Sa srpske strane preko reke Ibar, koja i fizički deli grad, jasno se mogu videti obnovljene, sveže ofarbane zgrade u albanskom delu Mitrovice. To je potpun kontrast u odnosu na sivilo koje dominira srpskim delom grada:
"U ovakvom sivilu teško je biti optimista. Oni koji su ovde rođeni ili koji ovde žive dugo, oni zavole i ovakav grad, ali primećujem u razgovoru sa ljudima da sve češće govore da im ovaj grad više nije "ono". Ne umeju da objasne, to jednostavno nije onaj grad koji su voleli i u kojem su živeli. Rekao bih da ti ljudi već počinju da razmišljaju o tome da li da ipak odu posle toliko godina.", reči su Olivera Ivanovića, državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju.
U gradu je, međutim, bitno jači uticaj desničara poput Marka Jakšića:
Jakšić je na čelu Zajednice srpskih opština i funkcioner Demokratske stranke Srbije. Na pomen njegovog imena u Mitrovici se sva vrata otvaraju. Jakšićevo ime je najbolja preporuka i za lokalnog sveštenika Milivoja Arsovića koji upravlja crkvom svetog Dimitrija. Izgrađena je pre tri godine na brdu iznad grada, dok su oko nje i dalje ruševine nekoliko albanskih kuća spaljenih tokom rata:
"Spaljene su i srpske kuće, ali retko ko pita za to. Prognano je 250.000 Srba, dakle, bilo je problema i sa jedne i sa druge strane."
Grad je i danas zona stalnih tenzija i nasilja. U noći između 15. februara, na praznik srpske državnosti Sretenje, Mitrovicom odjekuje eksplozija, od koje se tresu prozori na kućama. KFOR je saopštio da su nepoznata lica bacila ručnu granatu u samom centru severnog dela grada. Jutro posle Mitrovčani komentarišu:
"Bila je bomba juče u Mitrovici, moji su me od jutros 30 puta zvali, kao da je eksplodirala atomska bomba – efekat straha je ogroman."
"Ljudi su ovde navikli, kada se baci neka bomba, ovde nije strašno – ljudi su navikli. Na primer, ako je danas bačena bomba, sutra se ljudi ponašaju normalno."
"To svakog živog čoveka plaši, posebno decu koja doživljavaju stresove."
"Jadan ovaj narod, jadna ova deca."
"Menjao bih se u istog trenutka sa čovekom koji živi u Kraljevu ili Kragujevcu gde bih mogao spokojno da se spavam i gde ne bih morao da razmišljam kako ću dočekati jutro."
"Mene vide kao političku provokaciju i ukoliko ne bi smeli mene da napadnu onda bi napali nedužne ljude. Zbog toga izbegavam da provociram situaciju, nije da se plašim, jer bi onda neki siromah i jadnik obrao bostan, kako se to kaže u narodu."
Redžepi nije jedini. U Bošnjačkoj mahali, mestu redovnih sukoba i nasilja, upoznajemo studente Albance. Gzim Rahova deset godina je u izbeglištvu. Stan mu je u srpskom delu grada u koji nogom ne sme da kroči. Sklonio se kod jedne albanske porodice svega stotinak metara dalje od doma iz kog je izbačen:
"Zgrada i stan su mi na sto metara, deset godina ne mogu da odem kući, a uvek ga gledam. Zašto ne mogu da odem kući? Da li sam nešto uradio? Ne. Da li sam ubio nekoga? Ne. Imao sam 16 godina kada je počeo rat, nisam mogao ništa da uradim."
Slično je i na srpskoj strani. Student Univerziteta u Mitrovici, koga u šali naziva "Harvard na Ibru", Vuk Mitrović priča kako nema hrabrosti da ode u albanska naselja:
"Skoro sam išao u Bošnjačku mahalu, baš osećam jednu dozu straha kada idem tamo. Što se toga tiče ti delovi grada nisu bezbedni, u Bošnjačkoj mahali i Tri solitera stalno vlada neka napetost i stalno se dešavaju neki incidenti."
Većina vozila u Mitrovici imaju dvostruke tablice. Kosovske i srpske. Po potrebi se menjaju u zavisnosti od toga u koji deo grada ulazite. Često na obe strane ekstremisti demoliraju vozila ako nemaju "ispravne" registracije. Ovaj primer možda i najbolje govori o atmosferi koja vlada u gradu uronjenom u depresiju, sivilo i stalni strah za mir i bezbednost.
