Dan nakon ovonedjeljnog zasjedanja Savjeta za spoljnu politiku Evropske Unije, na nivou ministara spoljnih poslova zemalja-članica, ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine je – kako javlja federalna novinska agencija (FENA) – izjavio kako „jučerašnji zaključci ... ulivaju optimizam i daju novu nadu za budućnost BiH“. Te razloge za optimizam i novu nadu lider bosanskohercegovačkih socijaldemokrata nalazi u dvije poente sa skupa u Luksemburgu: prvo – u zaključku da su jedinstvo, cjelovitost i suverenitet Bosne i Hercegovine neupitna kategorija što će „otupiti oštricu secesionističkim snagama“; i drugo – u pozivu na ustavne reforme ka efikasnijoj i funkcionalnijoj BiH na svim nivoima „uz učešće svih relevantnih međunarodnih faktora“.
Volio bih da ovim povodom mogu podijeliti optimizam i novu nadu šefa bosanske diplomatije.
Ali, pažljivim iščitavanjem ono malo dokumenata i izjava o Bosni i Hercegovini koliko se u Luksemburgu moglo čuti u sjeni mnogo kritičnije evropske zaokupljenosti krizom u Ukrajini, stiče se utisak kako je optimizam moguć samo u nekom lošem prevodu tih zaključaka s evropskog na bosanski.
Najprije: evropska – i američka – neupitna podrška cjelovitosti i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine nije nikakav „breaking news“ i nije uošte novost čak i za površnog posmatrača: ona je konstanta te politike, „zapisana u kamenu“, i neće se mijenjati pa su i bosanski integralisti i bosanski secesionisti odavno morali da je uknjiže u svoje planove bez potrebe da se busaju u prsa ili da u tim povodima kao predsjednik Republike Srpske uporno ponavljaju kako će se o tome odlučivati „kad za to dođe vrijeme“. To se ne događa jer je pred svaku novu izbornu kampanju podgrijavanje teme o „zagarantovanosti“ ili „nemogućnosti“ opstanka bosanske države mnogo lakše, zapaljivije i profitabilnije od prihvatanja vlastitog posla.
Istu upotrebnu vrijednost – odavno već viđenog – ima i najava ustavnih reformi uz učešće „svih relevantnih međunarodnih faktora“, kako kaže ministar, „nakon oktobarskih izbora“. „Međunarodni faktori“ odavno ponavljaju kako žele podržati reforme neophodne za euroatlantske aspiracije Bosne i Hercegovine ali su, nakon već punih osam godina zaostajanja – pa i nazadovanja – u tom projektu zaključili da za takvo šta nema partnera u samoj Bosni i Hercegovini i praktično su digli ruke od posredovanja u višemjesečnim uzaludnim pokušajima da se učini čak i prvi simboličan korak u ostvarivanju evropskog standarda ravnopravnosti građana u izbornom procesu u vidu provođenja evropske presude u „slučaju Sejdić-Finci“.
Ovonedjeljna poruka iz Luksemburga prije je opomena – neka vrsta budilnika – nego podrška aktuelnim bosanskim vođama: Evropska Unija od njih traži „da se fokusiraju na hitne prioritete“ – uključujući angažovanje civilnog društva i potrebe građana, socijalno-ekonomska pitanja i posebno nezaposlenost, bolju koordinaciju ekonomskih i fiskalnih politika, stvaranje povoljnije poslovne klime i jačanje vladavine prava, uključujući borbu protiv korupcije i odgovornost za ljudska prava.
To je evropski odgovor na zahtjeve građana izražene u protestima na ulicama i na zasjedanjima njihovih plenuma u bosanskohercegovačkim gradovima. Samo u društvima kratkog pamćenja, u kojima se izjave političkih prvaka uzimaju i prenose zdravo za gotovo, i poruke koje su prije potvrda kontinuiteta evropske politike nego bilo kakva značajna novost mogu se predstavljati kao izvor „optimizma i nove nade“.
Podsjetimo se, uostalom, šta je evropska visoka predstavnica za spoljnu politiku Catherine Ashton rekla tokom posjete Sarajevu 12. marta:
“Dozvolite da ponovim ono što već znate: Evropska Unija je potpuno opredijeljena za vas i vašu evropsku perspektivu. Mi želimo da vidimo ujedinjenu, stabilnu, multietničku Bosnu i Hercegovinu koja zauzima mjesto koje joj pripada u Evropskoj Uniji.
Ali, dozvolite da dvije stvari učinim veoma jasnim:
Prvo, ovdje se ne radi o spuštanju letvice (koju treba preskočiti), nego o pomoći da je preskočite. To je kontekst u kojem smo spremni da razotrimo širi angažman da pomognemo u vezi s tim pitanjima.
Drugo, prvenstvena i najveća odgovornost leži na političkim vođama ove zemlje.
Mi želimo da vidimo Bosnu i Hercegovinu da upijeva ali uspjeh počinje kod kuće.“
A koliko je važno razumjeti govor na evropskom pokazuje i izjava šefice hrvatske diplomatije, Vesne Pusić, nakon luksemburškog skupa – vrlo slična izjavi baronese Ashton u Sarajevu - kako „ne treba snižavati kriterije, ali je potrebna pomoć BiH da dosegne te kriterije. Ono što smo imali do sada je to da su kriteriji bili visoki, a BiH nije dosezala i naprosto je skliznula nazad. Zbog toga je važno da EU zauzme proaktivni pristup“.
Volio bih da ovim povodom mogu podijeliti optimizam i novu nadu šefa bosanske diplomatije.
Ali, pažljivim iščitavanjem ono malo dokumenata i izjava o Bosni i Hercegovini koliko se u Luksemburgu moglo čuti u sjeni mnogo kritičnije evropske zaokupljenosti krizom u Ukrajini, stiče se utisak kako je optimizam moguć samo u nekom lošem prevodu tih zaključaka s evropskog na bosanski.
Najprije: evropska – i američka – neupitna podrška cjelovitosti i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine nije nikakav „breaking news“ i nije uošte novost čak i za površnog posmatrača: ona je konstanta te politike, „zapisana u kamenu“, i neće se mijenjati pa su i bosanski integralisti i bosanski secesionisti odavno morali da je uknjiže u svoje planove bez potrebe da se busaju u prsa ili da u tim povodima kao predsjednik Republike Srpske uporno ponavljaju kako će se o tome odlučivati „kad za to dođe vrijeme“. To se ne događa jer je pred svaku novu izbornu kampanju podgrijavanje teme o „zagarantovanosti“ ili „nemogućnosti“ opstanka bosanske države mnogo lakše, zapaljivije i profitabilnije od prihvatanja vlastitog posla.
Ovonedjeljna poruka iz Luksemburga prije je opomena – neka vrsta budilnika – nego podrška aktuelnim bosanskim vođama.
Ovonedjeljna poruka iz Luksemburga prije je opomena – neka vrsta budilnika – nego podrška aktuelnim bosanskim vođama: Evropska Unija od njih traži „da se fokusiraju na hitne prioritete“ – uključujući angažovanje civilnog društva i potrebe građana, socijalno-ekonomska pitanja i posebno nezaposlenost, bolju koordinaciju ekonomskih i fiskalnih politika, stvaranje povoljnije poslovne klime i jačanje vladavine prava, uključujući borbu protiv korupcije i odgovornost za ljudska prava.
To je evropski odgovor na zahtjeve građana izražene u protestima na ulicama i na zasjedanjima njihovih plenuma u bosanskohercegovačkim gradovima. Samo u društvima kratkog pamćenja, u kojima se izjave političkih prvaka uzimaju i prenose zdravo za gotovo, i poruke koje su prije potvrda kontinuiteta evropske politike nego bilo kakva značajna novost mogu se predstavljati kao izvor „optimizma i nove nade“.
Podsjetimo se, uostalom, šta je evropska visoka predstavnica za spoljnu politiku Catherine Ashton rekla tokom posjete Sarajevu 12. marta:
“Dozvolite da ponovim ono što već znate: Evropska Unija je potpuno opredijeljena za vas i vašu evropsku perspektivu. Mi želimo da vidimo ujedinjenu, stabilnu, multietničku Bosnu i Hercegovinu koja zauzima mjesto koje joj pripada u Evropskoj Uniji.
Ali, dozvolite da dvije stvari učinim veoma jasnim:
Prvo, ovdje se ne radi o spuštanju letvice (koju treba preskočiti), nego o pomoći da je preskočite. To je kontekst u kojem smo spremni da razotrimo širi angažman da pomognemo u vezi s tim pitanjima.
Drugo, prvenstvena i najveća odgovornost leži na političkim vođama ove zemlje.
Mi želimo da vidimo Bosnu i Hercegovinu da upijeva ali uspjeh počinje kod kuće.“
A koliko je važno razumjeti govor na evropskom pokazuje i izjava šefice hrvatske diplomatije, Vesne Pusić, nakon luksemburškog skupa – vrlo slična izjavi baronese Ashton u Sarajevu - kako „ne treba snižavati kriterije, ali je potrebna pomoć BiH da dosegne te kriterije. Ono što smo imali do sada je to da su kriteriji bili visoki, a BiH nije dosezala i naprosto je skliznula nazad. Zbog toga je važno da EU zauzme proaktivni pristup“.