Lidija Mladenović je rođena 1994. godine u Vranju, gde je završila osnovnu i srednju školu. Danas u Beogradu studira albanski jezik i amaterski se bavi glumom, o čemu je maštala i u detinjstvu. Želi da obiđe svet, ali i da se vrati u Srbiju. Veruje "da smo sami tvorci svoje sreće". Svoja prva sećanja vezuje za porodicu i druženje sa vršnjacima.
RSE: Koje je tvoje najranije sećanje?
Mladenović: Kako sam naučila da vozim bajs, toga se sećam. U mom naselju je bilo mnogo dečaka, ja sam bila jedina devojčica, tako da smo se igrali i gusara, palili smo neke logorske vatre, igrala sam fudbal, bila sam najbolji golman kod nas u naselju, tukla se sa dečacima, na šta se ne ponosim, ali sam više rasla sa muškarcima pa je možda to doprinelo da budem jača zato što sam morala da se borim sa muškarcima, pošto se žene inače bore sa njima.
RSE: Da li se sadašnjost razlikuje od doživljaja o kojima govoriš iz detinjstva?
Mladenović: Da, samim tim što smo zreliji i stariji, a nekako ne znam – kada gledam malu decu i dalje vidim ono svoje detinjstvo ali kad dođe ono vreme tinejdžera to više nije moje detinjstvo, zato što tada nije bilo skypova, facebooka, twittera, whats upa… Danas su deca nekako… uključena su ona u društveni život, ona se druže ali se ne druže da su zajedno u istoj prostoriji, da dele stvari… mislim da su postala malo sebičnija. Sećam se, nas su učili kad sam bila mala da ako u tanjiru bude pet kolača moraš da vidiš koliko je osoba u prostoriji i da tek onda uzmeš jer mora da ima za sve. Mislim da danas to ne postoji.
RSE: O čemu si maštala kao mala?
Mladenović: Da budem glumica.
RSE: To se negde i ostvarilo?
Mladenović: Delimično. Nisam profesionalna glumica naravno ali volim da se bavim glumom kad god se ukaže prilika i eto, isplati se maštati u detinjstvu.
RSE: Ipak nisi upisala glumu, odlučila si se za studije albanskog jezika, zbog čega?
Mladenović: Ne znam. Ceo život radim drugačije stvari, verovatno je to neki deo mene koji želi da se odvoji, istisne iz mase i da bude drugačiji. Kada sam čula za albanski jezik, zapravo nisam ni znala da u Srbiji to može da se studira i kada sam čula rekla sam "ja to želim", ne znam zašto ali znala sam da želim. Da naučim neki jezik koji bi mi pomogao da upoznam više ljudi da upoznam drugu kulturu, a u to vreme je baš bila negativna konotacija albanskog, negativna konotacija Albanije, a mene je to privuklo.
RSE: Šta smatraš svojom najvećom frustracijom?
Mladenović: Nemam je. Frustracija vezanih lično za mene i moj život nemam. Da li imam frustraciju koja je vezana za društvo? Možda. To je omladina. Mladi se ne trude. Nekako više nisu spremni. Ne možete biti umorni kada ste mladi ali verovatno tuđim pritiskom i zbog tuđeg iskustva ne žele da se bore, ne žele da maštaju, ne žele da stvaraju i na tome se završava "rekli su mi da ja to ne mogu..." I to je to.
RSE: Imaš li neke ciljeve?
Mladenović: Imam ih dosta ali nisu konkretni. Nekako, najveći cilj mi je da sam srećna. Imam zadataka koliko god. Prvi je da završim fakultet, ali mi je cilj da budem srećna. I kada završim taj fakultet moj zadatak je da sam srećna.
RSE: Šta misliš da ti društvo nudi?
Mladenović: Dosta toga. E, sada je na vama šta ćete da uzmete. Društvo može da vam da najveće đubre, toga ima danas, ali na vama je da li ćete to đubre da uzmete.
RSE: Da li ima više onoga što je za tebe dobro ili više ovih drugih stvari koje ne bi uzela, kako si rekla?
Mladenović: Ja tražim dobre stvari. Neću gledati reality show zato što jednostavno ja to ne želim ali postoje ljudi kojima je to "vrh", njima je to super, ali meni nije.
RSE: Šta bi ti mogla da ponudiš društvu da bi bilo bolje?
Mladenović: Mogu da mu ponudim neki čas albanskog.
RSE: O čemu sada maštaš?
Mladenović: Da ugrabim što više prilika da radim na sebi, da se edukujem i da ću jednoga dana, a sigurna sam da hoću, biti u stanju da vaspitavam svoju decu onako kako su mene vaspitavali, ali, kako bih rekla, na višem nivou. I da ću moći da putujem baš dosta. Mislim da mi je to ono o čemu maštam najviše.
RSE: Planiraš li ovde da živiš ili ćeš ići negde?
Mladenović: Ići ću, ali svakako ću se vratiti. Volela bih da Beograd, to jest Vranje i Srbija bude neka početna tačka, ali i tačka B gde ću se vratiti.
RSE: To znači da ti je ovde dobro?
Mladenović: Dobro je tamo gde ti stvoriš da ti bude dobro. Mislim da u Beogradu meni može da bude dobro, da mogu da budem srećna tu, ali moja sreća neće biti zasnovana na Beogradu i na Srbiji, već na tome ko sam šta sam, čime se bavim.
RSE: A misliš da ta sreća ne zavisi malo od spoljnih okolnosti i od toga koje mogućnosti imaš a ne zavise od tebe?
Mladenović: Mislim da smo došli sami na svet, sve zavisi od nas, ne zavisi od društva, ne zavisi od ekonomske situacije...
RSE: Da li sada na primer, ako ti budeš želela da se baviš poslom prevodioca, a znamo da ti nije baš najbolje plaćen posao u Srbiji, misliš da ćeš od toga moći da živiš onako kako želiš?
Mladenović: Ako ne budem mogla da živim od toga baviću se nečim drugim. Naći ću alternativu.
Ivana Vraneš iz Beograda rođena je u godinama kada je Balkanski servis našeg radija nastajao. Seća se da je kao dete, sa bakom u Dubrovniku, slušala "Slobodnu Evropu". Posle Filološke gimnazije, upisala je Fakultet dramskih umetnosti i volontirala u različitim kulturnim ustanovama. Želi da ode iz Srbije na usavršavanje, a onda da se vrati, prenese svoja znanja i da menja društvo u kojem živi.
RSE: Koje je tvoje najranije sećanje na svet oko tebe?
Vraneš: Rođena sam u Beogradu ali sam dosta svog detinjstva provela u Dubrovniku odakle je bila moja mama i gde je tada sve već bilo ok i da sam tada slušala uveče sa bakom Radio Slobodna Evropa i Deutche Welle, pošto je moja baka bila politički vrlo aktivna i osvešćena. Generalno, bezbrižno detinjstvo. Pošto smo mi bili deca nismo imali predrasude.
RSE: Da li se sadašnjost razlikuje od doživljaja iz detinjstva?
Vraneš: Nemam sada nikakve posebne brige, osim ispita. Živim sa mamom. Ona mi pomaže.
RSE: O čemu si maštala kao mala?
Vraneš: O tome da proputujem svet, da odem u Nemačku, to mi je kao uvek bilo životni san. Nekako mi je uvek ta Nemačka izgledala kao zemlja potpune slobode i totalnih nekih normalnih gledanja na svet. Tipično onako kako ljudi gledaju na Nemačku, tipa "obećana zemlja, uređena, ljudi žive lepo, autobusi im dolaze na vreme i ostale stvari".
RSE: Zašto si odlučila da studiraš baš dramske umetnosti?
Vraneš: Dosta sam volontirala u toku srednje škole. Bila sam u amaterskom pozorištu i nekako sam shvatila da scena nije za mene i nisam se osećala prijatno na sceni pod svetlom dok me ljudi gledaju ali sam se osećala prijatno dok smo mi spremali predstavu, tako da sam shvatila da je rad iza scene, što se tiče pozorišta, nešto što me čini srećnom, kao i samo to volontiranje u Domu omladine, od skoro dve godine. I onda sam gledala šta ljudi studiraju koji to vole i došla na ideju da upišem svoj smer – menadžment i produkcija u kulturi. Igrom slučaja sam otkrila svoja ineteresovanja, tako se to desilo.
RSE: Jesi li zadovoljna?
Vraneš: Da, da, prezadovoljna. Jedna od retkih osoba koja je zadovoljna svojim fakultetom.
RSE: Šta smatraš svojom najvećom frustracijom?
Vraneš: Ljude koji su malograđani, koji su primitivni, u smislu razmišljanja. Ljude koji ne prihvataju drugačije ljude, koji samo svoje mišljenje smatraju bitnim i ispravnim. Kad izađem iz svog kruga prijatelja, profesora i tog nekog uskog kruga ljudi s kojima se inače družim na to često nailazim i to mi jako smeta jer prosto je to drugačije od onoga na šta sam navikla, tako da me to uvek izbaci iz takta. U supermarketu, na ulici, na nekim tako običnim mestima, u autobusu, obavezno se sa tim susretnem svaki dan i to me baš onako pomeri.
RSE: Imaš li neke ciljeve?
Vraneš: Imam - da budem doktor nauka, htela bih da što više proputujem, htela bih da tako nekako proživim život, da zavek ostanem mlada barem u svojoj svesti.
RSE: Šta misliš da ti društvo u kom sad živiš nudi?
Vraneš: Nudi razvijanje kritičnog mišljenja i upravo društvo ovakvo kakvo je tačno može nekako da pozicionira mišljenje mladoj osobi kako treba da se ponaša kako ne, šta je dobro šta je loše.
RSE: A kakvo je to društvo?
Vraneš: To je društvo običnih ljudi koji se bave tim osnovnim životnim pitanjima i ne vide dalje od toga i previše su uz sebe i za sebe. Uskog su razmišljanja, uskog delovanja i to je onako možda odraz kapitalizma, ali svakako nešto što meni smeta i ne želim tako da živim. Ne nude mi želju da promenim svet, ali svakako želju da, ipak, bude bolje nego što sada jeste.
RSE: Jel' ti nudi neke mogućnosti?
Vraneš: Da, u smislu da kada čovek razvije svoje ispravne stavove može da implementira barem na jedan deo tog društva.
RSE: Šta bi ti mogla ponuditi društvu da bude bolje?
Vraneš: Neke kulturne događaje, manifestacije koje bi im svakako sklonile misli sa tih tmurnih stvari i pokazali neke bolje. Na primer, književne večeri gde bi upravo oni čitali, ne samo slušali i takve nekakve kolektivne radove, gde bi se oni uključili i pokazali svoju kreativnost i pokazali da su oni mnogo više od onoga što zapravo jesu.
RSE: Maštaš li sada?
Vraneš: Da, i ovo je mašta. Sve je mašta. Maštam o tome kako želim da odem u neku skandinavsku zemlju ili Nemačku da se usavršim i onda bih htela da se vratim u Srbiju da to pokažem i Srbiji.
RSE: Zašto misliš da to ne možeš i u Srbiji da uradiš i da ostaneš ovde?
Vraneš: Zato što mislim da su tamo te prakse mnogo razvijenije, jer prosto ovde su stvari sve u začetku, tako da bolje je tamo nekako steći znanje i onda biti jedna od tih osoba koja će imati nešto inovativno da pokaže u Srbiji, jer nekako imam osećaj da čovek na Zapadu više nema šta da dokaže već samo da se priključi nekoj organizaciji koja radi neke dobre stvari, a prosto ovde smo mi nekako još uvek u razvitku i prosto čovek mora da dođe sa tim nekakvim drugim saznanjima i da ih pokaže ovom društvu.