Nakon tri godine izlaženja i objavljenih 19 brojeva, magazin „LiceUlice“, jedinstven po tome što ga na gradskim pločnicima u Srbiji prodaju ljudi iz socijalno ugroženih kategorija, počeo je da se suočava sa brojnim izazovima od kojih je najveći – nedostatak novca.
Pedesetogodišnji Marko Vuković jedan je od brojnih ljudi u Beogradu koji nema svoj krov nad glavom. Otac je dvoje dece i korisnik usluga prihvatilišta za odrasle u Kumodraškoj ulici. U popodnevnim satima zatičemo ga u centru grada, ispred Doma omladine. Na sebi ima zelenu kecelju sa natpisom „Liceulice“, što znači da kod njega možete kupiti istoimeni časopis. Od svakog prodatog primerka, Marko dobija polovinu svote, odnosno oko 65 centi.
Kaže da već tri godine radi kao prodavac „LicaUlice“ i da mu ovaj posao zbog porodične situacije u kojoj se nalazi mnogo znači.
„Imam dvoje djece, žena je operisana nije baš u sjajnom stanju, ja sam u prihvatilištu, tako da je problema preko glave.“
RSE: Kako ide prodaja?
Vuković: Zavisno od dana. Nekad ide dobro, a nekad baš naiđe lošiji dan.
RSE: A, kako reaguju prolaznici?
Vuković: Već su se navikli na nas. Znaju nas po imenima. Pisale su novine o nama, „Liceulice“ je pisao o nama, imali smo intervjue za televiziju i radio, tako da su obavješteni o nama.“
Magazin „LiceUlice“ proslavio je u decembru treći rođendan, a u 2014. objavio je 19. broj. Ovaj časopis prvi je u Srbiji počeo da sprovodi model uličnih novina, inače rasprostranjen u svetu. Ideja je da se u rad uključe ugrožene društvene grupe i da vremenom postane samoodrživ, to jest da živi od prodaje.
Međutim, zbog finansijskih problema, novi broj je izašao sa zakašnjenjm i na manjem broju stranica, kaže Virdžinija Đeković, koordinatorka za distribuciju časopisa.
„Kao što je već poznato, budžeti u državi su vrlo mali, naročito oni koji se tiču finansiranja kulture i ovakvih projekata kakav je ’LiceUlice’. Nismo naišli na dobar odziv opd ljudi od kojih smo očekivali pomoć, a koji su iz državnih ili gradskih struktura. S druge strane, ne postoji više mnogo donatora koji pomažu ovakve inicijative, pa nismo baš bili u zavidnoj poziciji“, kaže Đekovićeva.
Među kolporetrima “Licaulice” su i deca starija od 15 godina iz beogradskog Svratišta. Neka od njih od prvog broja učestvju u distribuciji magazina.
U ovoj instituciji kažu da je uključivanje dece ulice u društveni život na ovaj način izuzetno važno. Koordinatorka Svratišta Mina Lukić naglašava da se pozitivni efekti vide već na nivou samopouzdanja.
“Oni su imali priliku da prodaju časopis u nekim kompanijama, u nekim ustanovama kulture i tu su bili u prilici da upoznaju ljude iz različitih branši i nekako su ušli u celu tu priču. Ono što decu koja su učestvovala u prodaji časopisa karakteriše jeste upravo nivo samopouzdanja koji je porastao, a i usvajanje nekih veština vezanih za socijalizaciju”, objašnjava Lukićeva.
Uprkos finansijskim poteškoćama, „Liceulice“ za sada uspeva da opstane. Tokom tri godine rada, časopis je razvio mrežu od oko stotinu kolportera koji, osim u Beogradu, rade na ulicama Zaječara, Novog Sada i Pirota. Osim preko ulične prodaja, časopis se može kupiti i pute, pretplate.
U odnosu na novine koje se prodaju na kioscima, ovaj magazin se pozicionirao kao medij u kojem su zastupljene uglavnom socijalne teme, poput društvenog aktivizma, filantropije, očuvanja životne sredine i demarginalizacije ugroženih grupa.
Osim informisanja, redakcija časopisa pokrenula je i inicijativu “Moj komšija bez krova”, kojom nastoji da motiviše i organizuje građane da svojim donacijama u garderobi, hrani ili drugim korisnim stvarima pomognu beskćnicima. Pre nekoliko godina, magazin “LiceUlice” je organizovao i ulični festival “Vreva” koji je u fokus stavio brojne teme, između ostalih i položaj pravno nevidljivih osoba te javne prostore u urbanim sredinama.
Za društvo u Srbiji su ove teme još uvek nove, smatra Virdžinija Đeković, te dodaje da je važno da institucije države i lokalne samouprave shvate značaj ovakvih projekata.
“Narednih godina bi”, smatra naša sagovornica, ”trebalo da se radi na tome da država i lokalne zajednice prepoznaju ‘LiceUlice’ i sve druge ljude koji se ovakvim i sličnim stvarima bave kao subjekte koji mogu da u društvu izazovu neke promene i time, s jedne strane, rasterete obaveze gradske i državne strukture, a da, s druge strane, pomognu da se život ljudi, koji su između ostalog i naši prodavci, poboljša.”
Pre nego što ćemo se oprostiti od Marka i prepustiti ga dnevnim obavezama, pitamo ga da li sebe i u budućnosti vidi kao kolportera?
„Za kasnije baš ne znam, ali još neko vrijeme ću biti tu“, kaže.
Pedesetogodišnji Marko Vuković jedan je od brojnih ljudi u Beogradu koji nema svoj krov nad glavom. Otac je dvoje dece i korisnik usluga prihvatilišta za odrasle u Kumodraškoj ulici. U popodnevnim satima zatičemo ga u centru grada, ispred Doma omladine. Na sebi ima zelenu kecelju sa natpisom „Liceulice“, što znači da kod njega možete kupiti istoimeni časopis. Od svakog prodatog primerka, Marko dobija polovinu svote, odnosno oko 65 centi.
Kaže da već tri godine radi kao prodavac „LicaUlice“ i da mu ovaj posao zbog porodične situacije u kojoj se nalazi mnogo znači.
„Imam dvoje djece, žena je operisana nije baš u sjajnom stanju, ja sam u prihvatilištu, tako da je problema preko glave.“
RSE: Kako ide prodaja?
Vuković: Zavisno od dana. Nekad ide dobro, a nekad baš naiđe lošiji dan.
RSE: A, kako reaguju prolaznici?
Vuković: Već su se navikli na nas. Znaju nas po imenima. Pisale su novine o nama, „Liceulice“ je pisao o nama, imali smo intervjue za televiziju i radio, tako da su obavješteni o nama.“
Magazin „LiceUlice“ proslavio je u decembru treći rođendan, a u 2014. objavio je 19. broj. Ovaj časopis prvi je u Srbiji počeo da sprovodi model uličnih novina, inače rasprostranjen u svetu. Ideja je da se u rad uključe ugrožene društvene grupe i da vremenom postane samoodrživ, to jest da živi od prodaje.
Međutim, zbog finansijskih problema, novi broj je izašao sa zakašnjenjm i na manjem broju stranica, kaže Virdžinija Đeković, koordinatorka za distribuciju časopisa.
„Kao što je već poznato, budžeti u državi su vrlo mali, naročito oni koji se tiču finansiranja kulture i ovakvih projekata kakav je ’LiceUlice’. Nismo naišli na dobar odziv opd ljudi od kojih smo očekivali pomoć, a koji su iz državnih ili gradskih struktura. S druge strane, ne postoji više mnogo donatora koji pomažu ovakve inicijative, pa nismo baš bili u zavidnoj poziciji“, kaže Đekovićeva.
Među kolporetrima “Licaulice” su i deca starija od 15 godina iz beogradskog Svratišta. Neka od njih od prvog broja učestvju u distribuciji magazina.
U ovoj instituciji kažu da je uključivanje dece ulice u društveni život na ovaj način izuzetno važno. Koordinatorka Svratišta Mina Lukić naglašava da se pozitivni efekti vide već na nivou samopouzdanja.
“Oni su imali priliku da prodaju časopis u nekim kompanijama, u nekim ustanovama kulture i tu su bili u prilici da upoznaju ljude iz različitih branši i nekako su ušli u celu tu priču. Ono što decu koja su učestvovala u prodaji časopisa karakteriše jeste upravo nivo samopouzdanja koji je porastao, a i usvajanje nekih veština vezanih za socijalizaciju”, objašnjava Lukićeva.
Uprkos finansijskim poteškoćama, „Liceulice“ za sada uspeva da opstane. Tokom tri godine rada, časopis je razvio mrežu od oko stotinu kolportera koji, osim u Beogradu, rade na ulicama Zaječara, Novog Sada i Pirota. Osim preko ulične prodaja, časopis se može kupiti i pute, pretplate.
U odnosu na novine koje se prodaju na kioscima, ovaj magazin se pozicionirao kao medij u kojem su zastupljene uglavnom socijalne teme, poput društvenog aktivizma, filantropije, očuvanja životne sredine i demarginalizacije ugroženih grupa.
Osim informisanja, redakcija časopisa pokrenula je i inicijativu “Moj komšija bez krova”, kojom nastoji da motiviše i organizuje građane da svojim donacijama u garderobi, hrani ili drugim korisnim stvarima pomognu beskćnicima. Pre nekoliko godina, magazin “LiceUlice” je organizovao i ulični festival “Vreva” koji je u fokus stavio brojne teme, između ostalih i položaj pravno nevidljivih osoba te javne prostore u urbanim sredinama.
Za društvo u Srbiji su ove teme još uvek nove, smatra Virdžinija Đeković, te dodaje da je važno da institucije države i lokalne samouprave shvate značaj ovakvih projekata.
“Narednih godina bi”, smatra naša sagovornica, ”trebalo da se radi na tome da država i lokalne zajednice prepoznaju ‘LiceUlice’ i sve druge ljude koji se ovakvim i sličnim stvarima bave kao subjekte koji mogu da u društvu izazovu neke promene i time, s jedne strane, rasterete obaveze gradske i državne strukture, a da, s druge strane, pomognu da se život ljudi, koji su između ostalog i naši prodavci, poboljša.”
Pre nego što ćemo se oprostiti od Marka i prepustiti ga dnevnim obavezama, pitamo ga da li sebe i u budućnosti vidi kao kolportera?
„Za kasnije baš ne znam, ali još neko vrijeme ću biti tu“, kaže.
