Gej strejt alijansa i organizacija Labris počeli su pripreme za organizovanje Parade ponosa, koja bi, bez preciziranja tačnog datuma, trebalo da bude održana na leto u Beogradu. Podršku ovoj ideji do sada je dalo 48 organizacija, među kojima su, pored već uobičajene podrške nekoliko organizacija koje se bave pitanjima ljudskih prava, i manjinske grupe, kao i organizacije koje štite prava hendikepiranih.
Kako objašnjavaju predstavnici Gej strejt alijanse i Labrisa - Boris Milićević i Dragana Vučković, ovo je svojevrsan apel javnosti, da prestane svaki oblik nasilja i diskriminacije lezbejske, gej, biseksulane i transrodne populacije u Srbiji:
"Mi mislimo da je 2009. godina odlučujući trenutak kada će LGBT osobe i populacija u Srbiji pobediti strah i preći iz jedne uloge žrtve, koja je bila dodeljena od strane čitavog društva, u jednu aktivnu ulogu boraca ne samo za ravnopravnost LGBT osoba već za ravnopravnost svih građanki i građana Srbije."
"Mi čvrsto stojimo ubeđeni da je Parada ponosa nešto što je, pre svega, osnovno ljudsko pravo na slobodu, na mirno okupljanje. To je politički protest, politički marš, povorka, ili kako god hoćete, možda neki treći sinonim, kojom jedna diskriminisana grupa, marginalizovana grupa u društvu, vrlo jasno upućuje određene političke zahteve državi, onima koji tu državu vode, skreće pažnju na sebe, postaje vidljiva, i doprinosi, dakle, svom boljem položaju i većem poštovanju ljudskih prava."
Potrebu za zaštitom prava ove populacije u Srbiji pojačavaju još uvek sveže slike događaja iz nedavne prošlosti, od kojih, verovatno, najsnažniji i najmračniji utisak ostavljaju one iz 2001. godine, kada su pokušaj održavanja slične manifestacije brutalno prekinule grupe navijača i takozvanih patriotskih organizacija:
"Neprijateljima boga, neprijateljima otačanstva mi ne smemo da opraštamo!"
"Oni nisu normalni, to nije prirodno, to je protiv prirode!"
"Neće proći! Ne u Beogradu, nego u Srbiji neće proći!"
Osam godina kasnije, pripadnici LGBT populacije veruju da je došlo do bitnih, pozitivnih pomaka. Povećan je kapacitet ovih organizacija, a postepeno se menja svest građana i dela političke elite. Naravno, sve uz pažljivi monitoring međunarodnih organizacija. Ipak, najvažniju podršku organizatori Parade ponosa očekuju od države, a posebno jednog njenog dela - policije:
"Vrlo je bitno što je i Policija Srbije značajno promenila odnos prema čitavoj LGBT populaciji."
"Nedavna iskustva, tokom antifašističkog protesta i tokom raznih manifestacija, javnih aktivnosti koje LGBT organizacije imaju, samo idu u prilog tome da ostanemo ubeđeni u stav da će nadležni organi i institucije učiniti sve da Parada ponosa prođe bezbedno."
Promenu stava srbijanskog društva prema LGBT populaciji primećuje i Andrej Nosov iz Inicijative mladih, argumentujući je usvajanjem antidiskriminacionog zakona:
"Čitava ova debata oko antidiskriminacionog zakona mi je, zapravo, pokazala da postoji politička volja kod glavnih političkih partija, doduše stidljivo pokazana, ali kroz neke konkretne korake da se i LGBT populacija u Srbiji oslobodi i da se prihvati to pravo na slobodno okupljanje, kao jedno vrlo važno pravo za tu, prilično nevidljivu, populaciju."
Ipak, naglašava da u jednom postkonfliktnom društvu, kakvo je Srbija, uvek postoji opasnost:
"Pitanje očekivanja da li će biti nasilja ili ne, teško je proceniti u ovom trenutku. Zavisiće od političkog trenutka u datom momentu, znate kako to u Srbiji ide, dovoljno je pet poziva na linč da se linč i dogodi, i zavisiće od odgovora policije, i ne samo policije već bezbednosnih službi, u sprečavanju nasilja."
Kako objašnjavaju predstavnici Gej strejt alijanse i Labrisa - Boris Milićević i Dragana Vučković, ovo je svojevrsan apel javnosti, da prestane svaki oblik nasilja i diskriminacije lezbejske, gej, biseksulane i transrodne populacije u Srbiji:
"Mi mislimo da je 2009. godina odlučujući trenutak kada će LGBT osobe i populacija u Srbiji pobediti strah i preći iz jedne uloge žrtve, koja je bila dodeljena od strane čitavog društva, u jednu aktivnu ulogu boraca ne samo za ravnopravnost LGBT osoba već za ravnopravnost svih građanki i građana Srbije."
"Mi čvrsto stojimo ubeđeni da je Parada ponosa nešto što je, pre svega, osnovno ljudsko pravo na slobodu, na mirno okupljanje. To je politički protest, politički marš, povorka, ili kako god hoćete, možda neki treći sinonim, kojom jedna diskriminisana grupa, marginalizovana grupa u društvu, vrlo jasno upućuje određene političke zahteve državi, onima koji tu državu vode, skreće pažnju na sebe, postaje vidljiva, i doprinosi, dakle, svom boljem položaju i većem poštovanju ljudskih prava."
Potrebu za zaštitom prava ove populacije u Srbiji pojačavaju još uvek sveže slike događaja iz nedavne prošlosti, od kojih, verovatno, najsnažniji i najmračniji utisak ostavljaju one iz 2001. godine, kada su pokušaj održavanja slične manifestacije brutalno prekinule grupe navijača i takozvanih patriotskih organizacija:
"Neprijateljima boga, neprijateljima otačanstva mi ne smemo da opraštamo!"
"Oni nisu normalni, to nije prirodno, to je protiv prirode!"
"Neće proći! Ne u Beogradu, nego u Srbiji neće proći!"
Osam godina kasnije, pripadnici LGBT populacije veruju da je došlo do bitnih, pozitivnih pomaka. Povećan je kapacitet ovih organizacija, a postepeno se menja svest građana i dela političke elite. Naravno, sve uz pažljivi monitoring međunarodnih organizacija. Ipak, najvažniju podršku organizatori Parade ponosa očekuju od države, a posebno jednog njenog dela - policije:
"Vrlo je bitno što je i Policija Srbije značajno promenila odnos prema čitavoj LGBT populaciji."
"Nedavna iskustva, tokom antifašističkog protesta i tokom raznih manifestacija, javnih aktivnosti koje LGBT organizacije imaju, samo idu u prilog tome da ostanemo ubeđeni u stav da će nadležni organi i institucije učiniti sve da Parada ponosa prođe bezbedno."
Promenu stava srbijanskog društva prema LGBT populaciji primećuje i Andrej Nosov iz Inicijative mladih, argumentujući je usvajanjem antidiskriminacionog zakona:
"Čitava ova debata oko antidiskriminacionog zakona mi je, zapravo, pokazala da postoji politička volja kod glavnih političkih partija, doduše stidljivo pokazana, ali kroz neke konkretne korake da se i LGBT populacija u Srbiji oslobodi i da se prihvati to pravo na slobodno okupljanje, kao jedno vrlo važno pravo za tu, prilično nevidljivu, populaciju."
Ipak, naglašava da u jednom postkonfliktnom društvu, kakvo je Srbija, uvek postoji opasnost:
"Pitanje očekivanja da li će biti nasilja ili ne, teško je proceniti u ovom trenutku. Zavisiće od političkog trenutka u datom momentu, znate kako to u Srbiji ide, dovoljno je pet poziva na linč da se linč i dogodi, i zavisiće od odgovora policije, i ne samo policije već bezbednosnih službi, u sprečavanju nasilja."
