Mnogi među izbeglicama su legitimni tražioci azila, EU mora da usvoji obavezujući sistem kvota. Bogatije zapadnoevropske države i njihovi lideri moraju prestati da se skrivaju iza dablinskih pravila, kako bi izbeglice naterali da ostanu u siromašnijim zemljama kao što su Grčka, Italija, Srbija ili sada i Hrvatska. Ovo je globalna kriza i ona zahteva globalan odgovor – ne samo od strane Evropske unije, koja mora prihvatiti veliki broj izbeglica, nego i Sjedinjenih Država, Kanade i Australije. Upravo takvi zakoni o kriminalizaciji ilegalnog boravka izbeglica u zemlji kakve je usvojila Mađarska usvajani su u nacističkoj Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata - oni su apsolutno neprihvatljivi u Evropskoj uniji, kaže u intervjuu za RSE Peter Bouckaert (Bukart), direktor u organizaciji za zaštitu ljudskih prava Human Rights Watch.
RSE: Mađarska je zatvorila granicu sa Srbijom, Hrvatska, takođe, a Slovenija prekinula međunarodni železnički saobraćaj od granice sa Hrvatskom. Država za državom, dakle, zatvara granice. Šta da rade sirote izbeglice uhvaćene u tim ničijim zonama ili u tim zemljama u kojima neće da ostanu?
Bouckaert: Sve to neće zaustaviti ljude koji beže iz brutalnih ratnih zona kao što je Sirija i pokušavaju da se domognu sigurnosti u Evropi. Veoma je važno da priznamo da su mnogi među njima legitimni tražioci azila, da mnoge porodice beže sa malom decom, koja ne bi smela da spavaju na betonu na pragu Evrope u ovakvoj atmosferi neprijateljstva koju gledamo poslednjih dana. Moramo da nađemo neka humana rešenja. Znate, zaista je u čitavoj ovoj situaciji dirljivo to kakvu su dobrodošlicu iskazali ljudi iz Srbije i Hrvatske prema izbeglicama. Oni su zbog sopstvenog iskustva iz ratova devedesetih umeli da pokažu empatiju prema izbeglicama, i da ih tretiraju uz poštovanje i uvažavanje njihovog ljudskog dostojanstva.
RSE: Vraćanja izbeglica iz EU na Balkan zakonski, moralno i fizički je nedopustivo. Ovo je izjavila potpredsednica Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček. Evropski komesar Johannes Hahn je takođe upozorio članice Evropske unije da ne prebacuju odgovornost za prihvat izbeglica na zemlje Zapadnog Balkana, uljučujući i Srbiju, i da one ne smeju postati “parkingza migrante”. Šta da rade Makedonija i Srbija u situaciji u kojoj Grčka talase izbeglica prima i propušta dalje, dok su Mađarska i Hrvatska na izlasku iz Srbije zatvorile svoje granice?
Bouckaert: Na to ne mogu da utiču ni Srbija ni Makedonija, tu je potrebno evropsko rešenje. Neprihvatljivo je da takozvani evropski lideri drže sastanak za sastankom, a da nisu u stanju da izađu sa kvotama za preraspodelu izbeglica i tako olakšaju problem. Izbeglice žele da idu u zapadnu Evropu, ne žele da završe u Grčkoj ili Makedoniji, Srbiji i Hrvatskoj. Dakle, EU mora da usvoji obavezujući sistem kvota. Nemačka kancelarka Angela Merkel odlučila je da će Nemačka primiti čak 800 000 izbeglica, ali od ključnog značaja je da i drugi evropski lideri slede njen primer, umesto što govore o smešno malim brojkama, poput one od 40 000 izbeglica koje treba da raspodele sve ostale evropske države. Toliko će izbeglica stići na makedonsku granicu za četiri dana.
RSE: Plašite li se da će se ova situacija potpuno oteti kontroli?
Bouckaert: Situacija se već otela kontroli evropskih lidera imajući u vidu da svakog dana 10.000 izbeglica stiže u Grčku i nastavlja u Makedoniju. Mi jednostavno moramo priznati realnost, a bogatije zapadnoevropske države i njihovi lideri moraju prestati da se skrivaju iza dablinskih pravila, kako bi izbeglice naterali da ostanu u siromašnijim zemljama kao što su Grčka, Italija, Srbija ili sada i Hrvatska. Ovo je zaista globalna kriza i ona zahteva globalan odgovor – ne samo od strane Evropske unije, koja mora prihvatiti veliki broj izbeglica, nego i Sjedinjenih Država, Kanade i Australije.
RSE: Šta mislite o novim mađarskim zakonima prema kojima se izbeglice, ako se ilegalno zateknu u Mađarskoj, mogu osuditi čak i na zatvorske kazne?
Bouckaert: To su represivni zakoni koji ne smeju postojati u Evropskoj uniji, čiji lideri treba odlučno da reaguju protiv sve represivnije mađarske politike. Tu se radi i o zaštiti građanskih sloboda, a ne samo prava azilanata - prema kojima mađarska vlast pokazuje apsolutni prezir i poniženje i čija prava svakodnevno krši u kampovima koji liče na zatvore i obore za životinje – dakle, radi se o slobama i pravima evropskih građana jer ti novousvojeni mađarski zakoni daju ovlašćenja policiji da upada u kuće građana bez sudskog naloga u potrazi za takozvanim ilegalnim migrantima. Upravo takvi zakoni su usvajani u nacističkoj Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata i oni su apsolutno neprihvatljivi u Evropskoj uniji.
RSE: Bivše istočnoevropske zemlje, poput Mađaske, Slovačke, Češke i Poljske pokazale su ružno lice kad je u pitanju prijem izbeglica. Kako to da su ove države tako brzo zaboravile kako su njihovi građani bežali preko „gvozdene zavese“ pre samo 25 godina?
Bouckaert: Da, to je zaista tragično. Mnogi Mađari su morali da beže iz svoje zemlje za vreme sovjetskog razbijanja njihove revolucije 1956. godine i tada su bili dobrodošli u Austriji i u Srbiji. Pešačili su zapravo tada duž istih železničkih pruga u bekstvu od sovjetske represije. Otuda je od ključne važnosti da se istočnoevropske zemlje prisete svoje skorije prošlosti i da prihvate fer kvotu izbeglica. U tom pogledu mislim da je zadivljujuće kako se države bivše Jugoslavije odnose prema izbeglicama, otvarajući im ne samo svoja vrata nego i svoja srca, ali je neophodno da i druge istočnoevropske zemlje prihvate svoj deo obaveza. One su do sada dobile značajna sredstva od Evropske unije da razviju svoju privredu i zato bi sada morale pokazati mnogo više odgovornosti kada je u pitanju prihvat izbeglica.
RSE: Konačno, imate li procenu koliko bi izbeglica moglo stići u narednim danima, nedeljama i mesecima?
Bouckaert: Na to pitanje je zaista teško odgovoriti, ali imajući u vidu aktivnost Human Rights Watcha u Siriji, Iraku, Avganistanu i njima susednim zemljama iz kojih mnoge izbeglice dolaze, jasno je da će još mnogo njih krenuti na ovo putovanje. Ovo je događaj bez presedana i Evropa mora ponuditi mere bez presedana, a ne zatvaranje granica, ograde, zidove i ugrožavanje ljudskih života. Takođe je očigledno da moramo uložiti mnogo ozbiljnije napore da pokušamo da zaustavimo krvoproliće u Siriji, Iraku i Avganistanu jer to je ono zbog čega ljudi moraju da beže. Moramo raditi efikasnije i pronaći međunarodni konsenzus da zaustavimo te brutalne ratove i kršenja ljudskih prava koja oni donose.
