Milica Savić, učenica srednje Medicinske škole u Prijedoru, sa samo 16 godina izdala je autobiografski roman ˝Lastavica˝, koji je posvećen njenom preminulom ocu, a govori o njenom odrastanju, teškom životu i željama u budućnosti. Milica živi sa majkom i bratom u vrlo teškim uslovima. Iako ima stotinu želja, najveća joj je da ima svoju sobu.
˝Ovo sam počela pisati, jer sam ipak mislila da ću naći načina da ti je pošaljem. Mislila sam da ubacim u staklenu flašu i pustim niz rijeku, da ćeš je ti na drugoj strani svijeta dočekati, vidjeti, pročitati i možda odgovoriti. Kad bih mogla, pisala bih svaki dan, ne bi mi bilo teško. Sve bih učinila da te ponovo ugledam, čujem tvoj glas i zagrlim te, pa makar to bilo i na jedan minut. Rupa u duši je ostala, niti raste niti se smanjuje. Ona bar nikad otići neće, kao što si ti otišao i ostavio me samu.˝
Čitajući odlomak iz svog romana ˝Lastavica˝, Milica Savić iz Prijedora počinje svoju priču. Kako kaže, sve je krenulo od toga da svoju tugu za ocem koji je preminuo prije četiri godine iznese na papir.
˝Roman 'Lastavica' govori o mom životu. Na pisanje me nagnala ta životna situacija i uslovi u kojima ja živim i ono o čemu ja maštam kao djete, šta bih ja voljela da postanem. Prvi dio romana se bazira na mom proteklom životu, dok se drugi dio bazira na onome kako bih ja voljela da živim˝, priča Milica.
Milica sa majkom i bratom koji boluje od epilepsije živi u malenoj trošnoj kućici na kojoj krov propada. Kako sama kaže, upravo zbog toga mora da krade svaki trenutak kako bi pisala.
˝Svi živimo u jednoj sobi u kojoj je dosta vlage, prozori su slabi stari su preko 30 godina, nije uopšte podpođeno, kreveti su propali, uslovi su mnogo teški. Gledam baš taj trenutak kad oni izađu vani, kada brat pomaže mami u vezi nečega, ili kada neko dodje po majku pa ona izađe vani da sjednu, tada ja uhvatim par trenutaka da zapišem svoje misli˝, pojašnjava Milica.
Majka Ljubica kroz suze priča kako je bila iznenađenja saznanjem da je Milica napisala roman, ali u isto vrijeme je osjetila i veliki ponos.
˝Nisam ni znala kad je pisala. Išla je u školu i stalno govorila: ´Hajde majka, izađite moram da učim i pišem zadaću´, i na koncu mi je rekla: ´Ja, majko, napisala knjigu´, ja joj nisam ni vjerovala. Jedan dan je samo došla iz škole i rekla mi da je na nagovor profesorice predala roman u školu i da su je primili. Pitala sam je od čega će izdati, ona mi je rekla da će joj oni pomoći. Ja sam ponosna, voljela bih I da joj je otac živ da I on ovako bude ponosan˝, sa teškoćom u glasu priča Ljubica
Milica ima u životu hiljadu želja, ali za sada joj samo treba pristojan krov nad glavom.
˝Trenutno što bih ja najviše voljela da imam, što mi stvarno nedostaje je sprat na kući, prvenstveno zato da nam ne kisne više kuća, a drugo da ja na miru mogu da nastavim dalje da pišem da ne moram gledati da li je prostorija prazna, da li nema mame i brata. Da mogu da treniram, da se odmaram od svih obaveza pošto sam uključena u dosta aktivnosti van škole˝, ističe Milica
Iako su dobili pomoć u vidu građevinskog materijala, novca za renoviranje kuće I dizanje sprata nemaju, priča majka Ljubica.
˝Dobili smo prije jedno pet do šest godina od UNHCR-a crijep, stoji u dvorištu, a nemam novca, čujte dođe da nemaš za vreću brašna a kamoli da pravim nešto gore. Tražila sam, išla sam svuda, ne može se, i sin mi je bolestan. Izbjegli smo iz Petrinje. Voljela bih da joj gore da joj nešto napravim, makar potkrovlje da djete ima svoju sobu, eto to bih voljela, a ovo drugo bože moj, naučila sam da se patim˝,priča Ljubica
˝Treba mi krov nad glavom, da mogu da živim kao sav normalan svijet, jer mislim da je to ono osnovno za normalan život. U stvari danas niko ne cijeni prave stvari, pravu dobrotu, recimo da cijeni svoje roditelje, nekog ko mu pomogne, jer svi lete za tim nekim materijalnim dobrom koje u stvari traje veoma kratko, od danas do sutra˝, ističe Milica
Osim pisanja, ova šesnaestogodišnjakinja se bavi i karateom. Dogurala je do smeđeg pojasa, i kako kaže, ovaj sport joj je pomogao da prebrodi sve nedaće.
˝Što se tiče karate, uz njega sam baš očvrsnula, naučila sam da se branim da se borim, da stavim gard kad treba i da udarim kad treba. Kroz svoj život sam svašta prošla i baš zato što sam trenirala i što sam bila uporna to mi je nekako olakšalo. Za tih par sati što odem i treniram, jednostavno se odmaknem od svijeta, opustim se i zaboravim na sve.˝
Iako u životu nema mnogo Milica je zadovoljna sa sobom i smatra da mladi moraju više raditi na sebi.
˝Ja mislim da su mladi zaista nezainteresovani za ovo vrijeme, žive bukvalno od danas do sutra i uopšte ih ne zanima budućnost, da stvore nešto čime će se ponositi.˝
˝Ona mi je što je najvažnije dobro, odlična je učenica, piše te knjige, bavi se sportom, ponosna sam. Voljela bih da tako svaki roditelj bude ponosan na svoju djecu˝, završava majka Ljubica.
