Lucić: Brisela, moj roden kraj

Transkript razgovora zapadnobalkanskih lidera nakon briselskog sastanka o napretku njihovih zemalja na putu u EU

Nikola Gruevski: Briiiseeelaaa, moj roden kraj...

Milo Đukanović: Šta to pjevaš, jadan?

Gruevski: A što da ne pevam?

Đukanović: A imaš li neki razlog za pjesmu?

Gruevski: Razume se da imam: ovi u Briselu kažu da su mnogo zabrinuti oko situacije u Makedoniji.

Đukanović: Pa zato pjevaš?

Gruevski: A za šta drugo? Veliko je olakšanje kad ne moraš sam da brineš, kad vidiš da još neko razbija glavu oko tvojih problema.

Đukanović: Nijesu oni rekli da će da razbijaju glavu, već da ne vide kad bi uopšte mogli da otvore pregovore s Makedonijom.

Gruevski: Kad bi oni i hteli, mi nemamo vremena da sedimo i sastančimo. Treba najpre da završimo projekt Skopje 2014. pa onda možemo da pregovaramo do mile volje. Ostalo je još mnogo kipova da se postavi.

Đukanović: A šta će vam toliki kipovi? Imate ih više no Crna Gora stanovnika...

Gruevski: Pa trebaju nam. Kako da uđemo u Evropu ako se kompletno ne ekipiramo sa kipovima?!

Đukanović: Ko da Evropi trebaju kipovi! Imaju oni u Briselu onog svog đetića, Manekena Pisa, koji sam obavlja sve što treba. A za te vaše, koliko ih ima, trebaće cijela vojska da ih vodi na pišanje.

Gruevski: Pa šta fali? Tako će da se reši problem nezaposlenosti i u Makedoniji i u Evropi.

Đukanović: Šta ima da se rješava nezaposlenost?! I ko da je to neki problem! Ko da je sve u poslu! Evo, ja ne znam kako ću na kraj sa tolikim poslom... Ovi u Briselu oće da otvorimo čak pet pristupnih poglavlja!

Gruevski: Baš lepo. Čestitam! A mogo si i da častiš...

Đukanović: Šta ima da častim?! Znaš li ti koliki je to posao? Nema ga na svijet!

Gruevski: Kako nema?

Đukanović: Zamisli da imaš jednu knjigu i da moraš odjednom da otvoriš pet poglavlja... Pa nemaš toliko ruku, čovječe! Šta oni misle: da u Crnu Goru žive roboti?

Ivica Dačić: Ajde, Milo, ne zakeraj! Treba da si srećan što ne moraš da čekaš januar ko mi!

Đukanović: A šta ćete vi u januaru?

Dačić: Pa da počnemo pregovore o članstvu u EU.

Đukanović: A zna li Putin za to?

Dačić: Šta on ima da zna?

Đukanović: Pa to da ćete da se učlanite u Evropu. Nemoj da čuje da ste mu radili iza leđa, biće cirkusa ko i sa Ukrajinom.

Dačić: Sve će to da se reši. U Evropu će i Srbija i Ukrajina.

Đukanović: Da nećete da formirate SAO Ukrajinu?

Dačić: Mnogo si duhovit. Ako ćemo mi da uvedemo Ukrajinu, vi ćete Rusiju. Imate više ruskih nekretnina nego vascela Ruska Federacija.

Đukanović: Jesi ti to ljubomoran što ne grade kod vas? Imate zemlje, ne znate šta ćete s njom...

Dačić: Kako to misliš?

Đukanović: A kao znate šta ćete s Kosovom?

Hashim Thaçi: Oni više ništa.

Dačić: Kako ništa? Pa i Kosovo unosimo u Evropu. Kosovo je Srbija, Srbija je Evropa, pa je samim tim i Kosovo Evropa.

Thaçi: Izvini, ali Europa je Kosovo, kao što se vidi po boji i zvjezdicama na našoj zastavi, pa ti nemaš šta da unosiš Europu u Europu. Ti tek treba da se priključiš Europi, odnosno Kosovu.

Dačić: Izvini ti, ali zvezdice na toj vašoj zastavi nisu evropski žute već američki bele!
Thaçi: Hoćeš ti da kažeš Amerikancima da Europa nije njihova?

Bakir Izetbegović: Pa imamo i mi farbe na zastavi i zvjezdica, pa svejedno nismo ni Amerika ni Evropa.

Vesna Pusić: Oprostite, ali vama je Europska komisija jasno rekla da nije problem Bosne i Hercegovine u tome što vi niste ni Amerika ni Europa...

Izetbegović: A šta se ti odmah javljaš ko da si nam razredna?

Pusić: Mogu ja i šutjeti, pa neka vam Jelko objasni.

Jelko Kacin: Nema se tu više što govoriti. Sve je kazano na sastanku.

Izetbegović: Šta je kazano? Izvini, nisam pazio na času!

Kacin: Kazano je u čemu je vaš problem, ako vas to uopće zanima...

Izetbegović: U čemu, jarane?

Kacin: U tome što niste kao ostali.

Izetbegović: Koji to ostali? Ko ovaj Milo i ovaj Dačić?

Kacin: Nije nego Sejdić i Finci.

Izetbegović: Ah, to...

Kacin: Nije to „ah, to“! To su ozbiljne stvari. Dajte, trgnite se malo! Probudite se iz te letargije!

Izetbegović: Šta ima mi da se budimo? Nek se oni bude!

Kacin: Tko da se budi?

Izetbegović: Pa njih dvojica.

Kacin: Zašto da se oni bude?

Izetbegović: Zato što spavaju. Da ne spavaju, ne bi naš narod pjevo, evo ja čuo na svoje uši: „Sejdića Finci buđaše: ustaniiii...“ Kako ono dalje, uvijek zaboravim...

Pusić: Da nije „Ustani, bane Jelačiću“?

Izetbegović: Ma jok.

Kacin: Sve je dobro dok nije „Ustajte, prezreni na svijetu...“