Zbog previranja u Libiji, cene nafte na svetskom tržištu i dalje skaču, dostigavši u jednom trenutku čak 119.79 dolara za barel. Libija je treći po veličini afrički proizvođač "tečnog zlata", odnosno 2 odsto svetske produkcije.
Prerada nafte u Libiji je smanjena za polovinu, što izaziva nervozu i neizvesnost na svetskim berzama, tim pre ako se haos proširi na velike proizvođače kao što su Saudijska Arabija i Iran.
U tom slučaju, postoji opasnost od velikog poremećaja u snabdevanju i astronomskog rasta cena kao što je bio slučaj sedamdesetih godina prošlog veka. Tako japanska banka Nomura upozorava da bi barel nafte mogao dostići čak 220 dolara, ukoliko se kriza na Bliskom istoku nastavi.
Strane kompanije, poput francuskog Totala, španskog Repsola i italijanskog ENI-ja, gotovo da su u potpunosti obustavili preradu nafte u Libiji i počele su da evakušu svoje radnike.
Zbog političkih previranja u ovoj regiji od početka sedmice pada i vrednost akcija na berzama.
Natna polja u Saudijskoj Arabiji
„Nemiri na Bliskom istoku skoro da su uništili poverenje u tržište“, kaže Mark Prist (Priest) iz ETX Kapital (Capital).
Saudijski ministar za naftu Ali al-Naimi nastoji da umiri tržište uveravajući da proizvodni kapaciteti njegove zemlje mogu da stvore rezerve dovoljne da „kompenzuju bilo kakvu nestašicu u međunarodnom snabdevanju“.
Saudijska Arabija ima kapacitet od 4 miliona barela rezervi nafte dnevno. Ona je najveći svetski proizvođač sa 10 odsto, a u njoj se nalazi 25 procenata globalnih rezervi „tečnog zlata“. No, stručnjaci upozoravaju da je potrebna konkretnija akcija, kako bi se izbegli poremećaji na tržištu.
Tržište ne može da izdrži udar
Strahuje se da neće biti lako nadoknaditi prekid u snabdevanju naftom iz Libije, jer ona raspolaže veoma kvalitetnom, „slatkom“ sirovom naftom (sadrži manje od 0.5 odsto sumpora). Veći deo rezervi nafte među članicama OPEK-a je teška, sa visokom koncentracijom sumpora – „kisela“ – koja je teža za preradu.
Američka investiciona banka "Goldman saks" smatra da novi prekid u snabdevanju u regionu može izazvati ozbiljne nestašice što bi primoralo svet na restrikcije u snabdevanju.
„Tržište ne može da izdrži još jedan udar, imajući u vidu da Libija potencijalno apsorbuje polovinu rezervi OPEK-a“, ističe Džefri Kuri (Jeffrey Currie).
Nafta je poslednji put koštala 120 dolara na početku svetske ekonomske krize u avgustu 2008. Najviša cena je bila u julu iste godine – 147.02.
Analitičari iz japanske banke Nomura upozoravaju da „tečno zlato“ može dostići vrednost i od 220 dolara za barel ukolikko se nastavi kriza na Bliskom istoku, odnosno ako Libija i Alžir u potpunosti prekinu snabdevanje, poredeći sadašnju situaciju sa vremenom Prvog zalivskog rata 1991. Ostali analitičari procenjuju da bi u slučaju daljih previranja nafta mogla da poskupi na 150 dolara.
Međunarodna agencija za energiju je upozorila ove sedmice da bi rast cena nafte mogao da dovede u pitanje oporavak svetske privrede.
Ekonomisti ističu da svako poskupljenje nafte od 10 dolara smanjuje rast globlanog društvenog proizvoda za pola procenta. Doduše, pojedini analitičari predviđaju da će cena pasti krajem godine.
Analitičari upozoravaju da ako se nastavi rast cena, to će izazvati poskupljenja energije u celini kao i hrane, što bi uzdrmalo standard potrošača.
U međuvremenu, zbog poskupljenja nafte što podstiče strahovanja od inflacije, zlato postaje sve traženija roba, dostigavši vrednost od od 1.415 dolara za uncu.
Pozicija SAD
Cena sirove nafte u SAD dostigla je u jednom trenutku 103 dolara, a na pojedinim benzinskim pumpama jedan galon (3,78 litara) se prodavao skoro za 4 dolara.
Međutim, „Vol Stri Džornal“ (The Wall Street Journal) podseća da je nafta prodavana od 85 do 90 dolara za barel i pre previranja u arapskom svetu. Cene su počele da skaču prošle godine kada su Federalne rezerve odlučile da nastave da popuštaju monetarne stege, odnosno da zadrže nisku kamatnu stopu i puste dodatne količine novca u opticaj kako bi podstakle ekonomske aktivnosti.
Berza u Njujorku u vreme promena cena nafte, 22. feburar 2011Federalne rezerve odbacuju odgovornost za rast cena nafte, objašnjavajući to povećanjem tražnje kao posledica globalnog ekonomskog oporavka. No, „Vol Strit Dornal“ smatra da se skok cena jednog ili dva proizvoda može tumačiti promenama u tražnji, ali generalna poskupljenja u najmanju ruku su povezana sa monetarnim aktivnostima.
Kada cena barela sirove nafte pređe 100 dolara u SAD, u ovoj zemlji se aktuelizuje debata o nužnosti što hitnijeg okončanja „zavisnosti od nafte“, naročito ako se pojavi, makar i udaljena, mogućnost velikog tehnološkog napretka. Takva politička „manija“ poslednjih godina Bušove vlasti poslužila je kao izgovor Kongresu da obezbedi veće subvencije za energiju kompanijama, u trenutku kada je obećavano da će celulozni etanol i vetar ubrzo biti komercijalno korišćeni.
Ovaj list podseća da se na to još uvek čeka, kao što pokazuje fijasko sa etanolom u kompaniji Range Fuels. U međuvremenu, uvoz nafte raste bez obzira na povećanu proizvodnju etanola iz kukuruza.
Dok se čeka na energetsko čudo, rastuće cene nafte deluju kao porez na američke potrošače. SAD troše oko 7.5 milijardi barela godišnje, tako da svako poskupljenje od 10 dolara po barelu povećava troškove ekonomije ove zemlje za 75 milijardi dolara. S obzirom da SAD uvoze više od polovine nafte, to znači da ova sredstva odlaze stranim kompanijama.
Ovoj zemlji je preko potrebno da poveća domaću produkciju nafte, a što podrazumeva i ukidanje Obaminog moratorijuma na eksploataciju. No, to bi bilo u sukobu sa njegovim širim planom, koji uključuje sračunato povećanje cena fosilnih goriva tako da alternativni izvori energije postanu konkurentni.
Prerada nafte u Libiji je smanjena za polovinu, što izaziva nervozu i neizvesnost na svetskim berzama, tim pre ako se haos proširi na velike proizvođače kao što su Saudijska Arabija i Iran.
U tom slučaju, postoji opasnost od velikog poremećaja u snabdevanju i astronomskog rasta cena kao što je bio slučaj sedamdesetih godina prošlog veka. Tako japanska banka Nomura upozorava da bi barel nafte mogao dostići čak 220 dolara, ukoliko se kriza na Bliskom istoku nastavi.
Strane kompanije, poput francuskog Totala, španskog Repsola i italijanskog ENI-ja, gotovo da su u potpunosti obustavili preradu nafte u Libiji i počele su da evakušu svoje radnike.
Zbog političkih previranja u ovoj regiji od početka sedmice pada i vrednost akcija na berzama.
„Nemiri na Bliskom istoku skoro da su uništili poverenje u tržište“, kaže Mark Prist (Priest) iz ETX Kapital (Capital).
Saudijski ministar za naftu Ali al-Naimi nastoji da umiri tržište uveravajući da proizvodni kapaciteti njegove zemlje mogu da stvore rezerve dovoljne da „kompenzuju bilo kakvu nestašicu u međunarodnom snabdevanju“.
Saudijska Arabija ima kapacitet od 4 miliona barela rezervi nafte dnevno. Ona je najveći svetski proizvođač sa 10 odsto, a u njoj se nalazi 25 procenata globalnih rezervi „tečnog zlata“. No, stručnjaci upozoravaju da je potrebna konkretnija akcija, kako bi se izbegli poremećaji na tržištu.
Tržište ne može da izdrži udar
Strahuje se da neće biti lako nadoknaditi prekid u snabdevanju naftom iz Libije, jer ona raspolaže veoma kvalitetnom, „slatkom“ sirovom naftom (sadrži manje od 0.5 odsto sumpora). Veći deo rezervi nafte među članicama OPEK-a je teška, sa visokom koncentracijom sumpora – „kisela“ – koja je teža za preradu.
Američka investiciona banka "Goldman saks" smatra da novi prekid u snabdevanju u regionu može izazvati ozbiljne nestašice što bi primoralo sve
„Tržište ne može da izdrži još jedan udar, imajući u vidu da Libija potencijalno apsorbuje polovinu rezervi OPEK-a“, ističe Džefri Kuri (Jeffrey Currie).
„Tržište ne može da izdrži još jedan udar, imajući u vidu da Libija potencijalno apsorbuje polovinu rezervi OPEK-a“, ističe Džefri Kuri (Jeffrey Currie).
Nafta je poslednji put koštala 120 dolara na početku svetske ekonomske krize u avgustu 2008. Najviša cena je bila u julu iste godine – 147.02.
Analitičari iz japanske banke Nomura upozoravaju da „tečno zlato“ može dostići vrednost i od 220 dolara za barel ukolikko se nastavi kriza na Bliskom istoku, odnosno ako Libija i Alžir u potpunosti prekinu snabdevanje, poredeći sadašnju situaciju sa vremenom Prvog zalivskog rata 1991. Ostali analitičari procenjuju da bi u slučaju daljih previranja nafta mogla da poskupi na 150 dolara.
Međunarodna agencija za energiju je upozorila ove sedmice da bi rast cena nafte mogao da dovede u pitanje oporavak svetske privrede.
Ekonomisti ističu da svako poskupljenje nafte od 10 dolara smanjuje rast globlanog društvenog proizvoda za pola procenta. Doduše, pojedini analitičari predviđaju da će cena pasti krajem godine.
Analitičari upozoravaju da ako se nastavi rast cena, to će izazvati poskupljenja energije u celini kao i hrane, što bi uzdrmalo standard potrošača.
U međuvremenu, zbog poskupljenja nafte što podstiče strahovanja od inflacije, zlato postaje sve traženija roba, dostigavši vrednost od od 1.415 dolara za uncu.
Pozicija SAD
Cena sirove nafte u SAD dostigla je u jednom trenutku 103 dolara, a na pojedinim benzinskim pumpama jedan galon (3,78 litara) se prodavao skoro za 4 dolara.
Međutim, „Vol Stri Džornal“ (The Wall Street Journal) podseća da je nafta prodavana od 85 do 90 dolara za barel i pre previranja u arapskom svetu. Cene su počele da skaču prošle godine kada su Federalne rezerve odlučile da nastave da popuštaju monetarne stege, odnosno da zadrže nisku kamatnu stopu i puste dodatne količine novca u opticaj kako bi podstakle ekonomske aktivnosti.
Kada cena barela sirove nafte pređe 100 dolara u SAD, u ovoj zemlji se aktuelizuje debata o nužnosti što hitnijeg okončanja „zavisnosti od nafte“, naročito ako se pojavi, makar i udaljena, mogućnost velikog tehnološkog napretka. Takva politička „manija“ poslednjih godina Bušove vlasti poslužila je kao izgovor Kongresu da obezbedi veće subvencije za energiju kompanijama, u trenutku kada je obećavano da će celulozni etanol i vetar ubrzo biti komercijalno korišćeni.
Ovaj list podseća da se na to još uvek čeka, kao što pokazuje fijasko sa etanolom u kompaniji Range Fuels. U međuvremenu, uvoz nafte raste bez obzira na povećanu proizvodnju etanola iz kukuruza.
Dok se čeka na energetsko čudo, rastuće cene nafte deluju kao porez na američke potrošače. SAD troše oko 7.5 milijardi barela godišnje, tako da svako poskupljenje od 10 dolara po barelu povećava troškove ekonomije ove zemlje za 75 milijardi dolara. S obzirom da SAD uvoze više od polovine nafte, to znači da ova sredstva odlaze stranim kompanijama.
Ovoj zemlji je preko potrebno da poveća domaću produkciju nafte, a što podrazumeva i ukidanje Obaminog moratorijuma na eksploataciju. No, to bi bilo u sukobu sa njegovim širim planom, koji uključuje sračunato povećanje cena fosilnih goriva tako da alternativni izvori energije postanu konkurentni.
