Predstavnici Udruženja pravnika Vukovar 1991. protestovali su prošle subote ispred ambasade Srbije u Zagrebu.
Protest je organizovan na dan kada su pre dve godine podneli prijave Tužilaštvu za ratne zločine Srbije za zločine počinjene, kako oni tvrde, u pet logora u Srbiji: Stajićevo, Begejci, Sremska Mitrovica, Niš i Beograd. Reč je o mestima gde je bilo zatvoreno, po njihovoj evidenciji, oko pet hiljada Hrvata ujesen 91. posle pada Vukovara.
Bruno Vekarić zamenik Tužioca za ratne zločine Srbije je tim povodom izjavio da su u toku predkrivični postupci i da zato nema još nikakvih informacija za javnost.
Zoran Šangut predsednik Udruženja vukovarskih pravnika je za RSE rekao:
“Mi vjerujemo da će institucije Srbije i godspodin Vukčević to privesti kraju, ali jednostavno vi morate shvatiti žrtve jer je prošlo 19 godina a nije podignuta nijedna optužnica. Isto tako, bilo bi nam drago da nas predsednik Srbije Boris Tadić primi kao vukovarske žrtve, kao one koji su iz teritorije jedne države odvedeni na teritoriju druge da mu jednostavno ispričamo i da službena politika Beograda dopusti da postavimo spomen ploču u Stajićevu.”
Logor Stajićevo, Foto: Vesna Anđić
Zatvorenici iz Vukovara držani su u štalama u Stajićevu i u logoru u Begejcima a neki od njih potom prebacivani u vojne zatvore u Mitrovicu, Niš, Beograd. Seća se Zoran Šangut:
“U Stajićevu smo bili u štalama za krave, za krupnu stoku. Prvo smo ležali na betonu. Tu nas je bilo smešteno oko 800. Štala je bila dugačka oko 150 metara a široka 20-30 metara.“
Milomir Šalić, istražni vojni sudija počekom 90-ih i dan danas tvrdi da je sve to preterivanje:
“Nisu to bili nikakvi logori, već sabirni centri za zadržavanje zarobljenih lica koji su sa oružjem zarobljeni. Njih su razmenili i eto, to je sva priča."
RSE: Da li se njima sudilo?
Šalić: Sudilo se nekima koji su počinili ratne zločine, a njih je bilo 100-ak. Sedmorica su osuđena na smrt.
RSE: Kažu da je prošlo pet hiljada ljudi...
Šalić: Ma, to su sve laži. Ja mislim da ih nije bilo više od hiljadu i osamstotina, dve hiljade, u vrh glave.
Duboko potisnuta sećanja
Đorđe Trifunović, predsednik Vojnog suda od 1999. do 2005. godine kaže da nikada tužilaštvo nije u njegovom mandatu podnelo bilo kakvu tužbu protiv ljudi koji su držali i mučili zatvorenike. A evo šta nam je rekao o razmeni zatvorenika izmedju Srbije i Hrvatske:
“92. godine je bio predsednik Vlade onaj apotekar, što je došao iz Amerike, kako mu je ime - Panić. On je napravio sporazum sa Hrvatskom u Budimpešti. I oni su, mimo pravosudne vlasti, političkim putem doneli odluku da se razmene svi za sve.”
Bivši logoraši su pokušali da dođu do pravde i u Hrvatskoj. Danijel Rehak predsednik Uduge hrvatskih logoraša u Srbiji kaže da je to bilo zalud:
“Društvo logoraša je 2000. godine podnelo prijavu, tužbu Državnom odvjetništvu. Do dan danas ništa nisu napravili. Prstom nisu mrdnuli.”
Stanko i Zoran Šangut, bivši logoraši - Foto: Radovan Borović
Predstavnik udruženja Pero Kovačević kazao je hrvatskim medijima da su u Hrvatskoj pri kraju istrage protiv generala Aleksandra Vasiljevića i komandanta logora u Stajićevu i Begejcima Đure Živanovića, kao i da su otvorene dodatne istražne radnje u slučaju drugih logora, poput onog u Nišu i Sremskoj Mitrovici.
Hrvatski predsednik Ivo Josipović je, povodom zahteva logoraša, rekao domaćim medijima da je uslov za rešavanje brojnih humanutarnih pitanja poboljšavanje odnosa između dve države:
“Ja to smatram humanitarnim pitanjem, poput rešavanja sudbine nestalih osoba, povrata imovine, povrata ljudi na njihova ognjišta...”
Ako nije do sada zadovoljena pravda zbog zla koje je počinjeno, jeste kada je u pitanju jedno dobro. Reč je o Srbinu Aleksandru Jeftiću koji je dospeo u Stajićevo kao zatvorenik. Šta je on uradio da ga hrvatski predsednik Stjepan Mesić odlikuje 2008. godine, priča Zoran Šangut:
“Jedan od stražara ga je porepoznao, jer je kod njega služio JNA i onda mu je rekao da sve Srbe koje poznaje smesti iz jednog dela u drugi deo štale. I onda je on uz Srbe prebacio i nas 150 Hrvata koje je znao i tako nas spasao. Mi smo skupa išli u školu, moji i njegovi roditelji su bili prijatelji, mi smo prijatelji i dan danas. On je tada imao 25 godina a ja 21. “
Aleksandra Jeftića, koji živi i radi u Vukovaru, našli smo ali on nije želeo da govori i nikada nije ni govorio medijima. Nama je, ipak, dozvolio da objavimo jednu rečenicu. I ta jedna rečenica je dovoljna.
“Ja uopšte o tome neću da pričam. To je za mene tema koju sam završio pre 20 godina. Niti sam bilo kojim medijima dao bilo kada intervju. To je nešto što sam ja duboko u sebi potisnuo... To je moj problem s kojim ležem i budim se i ne želim ni sa kim o tome da raspravljam.”
Protest je organizovan na dan kada su pre dve godine podneli prijave Tužilaštvu za ratne zločine Srbije za zločine počinjene, kako oni tvrde, u pet logora u Srbiji: Stajićevo, Begejci, Sremska Mitrovica, Niš i Beograd. Reč je o mestima gde je bilo zatvoreno, po njihovoj evidenciji, oko pet hiljada Hrvata ujesen 91. posle pada Vukovara.
Bruno Vekarić zamenik Tužioca za ratne zločine Srbije je tim povodom izjavio da su u toku predkrivični postupci i da zato nema još nikakvih informacija za javnost.
Zoran Šangut predsednik Udruženja vukovarskih pravnika je za RSE rekao:
“Mi vjerujemo da će institucije Srbije i godspodin Vukčević to privesti kraju, ali jednostavno vi morate shvatiti žrtve jer je prošlo 19 godina a nije podignuta nijedna optužnica. Isto tako, bilo bi nam drago da nas predsednik Srbije Boris Tadić primi kao vukovarske žrtve, kao one koji su iz teritorije jedne države odvedeni na teritoriju druge da mu jednostavno ispričamo i da službena politika Beograda dopusti da postavimo spomen ploču u Stajićevu.”
Zatvorenici iz Vukovara držani su u štalama u Stajićevu i u logoru u Begejcima a neki od njih potom prebacivani u vojne zatvore u Mitrovicu, Niš, Beograd. Seća se Zoran Šangut:
“U Stajićevu smo bili u štalama za krave, za krupnu stoku. Prvo smo ležali na betonu. Tu nas je bilo smešteno oko 800. Štala je bila dugačka oko 150 metara a široka 20-30 metara.“
Milomir Šalić, istražni vojni sudija počekom 90-ih i dan danas tvrdi da je sve to preterivanje:
“Nisu to bili nikakvi logori, već sabirni centri za zadržavanje zarobljenih lica koji su sa oružjem zarobljeni. Njih su razmenili i eto, to je sva priča."
RSE: Da li se njima sudilo?
Šalić: Sudilo se nekima koji su počinili ratne zločine, a njih je bilo 100-ak. Sedmorica su osuđena na smrt.
RSE: Kažu da je prošlo pet hiljada ljudi...
Šalić: Ma, to su sve laži. Ja mislim da ih nije bilo više od hiljadu i osamstotina, dve hiljade, u vrh glave.
Duboko potisnuta sećanja
Đorđe Trifunović, predsednik Vojnog suda od 1999. do 2005. godine kaže da nikada tužilaštvo nije u njegovom mandatu podnelo bilo kakvu tužbu protiv ljudi koji su držali i mučili zatvorenike. A evo šta nam je rekao o razmeni zatvorenika izmedju Srbije i Hrvatske:
“92. godine je bio predsednik Vlade onaj apotekar, što je došao iz Amerike, kako mu je ime - Panić. On je napravio sporazum sa Hrvatskom u Budimpešti. I oni su, mimo pravosudne vlasti, političkim putem doneli odluku da se razmene svi za sve.”
Bivši logoraši su pokušali da dođu do pravde i u Hrvatskoj. Danijel Rehak predsednik Uduge hrvatskih logoraša u Srbiji kaže da je to bilo zalud:
“Društvo logoraša je 2000. godine podnelo prijavu, tužbu Državnom odvjetništvu. Do dan danas ništa nisu napravili. Prstom nisu mrdnuli.”
Predstavnik udruženja Pero Kovačević kazao je hrvatskim medijima da su u Hrvatskoj pri kraju istrage protiv generala Aleksandra Vasiljevića i komandanta logora u Stajićevu i Begejcima Đure Živanovića, kao i da su otvorene dodatne istražne radnje u slučaju drugih logora, poput onog u Nišu i Sremskoj Mitrovici.
Hrvatski predsednik Ivo Josipović je, povodom zahteva logoraša, rekao domaćim medijima da je uslov za rešavanje brojnih humanutarnih pitanja poboljšavanje odnosa između dve države:
“Ja to smatram humanitarnim pitanjem, poput rešavanja sudbine nestalih osoba, povrata imovine, povrata ljudi na njihova ognjišta...”
Ako nije do sada zadovoljena pravda zbog zla koje je počinjeno, jeste kada je u pitanju jedno dobro. Reč je o Srbinu Aleksandru Jeftiću koji je dospeo u Stajićevo kao zatvorenik. Šta je on uradio da ga hrvatski predsednik Stjepan Mesić odlikuje 2008. godine, priča Zoran Šangut:
“Jedan od stražara ga je porepoznao, jer je kod njega služio JNA i onda mu je rekao da sve Srbe koje poznaje smesti iz jednog dela u drugi deo štale. I onda je on uz Srbe prebacio i nas 150 Hrvata koje je znao i tako nas spasao. Mi smo skupa išli u školu, moji i njegovi roditelji su bili prijatelji, mi smo prijatelji i dan danas. On je tada imao 25 godina a ja 21. “
Jedan od stražara ga je porepoznao, jer je kod njega služio JNA i onda mu je rekao da sve Srbe koje poznaje smesti iz jednog dela u drugi deo štale. I onda je on uz Srbe prebacio i nas 150 Hrvata koje je znao i tako nas spasao.
Aleksandra Jeftića, koji živi i radi u Vukovaru, našli smo ali on nije želeo da govori i nikada nije ni govorio medijima. Nama je, ipak, dozvolio da objavimo jednu rečenicu. I ta jedna rečenica je dovoljna.
“Ja uopšte o tome neću da pričam. To je za mene tema koju sam završio pre 20 godina. Niti sam bilo kojim medijima dao bilo kada intervju. To je nešto što sam ja duboko u sebi potisnuo... To je moj problem s kojim ležem i budim se i ne želim ni sa kim o tome da raspravljam.”