnuta debata o odgovornosti, Demokratska stranka u ovom trenutku nema program, koji bi je mogao izvući iz krize.

Omer Karabeg: Demokratska stanka je najavila da želi da postane istinska socijaldemokratska partija. Istovremeno, njen lider, Dragan Đilas, važi za jednog od bogatijih biznismena u Srbiji. Može li to zajedno?

Dejan Vuk Stanković: Za Đilasa i njegov politički imidž i kredibilitet najbolje bi bilo da se što pre povuče iz biznisa, jer u uslovima velikog siromaštva kakvo je danas u Srbiji, teško se može verovati čoveku koji obećava da će pomoći siromašnim slojevima u društvu, a koji je sam jako bogat. Posebno - ukoliko je to bogatstvo stekao u vreme kada je njegova stranka bila na vlasti, a i zbog toga što se ono vezuje za medije, oblast koja je u Srbiji pod velikom supervizijom politike. Sa stanovišta kredibiliteta meni njegova pozicija ne izgleda dobro, mada se poslovni uspeh i politički kredibilitet nužno ne moraju isključivati. Đilas će imati problema s tim krstom koji nosi, a koji se tiče njegove tajkunske karijere. Šta će on s tim uraditi teško je reći. U svakom slučaju, od njegove odluke da li će se povući iz biznisa i prodati svoju kompaniju ili će nastaviti kao i do sada - u velikoj meri će zavisiti njegov uspeh kao političara.

Vladimir Pavićević: Ja kod Đilasa uopšte ne vidim potencijal za snažno opoziciono delovanje i moj je utisak da se opozicija danas u Srbiji uopšte i ne nalazi u parlamentu. Mislim da prave opozicije i nema u političkim strankama, već da je jezgo opozicionog delovanja smešteno u dve grupacije. Jednu grupaciju čini, da je tako nazovem, intelektualna opozicija, koja se okuplja oko izvesnih portala na internetu, pre svega oko Peščanika, na čijoj internet stranici možemo da pročitamo tekstove koji sadrže snažnu i argumentovanu kritiku sadašnje vlasti. Ne vidim to samo u Peščaniku, vidim to i u e-novinama. Druga grupacija koja kritikuje vlast vezana je za razne inicijative čiji je cilj osnivanje novih stranaka. Ja u tim incijativama, a naročito u onoj koju predvodi Zoran Živković, vidim šansu da se u Srbiji razvije prava opozicija koja će biti neka vrsta alternative ovome što danas imamo.

Omer Karabeg: Gospodine Stankoviću, mislite li i Vi da je danas prava opozicija van parlamenta?

Dejan Vuk Stanković: Teško mi je da tvrdim i da jeste, i da nije. Za mene je legitimno da nastupate kao stranka u parlamentu, a i da se oglašavate na internet portalima, kao i da formirate nove političke partije. Ne volim licitiranje ko je prava, a ko lažna opozicija jer, generalno govoreći, opozicija je svako onaj ko glasa protiv vlade u parlamentu i ko kritikuje političke poteze ljudi na vlasti. Naravno, kritičari se razlikuju po jasnoći svojih stavova, po kvalitetu argumentacije i rešenjima koja predlažu, ali čini mi se da je pomalo uzaludan posao meriti ko je manje, a ko više autentična opozicija. Ja zaista ne verujem da postoje neka moralno povlašćena glasila na internetu ili neke političke ličnosti izuzetnih moralnih vrlina, koji svojim argumentima i stavovima sve druge bacaju u senku. Svako ima pravo da učestvuje u demokratskoj debati, a koliku će podršku ko dobiti - to će se videti tek kada izađe na izbore. A kada uđete u političku arenu, to je potpuno druga priča, tu važe neki drugi aršini. Naravno da celog života možete da budete opozicija iz akademskog ugla ili iz ugla nevladinog sektora, ali to ima mnogo manji domet nego kada uđete u političku borbu.

Vladimir Pavićević: Ja sam pokušao da ukažem na argumentovanu kritiku poteza nove vlasti koju ne pronalazim na onim mestima gde bih očekivao da bude najjača, a to su parlament i opozicione stranke. Ta kritika je danas izmeštena u drugi prostor i meni se čini da je veoma argumentovana i istinski opoziciona. Zbog toga cenim taj pristup, a ne zbog toga što dolazi iz nevladinog sektora i što je nalazimo na nekim portalima.

Dejan Vuk Stanković: Potpuno je legitimno voditi različite diskusije na internet portalima, u nevladinim organizacijama ili u medijima. To je deo demokratske kulture, ali mislim da delotvornost tih debata može da bude relevantna samo onda kada to postane deo programa neke političke organizacije.

Vladimir Pavićević: Nisam saglasan sa tvrdnjom da relevantnost poruka i analiza zavisi od toga da li će one biti prihvaćene od političkih partija. Moj je utisak da razne analize koje danas možemo da pročitamo na sajtu Peščanika možda pre dopiru do ljudi koji su na vlasti u ovoj državi nego poruke opozicionih političara. Mislim da to što ova, kako je ja nazivam, prava opozicija, nije vezana za političke stranke ni na koji način ne umanjuje njenu ulogu. Ja čak mislim da uopšte ne bi bilo dobro da ljudi, koji su okupljeni oko tih portala, ulaze u neke nove opozicione političke stranke. Oni treba da zadrže svoje autonomne pozicije kako bi i u odnosu na te stranke zadržali distancu i kritički ih preispitivali.

Dejan Vuk Stanković: Potpuno se slažem da građanska Srbija treba da ima distancu prema političkim strankama. Hermetizam koji postoji na sceni nevladinih organizacija i elektronskih medija je možda opravdan za aktere te scene, ali ako hoćete da vaša kritika i vaši stavovi dobiju politički značaj, morate da ih ubacite u kategorije političkog života. Jedno je šta mi mislimo o svojoj argumentaciji i o ispravnosti svojih stavova, a sasvim je drugo kada tim stavovima želimo da damo političku težinu. Onda morate ući na teren politike i obezbediti podršku javnosti da bi ono za šta se zalažete postalo istinska politika.

Omer Karabeg: Čini se da ni građanska Srbija nema jedinstven stav prema novoj vlasti. Jedan njen deo podržava Vućićeve i Dačićeve poteze?

Vladimir Pavićević: Mislim da se nakon poslednjih izbora desila velika promena, tako da sada prisustvujemo nekoj vrsti rekonfiguracije političkog terena. Ta rekonfiguracija podrazumeva da se političke formacije moraju legitimirati nekim novim politikama, jer je posle maja 2012. godine mnogo toga različito. Demokratska stranka i Liberalno demokratska partija nisu prepoznale promene i nisu se prilagodile novonastaloj situaciji, već su nastavile da se ponašaju kao da živimo u uslovima pre izbora. Zbog toga bih rekao da danas vlada neka vrsta konfuzije. Moj je utisak i da različiti pojedinci, koji pripadaju ili se legitimiraju kao deo građanske Srbije, također nisu sasvim sigurni šta se zapravo dešava, i otuda njihove različite poruke.

Dejan Vuk Stanković: Što se tiče građanske Srbije, tačno je da su neki njeni uticajni akteri podržali Vučića i Dačića u nekim njihovim stavovima, ali su za to sigurno imali razloge. Retko ko danas može da kaže da Srbija ne treba da se bori protiv korupcije i da treba da istrajava na dosadašnjoj politici prema Kosovu, koja joj neće obezbediti napredak u evropskim integracijma. To što su Vučićevu borbu protiv korupcije i Dačićev realizam podržali neki akteri civilnog sektora potpuno je opravdano, zato što su Vučićevi i Dačićevi potezi bili iskorak iz one političke konfuzije koju su proizveli “evroreformski” lider Boris Tadić i njegov politički klon, Vuk Jeremić.

Omer Karabeg: Pomenuo sam da je kritika Demokratske stranke na račun sadašnje vlasti dosta slaba i nemušta. Da li je to zbog toga što Đilas izbegava ili se ne usuđuje da oštrije kritikuje Vučića, koji je objektivno najjači čovek u sadašnjoj vlasti.

Vladimir Pavićević: Delim utisak da je ta kritika slaba, ali imam za to i objašnjenje. Jedan je razlog nesposobnost Demokratske stranke da sama ponudi rešenja za goruće probleme u državi. Budući da nema te inventivnosti, ni njena kritika nema oštricu. Drugi razlog se tiče velikog broja šansi koje je propustila Demokratska stranka, a koje nova vlast ne propušta. Danas imamo situaciju da se Ivica Dačić javlja iz Brisela da bi saopštio da je Evropska unija naše opredeljenje i naš prioritet, a već sutradan na ekranu vidimo Vučića koji iz Vašingtona govori o potrebi jačanja ne samo evropskih integracija Srbije, nego i evroatlantskih odnosa. To je nešto što bi više priličilo liderima Demokratske stranke, ali takvih poruka u periodu njihove vlasti nije bilo. Mi sada imamo situaciju da političke partije, koje su bili protivnici Demokratske stranke, preuzimaju njenu priču, dok Demokratska stranka gubi tlo pod nogama. To se tiče rekonfiguracije političkog terena, o kojoj sam govorio, gde se Demokratska stranka veoma loše snalazi. Preduslov da se ta stranka izvuče iz sadašnje krize je da Dragan Đilas napusti mesto gradonačlenika Beograda i krene u pravu opozicionu borbu kao lider opozicije u Srbiji.

Dejan Vuk Stanković: Ne znam da li se Đilas boji da kritikuje Vučića ili ne, ali činjenica je da je Aleksandar Vučić neka vrsta ljutog rivala Draganu Đilasu. Ako se sećate, Đilasov ulazak u politku bio je povezan sa polemikom sa Vučićem. Ja mislim da će njih dvojica to rivalstvo nastaviti. Doduše, sada su uloge zamenjene, sada je Vučić u ofanzivi, a Đilas u defanzivi, ali ovo je jedna u nizu rundi u toj bezpoštednoj borbi i jedna od epizoda u tom serijalu njihovih političkih obračuna, koji će verovatno imati i druge epizode kada Đilas u potpunosti preuzme kormilo Demokratske stranke. Đilasova sadašnja defanziva je posledica činjenice da je njegova stranka poprilično razočarala javnost u Srbiji svim onim što se događalo u proteklih nekoliko godina, pa je on talac takve političke pozicije, kao i onoga o čemu smo malopre govorili - raskoraka između njegovog velikog bogatstva i njegove želje da kao socijaldemokrata bude zaštitnik ugroženih slojeva.

Omer Karabeg: Kako gledate na spekulacije da Đilas ne kritikuje Vučića ne samo zato što mu od njega zavisi gradonačelničko mesto, nego i što računa na neku vrstu partnerstva s njim - ukoliko bi došlo do težih razmirica između Dačića i Vučića. U tom slučaju Đilas bi mogao da uskoči kao partner umesto Dačića.

Dejan Vuk Stanković: Mada je teško govoriti o bilo kakvoj koaliciji između Demokratske i Srpske napredne stranke, u Srbiji važi pravilo - nikad ne reci nikad. Uostalom, i ova sadašnja koaliciona vlada bila je nešto što je u potpunosti bilo nezamislivo. Zato ne bih isključio ni takvu mogućnost, premda u ovom trenutku ona postoji samo na teorijskom nivou, odnosno kao proizvod spekulacija.

Vladimir Pavićević: Ja mislim da takva mogućnost postoji. Čak bih rekao da je to, zapravo, realna opcija. Ona je rezultat jedne atmosfere koja sada postoji u Srbiji, a reč je o tome da bi mnogi politički akteri, naročito lideri stranaka, veoma želeli da se nađu u milosti Aleksandra Vučića, što bi podrazumevalo neku vrstu zaštite od raznih istraga. Dodao bih još jednu stvar za koju mislim da je važna kad govorimo o Draganu Đilasa, kao o političaru koji važi za ozbiljnog kandidata za predvodnika opozicije. Dragan Đilas je, po mom sudu, i sam doprineo tome da se Demokratska stranka sada nalazi u defanzivi. On je ostvario izuzetan izborni rezultat u Beogradu, dok je Boris Tadić kao nosilac liste Demokratske stranke izgubio na predsedničkim izborima. Umesto da odmah posle izbora postavi pitanje odgovornosti za tako loš izborni rezultat, Đilas se upustio u neku vrstu dogovaranja sa Borisom Tadićem. To je rezultiralo kompromisima oko pozicije Tadićevih ljudi u stranci i oko načina delovanja stranke što sada veoma koči Dragana Đilasa u njegovoj nameri da konsoliduje stranku. On je svojim lošim procenama, možda i odsustvom hrabrosti, doprineo da pozicija Demokratske stranke bude ovako loša kao što je to danas.

Dejan Vuk Stanković: Situacija bi naravno bila drugačija da je Đilas pobedio Tadića na izborima za predsednika stranke. Tada bi mu kao pobedniku pripadalo sve kada je reč o vođenju stranke, ali taj dogovor je napravljen prvenstveno zbog toga da se Demokratska stranka ne bi raspala, pa je Đilas morao da prihvati teret preuzimanja nekih Tadićevih ljudi. Ali mislim da to nije ključna stvar koja usporava Đilasovo profilisanje kao nacionalnog lidera. Đilasu prosto treba vremena da se navikne na novu ulogu. Jedno je biti gradonačelnik u Beogradu, a drugo je voditi najveću opozicionu političku stranku, koja ima ambiciju da ponovo pruzme vlast u zemlji. Đilas je u novoj ulozi i, pre nego što ga počnemo kritikovati, trebalo bi mu dati šest do osam meseci da pokaže koliki su njegovi dometi.

Omer Karabeg: Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da vladajuća koalicija ima izuzetno visok rejting i da daleko iza sebe ostavlja opoziciju. Prema poslednjem istraživanju Srpska napredna stranka ima 41 posto podrške, a Socijalistička partija 15 posto, dok Demokratska stranka ima svega 16 procenata, dva i po puta manje nego naprednjaci. Čini mi se da će Nikolić, Vučić i Dačić, ako reše međusobne razmirice, još dugo vladati Srbijom, da neće tako lako sići sa vlasti.

Vladimir Pavićević: Vučić je ”nabildovao” svoju popularnost, kako se ljudima čini, iskrenom borbom protiv korupcije. Mislim, međutim, da to nije dovoljno. Nakon nekog vremena i to će ljudima da dosadi. Važna je borba protiv korupcije, ali je za ljude u Srbiji mnogo važnije da dobiju posao i da mogu da žive od plate, a nisam primetio da je ova sadašnja vlada ponudila bilo kakav program koji bi doprineo oporavku privrede i porastu zaposlenosti. Ja mislim da će vrlo brzo doći vreme kada će ljudi ocenjivati vladu po onome što je postigla u privredi. Ako toga ne bude, borba protiv korupcije neće biti dovoljna za ostanak na vlasti.

Dejan Vuk Stanković: Ovu vlast mogu da ugroze samo njene vlastite greške. Ukoliko ih ne bude, trio Nikolić, Vučić i Dačić ima perspektivu da još dugo vlada. Ne zaboravimo da je pre četiri godine u ovo vreme Demokratska stranka imala rejting vrlo sličan sadašnjem rejtingu Srpske napredne stranke, pa se taj rejting zbog grešaka Cvetkovićeve vlade istopio i pretvorio u poraz Borisa Tadića na izborima maja 2012. godine. Rejting je fotografija trenutka. On je u ovom trenutku ohrabrujući za vladajuću koaliciju, ona ima perspektivu da i dalje uživa poverenje građana, ali, ukoliko počne da pravi učestale i velike greške, taj rejting će se brzo istopiti, a opozicija pojaviti kao ozbiljan pretedent da sruši vladajuću koaliciju.