Telefonski razgovor Ive Sanadera i Gorana Hadžića.
- Halo! Je li to gospodin Goran Hadžić?
- Ja sam... ovaj, nisam... ali zapravo, šta ja znam, moglo bi da se kaže da jesam...
- Jeste ili niste?
- Pa donedavno jesam bio, al nisam smeo da kažem da jesam... A sad otkad su me uvatili da sam taj koji jesam, ja bih više voleo da nisam...
- Znači, ipak sam dobio gospodina Gorana Hadžića?
- Pa moglo bi da se kaže, iako bi lepše bilo da se ćuti.
- Dobro, nećemo više o tome.
- A što? Meni baš nekako duši prija da ćarlija između jesam i nisam, između biti i ne biti.
- Znači, ipak nisam dobio gospodina Hadžića nego gospodina Hamleta?
- Pa nije lepo da se zevzečimo s tako ozbiljnim pitanjima i sumnjama koje me danonoćno sustižu. Znate, to je kod mene donekle filosofski, a odnekle pesnički. Kad o sebi razmišljam na pesnički način, nekako mi bude lakše.
- Shvaćam, shvaćam... Ja sam doktorirao na književnosti, pa su mi poznata terapijska svojstva poezije. I nadam se da će ta homeropatija pozitivno djelovati i na vaše zdravlje. Ali ja vas ne zovem zbog poezije nego zbog jednog ozbiljnog posla.
- Nisam siguran da odavde, gde se sticajem nesrećnih okolnosti nalazim, uopšte mogu da poslujem.
- Ma nisam ni ja u sretnijim okolnostima, ali nekako mislim da poslovi, za razliku od čovjeka, ne mogu ležati. I da poslovni duh ne trpi okove u kojima je ljudsko tijelo katkad primorano bivati.
- Lepo govorite, lepo, ali – bojim se – u vetar. Ja još dugo neću biti u stanju da normalno poslujem.
- Ma dajte, gospodine, ne klonite duhom! Vidi se da ste tek nedavno uhićeni. Kad uhvatite malo zatvorskog staža, shvatit ćete da govorim za vaše dobro. Vjerujte mome bogatom iskustvu i ne klonite poslovnim duhom!
- Jeste to i vi u bajbokani?
- Nažalost, gospodine, nažalost. Ali ne zovem vas da bih vam se žalio.
- Pa šta ima da se žalite kad vam dozvoljavaju da zovete ljude u drugim zatvorima?! To je ovde nezamislivo.
- Ma nezamislivo je i ovdje. Ali ja ipak nisam bilo tko, pa se nekako snađem, da vam sad ne pričam kako...
- Izvinite, a ko ste to vi kad niste bilo ko?
Poslednji haški begunac Goran Hadžić nakon poste Novog Sada neposredno pre prebacivanja u zatvorsku jedinicu u Sheveningenu, Novi Sad, 22. jul 2011.
- Ja sam Ivo Sanader.
- Ozbiljno?
- Najozbiljnije. Premda bih volio da je sve ovo šala.
- Pa kojim dobrom zovete, dragi kolega?
- Ne morate me podsjećati da smo kolege po pritvoreničkom statusu.
- Ne mislim ja na to, nego onako profesionalno. Ipak smo mi ista struka.
- Kako to mislite? Pa ja sam doktor književnosti, a ne božeprosti skladištar.
- Uuuu, mnogo ste napredovali... Čudo jedno! Eh, da sam ja doktor književnosti, sad bih lečio Dobricu Ćosića i ostale književnike, i živeo bih ko bubreg u loju.
- Nemate vi pojma čime se zapravo bave doktori književnosti.
- Pa eto vidim na vašem primeru... Varate se ako mislite da ćete mi nabiti kompleks manje vrednosti zato što ste vi završili škole, a ja nisam. Vidite da vam to dođe na isto: i vi ko doktor i ja ko magacioner danas smo samo bivši državnici.
- Kakav ste vi državnik? Koje države?
- Pa Republike Srpske Krajine, zar se ne sećate, kolega?
- Nismo mi nikakvi kolege, jer to nikada nije bila međunarodno priznata država. I ona je, uostalom, odavno propala.
- Kolega dragi, za vas lično bi bilo bolje da je i ta vaša država propala.
- Kako to mislite?
- Pa da je propala, danas ne bi mogla da vas drži u zatvoru i da vam sudi.
- Slušajte, Hadžiću, ima ona stara domoljubna pjesma „Još Hrvatska nij' propala dok mi živimo“...
- Možete da je pevate dok budete doživotno živeli na doživotnoj, jer eto ni vi, dragi kolega, niste uspeli da upropastite tu vašu Hrvatsku, iako ste se – to mora da se prizna – svojski trudili.
- Ne zovite me kolegom!
- Što vas ne bih zvao?! Pa i ja sam, baš ko i vi, dao sve od sebe da je upropastim, ali badava. Preživela je zahvaljujući spoljnom faktoru i onom tunjavom Miloševiću. A sad kad je ni vi, dragi kolega, niste rasturili, ja se bojim da će ona da... uh, rađe bih jezik pregrizo nego ovo da izustim... ona će, bojim se, ona će da traje večno.
- Ostavite se vi Hrvatske, Hadžiću, i dajte da razgovaramo o poslu.
- O kakvom poslu, kolega? Vi više niste u poziciji da prodate Hrvatsku, a ja nisam pri parama da je kupim. Znate, skupoća je, teško se živi. Možda bi mogo moj kum, onaj što diluje slike...
- Ja sam i htio da pričamo o slikama, ako vi nemate ništa protiv.
- Pa nemam... Volim ja da pričam o slikarstvu, jer slikarstvo je – kako da vam kažem – mnogo lepa stvar. Naročito kad ga slikaju pravi slikari.
- Mene i zanimaju samo pravi.
- I mene, kolega, i mene. Ne volim ja ove seratore što ne umeju ni kravu da naslikaju.
- I vi, dakle, preferirate figurativnu umjetnost?
- Pa naravski. Mnogo su mi se sviđale one slike sa figurama formata 90-60-90 što ste ih vi pre rata izlagali u magazinu Start. Sve sam ih ja vadio iz novina i lepio po magacinu u Nemetinu. I po kancelariji, odmah pored Titove slike, dok smo morali da je držimo.
- Pustimo sad to. To su fotografije, a ja bih da pričamo o umjetničkim slikama, uljima na platnu, razumijete?
- Pa ne mora da bude samo zejtin. Dobar slikar može da slika sa svime čega ima na magacinu: i sa sirćetom, i sa firnajzom, i sa tutkalom, i sa ćumurom... Da sam ja slikar, znate kako bih ja nasliko kravu: da svako može da prepozna da je to krava, al da bude šarena, šarena, da bude u svim bojama koje mogu da se nađu na magacinu. Da čovek kad je vidi pomisli: eh, kad bi ova krava mogla da se pomuze, davala bi mleko duginih boja.
- Kvragu i krave, ja bih da pričamo o jednom ženskom aktu.
- Izvinite, kolega, a šta vam je to akat? Jel to ima veze sa akanjem?
- To su slike nagih osoba, koje umjetnik slika bez odjeće.
Bivši hrvatski premijer Ivo Sanader, Zagreb, 01. jul 2009.
- Pa o čemu ja pričam?! Ne znam da je ijedan ludak sliko kravu u suknji ili uniformi.
- To su vrlo prostačke, vrlo primitivne usporedbe.
- Koje?
- Pa to što ženske aktove uspoređujete s kravljim. To je elementarno nepoštivanje žena.
- Božesakloni! Da su na onim vašim slikama iz Starta bile krave, ja nijednu ne bih obesio u magacinu. A ja sam te vaše slike vešao iz poštovanja, ne prema vama – da se krivo ne razumemo – već baš prema ženskama.
- Pustimo sad to! Kažite vi meni: je li onaj vaš Modigliani bio original ili falsifikat? Znate, ja bih bio zainteresiran, i ne bih žalio novaca, naravno, samo ako je riječ o originalu...
- Kolega, a da ja vas nešto pitam: jesu li svi oni vaši milioni evra bili original ili falsifikat?
- Zašto pitate gluposti?
- Pa zato što mene interesuje da kupim Modiljanija koji je u stanju da naslika tolike pare.
- Halo! Je li to gospodin Goran Hadžić?
- Ja sam... ovaj, nisam... ali zapravo, šta ja znam, moglo bi da se kaže da jesam...
- Jeste ili niste?
- Pa donedavno jesam bio, al nisam smeo da kažem da jesam... A sad otkad su me uvatili da sam taj koji jesam, ja bih više voleo da nisam...
- Znači, ipak sam dobio gospodina Gorana Hadžića?
- Pa moglo bi da se kaže, iako bi lepše bilo da se ćuti.
- Dobro, nećemo više o tome.
- A što? Meni baš nekako duši prija da ćarlija između jesam i nisam, između biti i ne biti.
- Znači, ipak nisam dobio gospodina Hadžića nego gospodina Hamleta?
- Pa nije lepo da se zevzečimo s tako ozbiljnim pitanjima i sumnjama koje me danonoćno sustižu. Znate, to je kod mene donekle filosofski, a odnekle pesnički. Kad o sebi razmišljam na pesnički način, nekako mi bude lakše.
- Shvaćam, shvaćam... Ja sam doktorirao na književnosti, pa su mi poznata terapijska svojstva poezije. I nadam se da će ta homeropatija pozitivno djelovati i na vaše zdravlje. Ali ja vas ne zovem zbog poezije nego zbog jednog ozbiljnog posla.
- Nisam siguran da odavde, gde se sticajem nesrećnih okolnosti nalazim, uopšte mogu da poslujem.
- Ma nisam ni ja u sretnijim okolnostima, ali nekako mislim da poslovi, za razliku od čovjeka, ne mogu ležati. I da poslovni duh ne trpi okove u kojima je ljudsko tijelo katkad primorano bivati.
- Lepo govorite, lepo, ali – bojim se – u vetar. Ja još dugo neću biti u stanju da normalno poslujem.
- Ma dajte, gospodine, ne klonite duhom! Vidi se da ste tek nedavno uhićeni. Kad uhvatite malo zatvorskog staža, shvatit ćete da govorim za vaše dobro. Vjerujte mome bogatom iskustvu i ne klonite poslovnim duhom!
- Jeste to i vi u bajbokani?
- Nažalost, gospodine, nažalost. Ali ne zovem vas da bih vam se žalio.
- Pa šta ima da se žalite kad vam dozvoljavaju da zovete ljude u drugim zatvorima?! To je ovde nezamislivo.
- Ma nezamislivo je i ovdje. Ali ja ipak nisam bilo tko, pa se nekako snađem, da vam sad ne pričam kako...
- Izvinite, a ko ste to vi kad niste bilo ko?
- Ozbiljno?
- Najozbiljnije. Premda bih volio da je sve ovo šala.
- Pa kojim dobrom zovete, dragi kolega?
- Ne morate me podsjećati da smo kolege po pritvoreničkom statusu.
- Ne mislim ja na to, nego onako profesionalno. Ipak smo mi ista struka.
- Kako to mislite? Pa ja sam doktor književnosti, a ne božeprosti skladištar.
- Uuuu, mnogo ste napredovali... Čudo jedno! Eh, da sam ja doktor književnosti, sad bih lečio Dobricu Ćosića i ostale književnike, i živeo bih ko bubreg u loju.
- Nemate vi pojma čime se zapravo bave doktori književnosti.
- Pa eto vidim na vašem primeru... Varate se ako mislite da ćete mi nabiti kompleks manje vrednosti zato što ste vi završili škole, a ja nisam. Vidite da vam to dođe na isto: i vi ko doktor i ja ko magacioner danas smo samo bivši državnici.
- Kakav ste vi državnik? Koje države?
- Pa Republike Srpske Krajine, zar se ne sećate, kolega?
- Nismo mi nikakvi kolege, jer to nikada nije bila međunarodno priznata država. I ona je, uostalom, odavno propala.
- Kolega dragi, za vas lično bi bilo bolje da je i ta vaša država propala.
- Kako to mislite?
- Pa da je propala, danas ne bi mogla da vas drži u zatvoru i da vam sudi.
- Slušajte, Hadžiću, ima ona stara domoljubna pjesma „Još Hrvatska nij' propala dok mi živimo“...
- Možete da je pevate dok budete doživotno živeli na doživotnoj, jer eto ni vi, dragi kolega, niste uspeli da upropastite tu vašu Hrvatsku, iako ste se – to mora da se prizna – svojski trudili.
- Ne zovite me kolegom!
- Što vas ne bih zvao?! Pa i ja sam, baš ko i vi, dao sve od sebe da je upropastim, ali badava. Preživela je zahvaljujući spoljnom faktoru i onom tunjavom Miloševiću. A sad kad je ni vi, dragi kolega, niste rasturili, ja se bojim da će ona da... uh, rađe bih jezik pregrizo nego ovo da izustim... ona će, bojim se, ona će da traje večno.
- Ostavite se vi Hrvatske, Hadžiću, i dajte da razgovaramo o poslu.
- O kakvom poslu, kolega? Vi više niste u poziciji da prodate Hrvatsku, a ja nisam pri parama da je kupim. Znate, skupoća je, teško se živi. Možda bi mogo moj kum, onaj što diluje slike...
- Ja sam i htio da pričamo o slikama, ako vi nemate ništa protiv.
- Pa nemam... Volim ja da pričam o slikarstvu, jer slikarstvo je – kako da vam kažem – mnogo lepa stvar. Naročito kad ga slikaju pravi slikari.
- Mene i zanimaju samo pravi.
- I mene, kolega, i mene. Ne volim ja ove seratore što ne umeju ni kravu da naslikaju.
- I vi, dakle, preferirate figurativnu umjetnost?
- Pa naravski. Mnogo su mi se sviđale one slike sa figurama formata 90-60-90 što ste ih vi pre rata izlagali u magazinu Start. Sve sam ih ja vadio iz novina i lepio po magacinu u Nemetinu. I po kancelariji, odmah pored Titove slike, dok smo morali da je držimo.
- Pustimo sad to. To su fotografije, a ja bih da pričamo o umjetničkim slikama, uljima na platnu, razumijete?
- Pa ne mora da bude samo zejtin. Dobar slikar može da slika sa svime čega ima na magacinu: i sa sirćetom, i sa firnajzom, i sa tutkalom, i sa ćumurom... Da sam ja slikar, znate kako bih ja nasliko kravu: da svako može da prepozna da je to krava, al da bude šarena, šarena, da bude u svim bojama koje mogu da se nađu na magacinu. Da čovek kad je vidi pomisli: eh, kad bi ova krava mogla da se pomuze, davala bi mleko duginih boja.
- Kvragu i krave, ja bih da pričamo o jednom ženskom aktu.
- Izvinite, kolega, a šta vam je to akat? Jel to ima veze sa akanjem?
- To su slike nagih osoba, koje umjetnik slika bez odjeće.
- To su vrlo prostačke, vrlo primitivne usporedbe.
- Koje?
- Pa to što ženske aktove uspoređujete s kravljim. To je elementarno nepoštivanje žena.
- Božesakloni! Da su na onim vašim slikama iz Starta bile krave, ja nijednu ne bih obesio u magacinu. A ja sam te vaše slike vešao iz poštovanja, ne prema vama – da se krivo ne razumemo – već baš prema ženskama.
- Pustimo sad to! Kažite vi meni: je li onaj vaš Modigliani bio original ili falsifikat? Znate, ja bih bio zainteresiran, i ne bih žalio novaca, naravno, samo ako je riječ o originalu...
- Kolega, a da ja vas nešto pitam: jesu li svi oni vaši milioni evra bili original ili falsifikat?
- Zašto pitate gluposti?
- Pa zato što mene interesuje da kupim Modiljanija koji je u stanju da naslika tolike pare.
