Skloni tradicionalizmu, ali i konfuzni u svojim svetonazorima - tako se u najkraćem mogu opisati mladi koji su devedesetih i u prvoj dekadi 2000. odrastali u Srbiji.
Različita istraživanja pokazuju da mladi danas cene patrijarhat i snažne vođe, ali ne veruju državi, podržavaju vrednost slobode, sve dok ta sloboda ne obuhvata i seksualne manjine, otvoreni su prema drugim nacijama, osim prema onima sa kojima su njihovi roditelji nekada živeli u istoj državi.
Ignorisana i zaboravljena od nosioca vlasti, omladina živi u atmosferi koja je podstiče da sreću traži van granica Srbije, upozoravaju stručnjaci.
Slika iz gradskog prevoza u Beogradu: autobus prolazi pored pravoslavne crkve. Nekoliko starijih tinejdžera na trenutak prekidaju razgovor kojim su prekraćivali vreme, brzo se prekrste, svako po tri puta, a potom nastave da pričaju. Iako nije paradigmatična, ova scena je poslednjih godina sve manje retkost.
Da li je pravoslavna vera ono što je bitno da bi se neko smatrao Srbinom, pitali smo Filipa, 26-godišnjeg studenta iz Beograda.
“To su sigurno jezik i pismo. Vera ne mora da bude”, kaže i dodaje: “Nažalost, vera se čini kao ozbiljan faktor, ali ne mora da bude. Sama ideja da si rođen u Srbiji i da odrastaš u nekom gradu, na primer u Beogradu, znači da ćeš jednostavno ti sam da ‘pokupiš’ elemente tog društva.”
Međutim, prema rezulatima istraživanja koje je pre nekoliko godina među maturantima sproveo Zavod za proučavanja kulturnog razvitka, oko 86 posto ispitanika je istaklo da su pravoslavne veroispovesti, dok se 95 posto njih izjasnilo kao Srbi, kaže Bojana Subašić, sociološkinja koja je radila na ovom istraživanju.
“Tako da mi možemo reći da se oni deklarativno verski i nacionalno identifikuju, međutim kada smo ih pitali da se identifikuju po grupnoj pripadnosti, svega 12 posto njih na prvo mesto stavlja versku ili nacionalnu identifikaciju sa grupom. Što znači da su oni prosto prihvatili te vrednosti kao date, a da ih zaista ne osećaju”, navodi Subašić.
Među vrednostima koje se visoko kotiraju kod tinejdžera su one tradicionalne. Naime, svaki sedmi učenik završnog razreda srednje škole pokazuje umeren ili visok stepen okrenutosti nekim elementima tradicionalnog sistema.
“Najizraženija tradicionalna vrednost je da recimo žene treba da se dokazuju u privatnoj sferi, a muškarci više u javnoj sferi. Naravno, ovde je vidno da devojke mnogo manje zastupaju takav stav, ali je i kod njih prilično izražen, što je bilo iznenađujuće. Zatim, da na čelu države treba da bude jak vođa i da jedan narod ne može bez njega. Znači, okrenuti su tim autoritarnim vrednostima”, kaže Bojana Subašić.
Naizgled paradoksalno, ali vreme u kojem su odrastali roditelji današnje omladine bilo je, iz trenutne perspektive, po mnogo čemu liberalnije od današnjeg: Država i Crkva bile su odvojene, a etnička pripadnost, zbog rigidnog socijalističkog režima, gurana je u drugi plan. Sa virusom nacionalizma koji je izbio na površinu krajem osamdesetih, došlo je do promena vrednosnog sistema, što se vidi i danas u stavovima mladih, smatra psiholog Zoran Pavlović.
“To može biti prirodna posledica toga da se zapravo potencira sve to što je produkt devedesetih, kada smo imali ogroman zaokret u smislu retradicionalizacije naše politike, ali i kulture u celini. U tim vremenima je religija iskrsla kao okosnica nacionalnog, a to se do danas praktično nije promenilo”, objašnjava Pavlović.
Tragovi devedesetih primećuju se u još jednom podatku iz istraživanja Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka: iako je dve trećine mladih, prema rečima Bojane Subašić, otvoreno prema pripadnicima drugih naroda, najveća distanca se izražava prema narodima iz najbližeg okruženja. Oni koji su bliži tradicionalnim vrednostima, pokazalo je istraživanje, češće su skloni ksenofobiji.
“Visoka netrpeljivost prema drugim narodima pokazala se u slučaju Hrvata i Albanaca, ali to se može objasnitri političkim i društvenim kontekstom u poslednjih nekoliko godina, upravo u vreme kada su oni odrastali”, ističe Bojana Subašić.
Naš sagovornik Filip u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji išao je u osnovnu školu. Na pitanje da li sebe može da zamisli u braku sa osobom koja je katoličke ili islamske veroispovesti odgovara:
“Teorijski da, bez ikakvih problema. To u jednom građanskom, republikanskom društvu ne bi trebalo da predstavlja bilo kakav problem. Ne verujem da postoji takav problem, ljudi ne bi ni sami ulazili u takve brakove da ne mogu da naprave neki kompromis barem po tom pitanju”, smatra naš sagovornik.
Za razliku od nacionalnog identiteta, čini se da mladi sebe u manjoj meri vide u nadnacionalnom korpusu. Tako se skoro pet posto tradicionalista izjasnilo kao Evropljani, dok je tu odrednicu zaokružilo blizu 12 odsto netradicionalista.
Svega trećina maturanata je uspela da navede bar jednu demokratsku vrednost, a za njih su to najčešće sloboda i ljudska prava, dok su pri dnu lestvice nezavisnost i individualizam.
Zoran Pavlović naglašava da su mladi uglavnom zbunjeni, čak i kontraditorni, pa će neku liberalnu vrednost braniti sve dok se ona uklapa u opšti društveni kontekst.
“Recimo, prihvataju slobodu pojedinca, ali sve dok se ne radi o nekim manjinskim grupama, prema kojima baš i nemaju velike simpatije, kao što su pripadnici LGBT populacije. Dakle, oni su u konfuziji: ne znaju kako da razmišljaju o tim terminima niti šta je to liberalno ili konzervativno. U tom smislu su zbunjeni”, reči su Pavlovića.
Koren te zbunjenosti reditelj Kokan Mladenović, koji je sa tinejdžerima radio na predstavi “Slučajevi” u omladinskom pozorištu Dadov, vidi u političkim elitama koje, kako kaže, već decenijama ne stvaraju nikakve moralne okvire u društvu.
“Vi imate Miloševićevog ministra informisanja Aleksandra Vučića, čoveka koji je uništavao slobodu medija i bio svakako jedan od najnevaspitanijih ljudi na javnoj sceni Srbije u vreme dok je bio u Srpskoj radikalnoj stranci, a onda par godina kasnije dobijete velikog Evropejca. Ti moralni lupinzi, beskrupulozni prelasci s jedne strane na drugu prave sigurno jednu vrstu šizofrenije u glavama mladih ljudi”, kaže Mladenović.
U takvim okolnostima, čini se ciničnim a priori osuđivati omladinu, smatra psiholog Zoran Pavlović, i podseća na podatke istraživanja, koji pokazuju da veliki broj mladih ljudi ima želju da napusti Srbiju i ode u inostranstvo.
“To je jedna strašna poruka koju nam mladi šalju o tome koliko ova sredina nije dobro mesto za njihov život. To je poruka za sve nas. Dakle, treba uraditi nešto da se promene okolnosti u kojima mladi odrastaju i samim tim možemo se i nadati nečemu pozitivnijem u budućnosti”, zaključuje Pavlović.
U suprotnom, postoji opasnost da završna scena iz predstave “Slučajevi”, u kojoj mladi prelaze granicu, bacaju pasoše Srbije i pevaju himnu “Bože pravde” na engleskom – postane više od pozorišne inscenacije.
