Milka Kokot i danas traži oca i brata

Gojko i Dragan Sanišić, otac i sin, ubijeni su 4. maja 1992. godine ispred svoje kuće u sarajevskom naselju Aneks od strane pripadnika ARBiH. Milka Kokot, kćerka i sestra, i danas traži njihova tijela kako bi ih dostojno sahranila.

Sve što joj je ostalo od njih je par starih fotografija koje neće uokviriti sve dok ih ne nađe, i čestitka za Novu godinu, posljednja koju su poslali. Milki najteže pada što s njima nije mogla podijeliti najveće radosti, pa ni rođenje sina - samo dva mjeseca nakon njihove smrti.

„Ja sam Kokot Milka. Tražim oca i brata, Stanišić Gojka i Stanišić Dragana. Otac je imao 53 godine, brat je imao 27 godina kad je nastrado ispred kućnoga praga. Živjeli smo i radili u Ulici Vrbovskoj 199, u Sarajevu - to je Ankes. Moj otac i brat su bili kod mene ovdje, u Krupcu.

Milka Kokot, 23 jun 2010.

Imali smo nekog vučjaka kući tamo - i on je ostao, a oni su došli ovamo. Brat mi je rekao: ’Ma moram je, seko, otići do kuće da pustim cuka’, i da uzme nešto od gardeorobe, da se pripremi i kaže: ’Ja ću doći.’ Tata je bio još jedan dan iza njega i kaže tata: ’Ja ne mogu svoje dijete, ono je samo, ja moram otići za njim.’ Ja sam da ispratila na autobus i on je otišao. I tad smo se posljednji put vidjeli. Oni su nastradali 4. maja ujutro, ubijeni su pred kućnim pragom. Ubio ih je jedan komšija rafalnom paljbom. Mi smo pronašli ko je i šta je, nisu mogli biti osuđeni jer su i oni poginuli. Jednostavno im samo rekli: ’Vama mjesto nije ovdje, vi ste izdajnici’, i izrafalili su ih. Prvo su ubili moga brata, onda su rekli mome ocu da ne mogu da shvate zašto bi on sad morao da živi kad nema dijete. A moj otac je rekao: ’Ja i ne mogu da živim, ja ću da živim na nekom drugom svijetu sa svojim djetetom, ubico jedna!’ I on je tada iz rafala ubijen. To mi je baš moja komišinica rekla, jer je njen tad prisutan bio muž. Prvi put su nam rekli da je došla hitna pomoć, ali u međuvremenu se dokazalo da nije, da je došlo neko veliko auto, da su potrpali još naše komšije koje su bili ubili, i zajedno moga oca i brata - i otada im se gubi trag. Nikad ih, evo već 18 godina, nismo mogli da pronađemo. Ja sam DNK 2003. dala. Uradila sam što sam mogla. Moj brat

Milka Kokot pokazuje fotografiju nestalog brata

je bio jednostavan momak. Volio je da sluša muziku, da igra loptu, da izlazi sa mladima, da se javlja u programe često - tad se slušala i narodna i zabavna, i pop, maltene sve smo slušali. Bio je ono - ideš na posao, dođeš kući, malo se odmoriš, uveče se izlazilo - od šest do deset nama je bio izlaz, dalje nismo mogli, tako je prije vrijeme bilo. Otac mi je bio jako miran čovjek. I jako poštovan čovjek. I sad kad vidim ili kad sretnem nekoga kažu: ’E kako, bože, da se to desi tvojima?’ Znači nisu bili ljudi koji su pravili neku kavgu, već su svakog dobro dočekali, ispratili, primili kao svoje, tako da ni ja ne jednostavno mogu da shvatim kako se to moglo da desi. Teško je kad se rodi dijete, kad čuješ neku pjesmu na primer Mene pjesma ’Moj brate’ gane do suza. Što se tiče majke i oca, njih bi nekako i prežalila, ali brat je brat. Još ja i moj brat smo bili kao jedno. Jednostavno smo dijelili i dobro i zlo. U istoj sobi spavali. On meni svoje doživljaje govorio, ja njemu. Baš smo bili vezani. Svjestan si da će ti otac i majka umrijeti, da ćeš ih izgubiti. Ali ono je uvijek bilo u potaji da ćeš nekako ostati ti i tvoj brat i da ćeš stvoriti porodicu. Pošto sam ja bila sedmi mjesec trudna kad su moji poginuli, tako da nisu smjeli meni reći da su moji umrli. Bolje je, jer bih možda izgubila dijete. Već su mi rekli samo da je naša kuća granatirana. E poslije kad sam ja rodila ’92., sad eto 26. jula je njemu rođendan, onda su mi rekli da su poginuli i da se ne zna ništa - i otada sam ja počela da tragam za njima. Ja bih voljela samo da mog oca i mog brata sahranim dostojno. Ja sam već njima uradila i krst i sve, znači samo mi trebaju kosti i tabuti i da njih spustim. Ja više nisam mogla čekati. Evo kod nas je, na primer, Markovdan, to je obilježavanje srpsko, tad se izlazi na groblje. Imam ja izaći kome na groblje, ali ti ako prislužiš svojoj majci svijeću, onda normalno da ćeš prislužiti i svom ocu i bratu, a znaš da ih tu nema. To mnogo, mnogo čovjeka zaboli.“