Piše: Andrej Šari (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
U Litvaniji i drugim baltičkim republikama, kao i u krugovima ruskih boraca za zaštitu ljudskih prava, obeležava se 25-godišnjica događaja u Viljnusu. Januara 1991. sovjetsko rukovodstvo pokušalo je silom zaustaviti političke promene u Litvaniji, koja je proglasila nezavisnost od Sovjetskog Saveza. Predsednik Vrhovnog savjeta Litvaniji početkom devedesetih godina, danas poslanik Evropskog parlamenta Vitautas Lansbergis, prisetio se tih dana.
Lansbergis: Prilikom sukoba sovjetskih vojnika s demonstrantima u centru Viljnusa 11-13. januara 1991. poginulo je, prema različitim podacima, od 14 do 16 lica, a preko 150 ljudi je ranjeno. Različite verzije tih događaja bitno se razlikuju. Litvanija i danas traga za sovjetskim oficirima koji su učestvovali u tragičnim zbivanjima, a nekoliko lica – mahom pripadnika baltičke komunističke nomenklature koja je u to vreme sarađivala s Moskvom – osuđeno je na zatvorske kazne zbog „učešća u pokušaju državnog udara“.
Sovjetske desantne trupe i tenkisti zauzeli su na juriš televizijski centar u Viljnusu i još nekoliko državnih zgrada. Predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov sledećeg dana izjavio je da nije bio obavešten o tome. Litvanska komunistička partija pokušala je da organizuje Komitet nacionalnog spasa, ali bez uspeha: politički proces u sovjetskim pribaltičkim republikama nije se mogao zaustaviti.
Događaji u Viljnusu činili su veoma važnu etapu u procesu raspada SSSR-a, ali to je mogao da postane još značajniji međunarodni i svetski događaj da su se kasnija zbivanja, pogotovo u Rusiji, odvijala drugačije. Raspad sovjetske imperije protekao je, u celini gledano, bez velikog građanskog, svetskog ili evropskog rata. Sovjetski Savez kao imperija raspao se na miran način, što u istoriji nije bio slučaj s ostalim imperijama. To je bila zasluga tadašnjeg ruskog rukovodstva.
Zasluga Litvanije je u tome što je pokazala gde se nalaze otvorena vrata sovjetske imperije. Kako su ostali narodi SSSR-a iskoristili tu priliku, drugo je pitanje. Delimično jesu, polovina njih, a i sama Rusija se isprva okrenula u pravcu demokratije. Međutim, u konačnom ishodu nije položila ispit: revanšističke snage ostale su veoma jake, prevagnula je društvena stagnacija i žal za sovjetskim navikama. Dakle, nije uspeo pokušaj da se izgradi demokratska Rusija u susedstvu nezavisnih država. A to je mogao da bude zaista novi početak u izgradnji demokratske Evrope!
Sporazumi predsednika Rusije, Ukrajine i Belorusije iz decembra 1991. o prestanku postojanja SSSR-a takođe su bili posledica litvanske oslobodilačke, nenasilne revolucije. Neke sovjetske republike zastale su na pola puta, neke su stvorile svoje yemlje, ali su kasnije u mnogima ponovo zagospodarile autoritarne diktature. Nije reč samo o Srednjoj Aziji, već i o Rusiji, koja je danas možda i gora od Centralne Azije.
U danima puča u Moskvi, 1991.godine,jasno se isticalo: idemo za primerom Litvanije. Za Rusiju to tada nije bilo ni sramno ni ponižavajuće. Rusija je tada postupala plemenito. Stotine hiljada ljudi izašle da podrže Litvaniju (ne samo nju, već načelo slobode) s parolama: „Sloboda Litvaniji!“, „Dalje ruke od Litvanije“, „Danas Litvanija – sutra Rusija“. Svi su razumeli da samo zajedno možemo da izborimo demokratsku budućnost.
Međutim, Rusija je propustila tu demokratsku šansu, propuštena je prilika za dobrosusedske demokratske odnose nove Rusije sa susedima. Reakcija i revanš 2000. okrenule su istoriju unazad.
RSE: U Litvaniji su vođeni sudski procesi povodom događaja u Viljnusu. Neki su kažnjeni, ali se pretpostavlja da su mnogi krivci pobegli od odgovornosti. Da li treba težiti da se istraga nastavi do kraja?
Lansbergis: Litvansko pravosuđe nastavlja da radi, bez obzira na poteškoće koje je doživelo. Bilo je pritisaka Rusije, koja se protivila takvoj istrazi. Pošto se sve oteglo, mnogi krivci su pomrli, ali to ne znači da je stvar završena. Istraga se sprovodi i sprovodiće se. Okrivljenima će se suditi i u odsustvu. Krivica je prekvalifikovana: ubistvo mnogo lica i drugo nasilje sada su nazvani zločinom protiv čovečnosti i ratnim zločinom. A takvi zločini ne zastarevaju.
RSE: Kao predsednik litvanskog parlamenta, tada i kasnije imali ste mogućnost da razgovarate s Mihailom Gorbačovim. On je tvrdio da nije znao za upotrebu tenkova protiv demonstranata.
Lansbergis: Gorbačov sve vreme ponavlja neistinu, jer je on sve znao. Te podatke objavio je njegov biograf Andrej Gračov, koji je razgovarao s Krčjukovim, Jazovim i drugim visokim zvaničnicima koji su učestvovali u toj akciji. Svi oni nagovarali su Gorbačova da se saglasi s upotrebom trupa protiv Litvanije, a on se opirao i nije davao tu saglasnost. Na kraju je ipak popustio: „Idite i uradite šta možete“.
To mi je rekao Jeljcin, kojeg sam tog dana dobio na telefon. Nisu mi dali vezu s Gorbačovom pa sam zamolio da mu prenesu moje reči. Rekli su mi da Gorbačov spava, ali u to niko nije verovao. Rekao sam: „Probudite ga i javite mu je su ovde počeli da ubijaju ljude! Ta krv će pasti na njegovu glavu. Recite mu to!“ To mu je kroz pola sata ili kroz sat rekao i Boris Jeljcin, pošto je on uspeo da ga dobije na telefon. Dakle, Gorbačov nije spavao: u Kremlju su sedeli i čekali kada će biti gotovo s litvanskom nezavisnošću, očekivali su lepe vesti iz Viljnusa.
Jeljcin je doleteo u Talin 13. januara, iako su ga odvraćali: „Usput će te ubiti komunisti!“ On se nije uplašio, došao je. Potpisali smo načelna dokumenta, tri baltičke države i Rusija: obraćanje Ujedinjenim nacijama, obraćanje svetskoj javnosti i dogovor o uzajamnom priznavanju u saradnji, o zajedničkom frontu protiv diktature i nasilja. I Jeljcin je rekao Gorbačovu na telefon: „Obustavite taj bezobrazluk!“ To mi je on rekao. Sva zbivanja iz tog vremena su dokumentovana.
RSE: Pribaltik je gotovo pola veka bio u sastavu Sovjetskog Saveza, a na kartama iz tog vremena u zapadnim državama stajala je primedba: tri okupirane baltičke republike. Sad su te države nezavisne, postale su članice EU i NATO. No, na zapadnim geografskim kartama ponovno postoji parče zemlje koje je obeleženo kao okupirana teritorija. To je Krim. Šta mislite, hoće li se istorija ponoviti. Hoće li ta primedba nestati s karata?
Lansbergis: Uveren sam da će se to desiti. Ne znam da li će proći 40 ili 50 godina, ili manje. Ali to će se desiti – prilikom sledeće međunarodne krize i raspada Rusije. Taj raspad će takođe doći, zato što ovaj režim ne može a da ne dovede do raspada. Daj bože da taj proces ne preraste u međunarodnu krizu ili svetski rat, kojim sve vreme preti Putin, ucenjujući demokratske države
U svim načelnim dokumentima međunarodne zajednice rečeno je da je pretnja ratom isto što i rat. Iz tog ugla Rusija krši principe Organizacije UN-a. Na žalost, niko nema hrabrosti da na to stavi tačku i da makar kaže Putinu: „Molimo vas, nemojte da dolazite kod nas!“.
