Briselski dogovor Ivice Dačića i Hashima Thacija u prisustvu Catherine Ashton
Catherine Ashton: Gospodine Dačić, gospodine Thaçi, pozdravljam vas i zahvaljujem što ste došli u Bruxelles. Predlažem da ne gubimo vrijeme, već da odmah pristupimo iskrenim i otvorenim razgovorima u duhu suradnje za koju se svi skupa zalažemo.
Ivica Dačić: Ja se slažem sa predlogom, naročito sa ovim delom gde se predlaže da ne gubimo vreme, jer nismo ni došli da gubimo vreme, već da ga kupimo.
Ashton: Kako to mislite, gospodine, da kupimo vrijeme? Pa nismo došli u shopping.
Dačić: Ne znam za vas, al ja ne smem da se vratim kući bez vremena. Prvo što će da me pitaju čim sletim na Surčin biće: „Je li, bre, jesi kupio neko vreme? Koliko si vremena kupio?“
Ashton: Tko će to da vas pita?
Thaci: Pitat će ga carinik.
Dačić: Ti nemoj da dobacuješ!
Ashton: Gospodine Thaçi, molim vas... Razgovarat ćemo i o carini, ima vremena.
Dačić: Pa ako ima, ja bi da kupim. Ne pitam za cenu.
Ashton: Šta da kupite?
Dačić: Pa vreme. Rekli ste da ga ima. Mislim, bolje da kupim dok još ima, da ga posle ne nestane.
Ashton: Kako to mislite? Kako može da nestane vremena?
Dačić: Pa vidite kakvo je vreme došlo. Sad ga ima, sad ga nema.
Ashton: Dajte, molim vas, uozbiljite se! Ako sam rekla da ima vremena, onda ga ima.
Dačić: Verujem ja, gospođo Ešton, u to što ste rekli da ima vremena. Ali isto tako verujem i u vaše malopređašnje reči da vreme ne sme da se gubi. A šta nam govore te vaše reči: da postoji realna opasnost od gubljenja vremena. I gde da ga ja posle kupim, kad se izgubi?
Ashton: Ja ne razumijem šta vi zapravo hoćete da kupite? Koliko vidim, imate sat na ruci i ne znam šta će vam još jedan?
Thaci: Evo, gospođo Ashton, ja ću da skinem svoj Rolex, nov novcati, pa da mu dam.
Dačić: Nemoj ti mene da vaćariš na te jeftine fore!
Thaci: Gdje si ti vidio jeftin Rolex? Možda kod vas na Zelenom vencu, neki fejk. Znaš ti koliko ovaj moj košta?
Dačić: Javila se cvećka! Ko da ceo svet ne zna gde je centar šverca falsifik...
Ashton: Gospodo, molim vas, nemojmo sad o fejkovima! Ima vremena, razgovarat ćemo i o suzbijanju nedopuštene trgovine falsificiranim proizvodima poznatih brendova...
Dačić: Vi, gospođe, stalno govorite: „Ima vremena, ima vremena...“ Pa dajte da kupim kad već ima, pa da idemo kućama.
Ashton: Kako to mislite, gospodine? Nitko odavde ne ide kući dok se ne dogovorimo ono što treba da se dogovorimo! Mi više nemamo vremena.
Dačić: Izem ti vreme! Jesam ja lepo reko da će da ga nestane?! I šta ja sad da radim?
Thaci: Da šutiš i da se dogovaraš. Gospođa Ashton ti je lijepo rekla.
Dačić: Ne mogu i neću da ćutim! Dok je bilo vremena, zamajavali ste me samo da ga ne kupim. A sad kad ga više nema, sad bi trebalo da ćutim... Pa ne ide to tako!
Ashton: Gospodine Dačić, ja se bojim da vi ovdje gubite naše zajedničko vrijeme.
Dačić: Ja ga gubim?! Jesmo to opet mi Srbi krivi za sve, je li? Izvinite, ali ja stvarno ne mogu da pristanem na ovako ponižavajući tretman. Izem ti Evropu ako treba da se skroz razgaćim!
Thaci: Što da se razgaćiš? Pa nisi na carini.
Ashton: U čemu je sad problem?
Thaci: Kolega Dačić inzistira da skine gaće.
Dačić: Ne laži! Reko sam da neću da ih skinem!
Ashton: A zašto biste ih uopće skidali?
Dačić: Zato što vi to tražite od mene.
Ashton: Ja? Oprostite, gospodine, ja stvarno nisam ovdje došla da vi mene vrijeđate!
Dačić: Ko vređa?! Jesmo to opet mi Srbi krivi za sve?! Vi ste, gospođo Ešton, vi lično, vi ste rekli da više nemamo vremena, a onda ste mene optužili da sam ga ja izgubio! Kakav je to način, molim vas?! Ja sam samo hteo pošteno da kupim i pošteno da platim koliko kažete da košta.
Ashton: Šta da kupite i čime da platite?
Dačić: Pa vreme, o čemu vam celo vreme govorim?!
Thaci: A što nisi uzeo Rolex kad sam ti ga lijepo nudio?!
Dačić: Ne treba meni Roleks! Meni treba vreme koje se ne meri časovnikom.
Thaci: Hoćeš onda da ti poklonim kalendar? Vidi kakav je sladak, s logotipom firme Madeleine Albright. Imaš na njemu cijelu 2013.
Ashton: Nemojte, molim vas, gospodine Thaçi, da u ovo miješamo Sjedinjene Države! Gospođa Clinton očekuje da ovo sami riješimo.
Thaci: Ne miješam ja nikoga, gospođo Ashton. Ja sam, kao što znate, uvijek bio za to da se mi dogovorimo oko svega što podržavaju naši prijatelji iz Amerike, a njihov stav je jasan.
Dačić: Šta mi onda uopšte ima da se dogovaramo ako su se Amerikanci dogovorili šta treba da se dogovorimo?
Thaci: Pa jasno da su se dogovorili. Amerika je jedna ozbiljna zemlja s kojom se sve lako dogovori. A ne ko ti...
Dačić: Nemoj ti mene da prozivaš!
Thaci: Kako da te ne prozivam kad ti sam sa sobom ne možeš da se dogovoriš hoćeš Rolex, nećeš Rolex, hoćeš da skineš gaće, nećeš da skineš gaće...
Dačić: Nemoj da izmišljaš! Ja sam hteo ljudski da se dogovorim, ali o čemu da se dogovaram ako uopšte nema vremena...
Ashton: Gospodine Dačić, gospodine Thaçi, imamo još taman toliko vremena da se dogovorimo da smo se dogovorili da nastavimo rad na punoj implementaciji svih sporazuma, da smo nadalje pozdravili rezultate koje je postigla zajednička radna grupa, koja se sastala 5. i 6. novembra, na temu integriranog upravljanja granicama, da smo se dogovorili da se osnuje zajednička tehnička radna grupa koja će pripremiti studiju izvodivosti za autoput Niš – Priština, te da smo se dogovorili da ćete vas dvojica nastaviti razgovore. Jesmo li se dogovorili?
Dačić: Čekajte, nisam sve zapiso.
Thaci: Šta ima da zapisuješ? Dobit ćemo sve napismeno, kao i prošli put.
Ashton: Tako je, gospodo. Hvala vam i vidimo se uskoro!
Dačić: Kad uskoro?
Ashton: Kad dođe vrijeme.
Dačić: Izvinite, dal bi ja mogo već sada da kaparišem...
Ashton: Žao mi je, naše vrijeme je isteklo.
Dačić: Pa šta sad da radim?
Thaci: Kupi Swatch u duty-free-shopu na aerodromu, ako još bude vremena.
Dačić: Kako da ne... Pa da mi ocarine na Surčinu.
Thaci: Što da ti ga carine? Ne moraš da ga prijaviš.
Dačić: Jeste, pa da mi ga zaplene.
Thaci: Neće valjda da pretresaju premijera... Valjda ti vjeruju na riječ da nemaš ništa da prijaviš.
Dačić: U tome i jeste problem. Verovali su mi na reč da idem u Brisel samo da kupim vreme. Šta sad da kažem: da sam zaboravio po šta sam išo?!
Thaci: A da ja predložim gospođi Ashton da se uvede zajednička carina i na Surčinu?
Dačić: Kakva zajednička?
Thaci: Pa naša kosovska i vaša srpska. Evo ja ću da sredim da te naši puste!
Catherine Ashton: Gospodine Dačić, gospodine Thaçi, pozdravljam vas i zahvaljujem što ste došli u Bruxelles. Predlažem da ne gubimo vrijeme, već da odmah pristupimo iskrenim i otvorenim razgovorima u duhu suradnje za koju se svi skupa zalažemo.
Ivica Dačić: Ja se slažem sa predlogom, naročito sa ovim delom gde se predlaže da ne gubimo vreme, jer nismo ni došli da gubimo vreme, već da ga kupimo.
Ashton: Kako to mislite, gospodine, da kupimo vrijeme? Pa nismo došli u shopping.
Dačić: Ne znam za vas, al ja ne smem da se vratim kući bez vremena. Prvo što će da me pitaju čim sletim na Surčin biće: „Je li, bre, jesi kupio neko vreme? Koliko si vremena kupio?“
Ashton: Tko će to da vas pita?
Thaci: Pitat će ga carinik.
Dačić: Ti nemoj da dobacuješ!
Ashton: Gospodine Thaçi, molim vas... Razgovarat ćemo i o carini, ima vremena.
Dačić: Pa ako ima, ja bi da kupim. Ne pitam za cenu.
Ashton: Šta da kupite?
Dačić: Pa vreme. Rekli ste da ga ima. Mislim, bolje da kupim dok još ima, da ga posle ne nestane.
Ashton: Kako to mislite? Kako može da nestane vremena?
Dačić: Pa vidite kakvo je vreme došlo. Sad ga ima, sad ga nema.
Ashton: Dajte, molim vas, uozbiljite se! Ako sam rekla da ima vremena, onda ga ima.
Dačić: Verujem ja, gospođo Ešton, u to što ste rekli da ima vremena. Ali isto tako verujem i u vaše malopređašnje reči da vreme ne sme da se gubi. A šta nam govore te vaše reči: da postoji realna opasnost od gubljenja vremena. I gde da ga ja posle kupim, kad se izgubi?
Ashton: Ja ne razumijem šta vi zapravo hoćete da kupite? Koliko vidim, imate sat na ruci i ne znam šta će vam još jedan?
Thaci: Evo, gospođo Ashton, ja ću da skinem svoj Rolex, nov novcati, pa da mu dam.
Dačić: Nemoj ti mene da vaćariš na te jeftine fore!
Thaci: Gdje si ti vidio jeftin Rolex? Možda kod vas na Zelenom vencu, neki fejk. Znaš ti koliko ovaj moj košta?
Dačić: Javila se cvećka! Ko da ceo svet ne zna gde je centar šverca falsifik...
Ashton: Gospodo, molim vas, nemojmo sad o fejkovima! Ima vremena, razgovarat ćemo i o suzbijanju nedopuštene trgovine falsificiranim proizvodima poznatih brendova...
Dačić: Vi, gospođe, stalno govorite: „Ima vremena, ima vremena...“ Pa dajte da kupim kad već ima, pa da idemo kućama.
Ashton: Kako to mislite, gospodine? Nitko odavde ne ide kući dok se ne dogovorimo ono što treba da se dogovorimo! Mi više nemamo vremena.
Dačić: Izem ti vreme! Jesam ja lepo reko da će da ga nestane?! I šta ja sad da radim?
Thaci: Da šutiš i da se dogovaraš. Gospođa Ashton ti je lijepo rekla.
Dačić: Ne mogu i neću da ćutim! Dok je bilo vremena, zamajavali ste me samo da ga ne kupim. A sad kad ga više nema, sad bi trebalo da ćutim... Pa ne ide to tako!
Ashton: Gospodine Dačić, ja se bojim da vi ovdje gubite naše zajedničko vrijeme.
Dačić: Ja ga gubim?! Jesmo to opet mi Srbi krivi za sve, je li? Izvinite, ali ja stvarno ne mogu da pristanem na ovako ponižavajući tretman. Izem ti Evropu ako treba da se skroz razgaćim!
Thaci: Što da se razgaćiš? Pa nisi na carini.
Ashton: U čemu je sad problem?
Thaci: Kolega Dačić inzistira da skine gaće.
Dačić: Ne laži! Reko sam da neću da ih skinem!
Ashton: A zašto biste ih uopće skidali?
Dačić: Zato što vi to tražite od mene.
Ashton: Ja? Oprostite, gospodine, ja stvarno nisam ovdje došla da vi mene vrijeđate!
Dačić: Ko vređa?! Jesmo to opet mi Srbi krivi za sve?! Vi ste, gospođo Ešton, vi lično, vi ste rekli da više nemamo vremena, a onda ste mene optužili da sam ga ja izgubio! Kakav je to način, molim vas?! Ja sam samo hteo pošteno da kupim i pošteno da platim koliko kažete da košta.
Ashton: Šta da kupite i čime da platite?
Dačić: Pa vreme, o čemu vam celo vreme govorim?!
Thaci: A što nisi uzeo Rolex kad sam ti ga lijepo nudio?!
Dačić: Ne treba meni Roleks! Meni treba vreme koje se ne meri časovnikom.
Thaci: Hoćeš onda da ti poklonim kalendar? Vidi kakav je sladak, s logotipom firme Madeleine Albright. Imaš na njemu cijelu 2013.
Ashton: Nemojte, molim vas, gospodine Thaçi, da u ovo miješamo Sjedinjene Države! Gospođa Clinton očekuje da ovo sami riješimo.
Thaci: Ne miješam ja nikoga, gospođo Ashton. Ja sam, kao što znate, uvijek bio za to da se mi dogovorimo oko svega što podržavaju naši prijatelji iz Amerike, a njihov stav je jasan.
Dačić: Šta mi onda uopšte ima da se dogovaramo ako su se Amerikanci dogovorili šta treba da se dogovorimo?
Thaci: Pa jasno da su se dogovorili. Amerika je jedna ozbiljna zemlja s kojom se sve lako dogovori. A ne ko ti...
Dačić: Nemoj ti mene da prozivaš!
Thaci: Kako da te ne prozivam kad ti sam sa sobom ne možeš da se dogovoriš hoćeš Rolex, nećeš Rolex, hoćeš da skineš gaće, nećeš da skineš gaće...
Dačić: Nemoj da izmišljaš! Ja sam hteo ljudski da se dogovorim, ali o čemu da se dogovaram ako uopšte nema vremena...
Ashton: Gospodine Dačić, gospodine Thaçi, imamo još taman toliko vremena da se dogovorimo da smo se dogovorili da nastavimo rad na punoj implementaciji svih sporazuma, da smo nadalje pozdravili rezultate koje je postigla zajednička radna grupa, koja se sastala 5. i 6. novembra, na temu integriranog upravljanja granicama, da smo se dogovorili da se osnuje zajednička tehnička radna grupa koja će pripremiti studiju izvodivosti za autoput Niš – Priština, te da smo se dogovorili da ćete vas dvojica nastaviti razgovore. Jesmo li se dogovorili?
Dačić: Čekajte, nisam sve zapiso.
Thaci: Šta ima da zapisuješ? Dobit ćemo sve napismeno, kao i prošli put.
Ashton: Tako je, gospodo. Hvala vam i vidimo se uskoro!
Dačić: Kad uskoro?
Ashton: Kad dođe vrijeme.
Dačić: Izvinite, dal bi ja mogo već sada da kaparišem...
Ashton: Žao mi je, naše vrijeme je isteklo.
Dačić: Pa šta sad da radim?
Thaci: Kupi Swatch u duty-free-shopu na aerodromu, ako još bude vremena.
Dačić: Kako da ne... Pa da mi ocarine na Surčinu.
Thaci: Što da ti ga carine? Ne moraš da ga prijaviš.
Dačić: Jeste, pa da mi ga zaplene.
Thaci: Neće valjda da pretresaju premijera... Valjda ti vjeruju na riječ da nemaš ništa da prijaviš.
Dačić: U tome i jeste problem. Verovali su mi na reč da idem u Brisel samo da kupim vreme. Šta sad da kažem: da sam zaboravio po šta sam išo?!
Thaci: A da ja predložim gospođi Ashton da se uvede zajednička carina i na Surčinu?
Dačić: Kakva zajednička?
Thaci: Pa naša kosovska i vaša srpska. Evo ja ću da sredim da te naši puste!
