Krastev: Da li su države u Centralnoj Evropi “Trojanski konj” Rusije?

Na Zapadu se pribojavaju da pojedine postkomunističke zemlje postaju „Trojanski konj“ Rusije u EU i NATO.

To je dijametralno drugačija percepcija od pre samo deset godina kada je tadašnji američki državni sekretar za odbranu Donald Ramsfeld (Rumsfeld) skovao termin “nova Evropa”, koju čine male herojske zemlje, koje žude za slobodom, služeći kao bedem ruskom ekspanzionizmu.

Tada su zemlje iz Centralne i Istočne Evrope odlučnije podržale intervenciju SAD u Iraku 2003, za razliku od nekih zapadnih zemalja, pre svega Francuske i Nemačke, zbog čega ih je Ramsfeld pomalo pežorativno nazvao “starom Evropom”, podseća poznati bugarski analitičar Ivan Krastev u “Njujork tajmsu” (The New York Times).

Kao primer promene kursa, on navodi odluku predsednika Češke republike Miloša Zemana da prisustvuje paradi u Moskvi 9. maja povodom Dana pobede, iako će ovaj događaj bojkotovati gotovo svi lideri članica EU i NATO zbog učešća Rusije u sukobima u Ukrajini.

Nakon žestokih pritisaka, Zeman je odustao od učešća na paradi, ali će biti toga dana u Moskvi gde će odati poštu stradalim sovjetskim vojnicima i sastati sa slovačkim premijerom Robertom Ficom, koji takođe stiže u rusku prestonicu.

U međuvremenu, mađarski premijer Viktor Orban je zbog svoje autoritarne politike i delimične bliskosti sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom sve češće izložen kritikama iz Brisela.

Najava da će mađarska vlada blokirati predloženo formiranje Evropske energetske unije, kao ključnog elementa strategije EU da smanji uticaj Rusije na starom kontinentu, svakako će izazvati dodatno nezadovoljstvo članica evropskog bloka.

​“Štaviše, sve je više dokaza da nekoliko centralnoevropskih vlada koristi sadašnju krizu u odnosima Zapada sa Rusijom kao mogućnost da obezbede bolje ekonomske aranžmane sa Moskvom, kritikujući sankcije protive nje kako bi dobili povoljnije cene gasa od Rusije i obezbedili investicije”, ocenjuje Krastev.

Stoga se postavlja pitanje da li je Moskva uspela da podeli Centralnu Evropu na proruski i antriruski kamp i može li da sadašnji konsenzus unutar EU oko politike prema Rusije – kao i sama Unija – da opstane u narednih nekoliko godina pod takvim teretom?

“Da bi se odgovorilo na ova pitanja, politički analitičari moraju da odbace kliše koji je oblikovao zapadnu percepciju Centralne Evrope u poslednjih nekoliko decenija. Ponašanje vlada i društava u Centralnoj Evropi je pod uticajem njihovih iskustava u postkomunističkoj tranziciji i ponovo otkrivenog osećaja nacionalnog interesa, a ne sećanja na komunistički period”, ističe Krastev.

Geografija i ekonomski interesi odnose prevagu nad sećanjima, jer su države u Centralnoj Evropi ekonomsi vezanije za Rusiju nego ostatak EU, zbog čega trpe i veći teret zapadnih sankcija Moskvi.

Krastev istovremeno podseća da je ruski kapital našao mesto u delovima poslovne i političke elite u postkomunističkim zemljama. S druge strane, veoma je važno i mišljenje običnih građana, koje se retko uzima u ozbir.

On razmatra kao primer različite situacije u Poljskoj i Bugarskoj.

Poljska, kao evropska zemlja srednje veličine, s pravom smatra da ima znatnu korist od pada komunizma kao i da se njen glas čuje u EU. Poljaci tradicionalno sa nepoverenjem i podozrenjem gledaju na ruske ambicije.

Oni smatraju da je Putinov režim brutalan. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da obični građani Poljske doživljavaju krizu u Ukrajini kao direktnu pretnju njihovoj bezbednosti.

Iako je članica EU i NATO Bugarska je u sasvim drugačijoj situaciji. Najpre, njena tranzicija nije tako uspešna kao u Poljskoj. S druge strane, zbog relativne geografske bliskosti sa Bliskim istokom, nije preveliko iznenađenje da se većina Bugara više pribojava turske hegemonije i radikalnog islama nego ruske agresije.

Prema poslednjem istraživanju, većina građana Bugarske ne doživljava rat u Ukrajini kao ključnu pretnju, a aneksija Krima skoro da nije promenila njihovo generalno pozitivno mišljenje o Rusiji. U stvari, Bugari su skloni da pre optuže SAD nego Rusiju za krizu u Ukrajini.

“Međutim, interesantno je da mada su Poljaci zabrinuti zbog ponašanja Rusije, većina njih je protiv isporuka oružja Ukrajini, a još više njih ne gleda blagonaklono da se Ukrajincima omogući slobodno putovanje u EU. Istovremeno, suočeni sa izborom između Rusije i Zapada, ogromna većina Bugara se opredeljuje za Zapad, a više od 70 odsto njih smatra da je spoljna politika njihove vlade, koja je usredsređena ka Briselu, ‘balansirana i razumna’”, naglašava Krastev.

Postavlja se pitanje zašto proruski orijentisani Bugari prihvataju politiku Brisela a antiruski Poljaci nisu spremni da slede Vašington?

Krasterv ističe da Poljaci imaju razumljive sumnje prema bezbednosnim garancijama koje nudi NATO, a koje su duboko ukorenjene u njihovoj traumatičnoj istoriji kada je reč o obećanjima Zapada, strahujući da ne budu ostavljeni sami da se suoče sami sa ruskom pretnjom. Poljaci su takođe “izgoreli” zbog podrške SAD u ratu u Iraku.

S druge strane, mada Bugari istorijski simpatišu Ruse, ali nisu spremni da slede Putinov model.

“Bugari su u velikoj meri dele nezadovoljstvo Rusa prema Zapadu. Nisu entuzijastični prema politici sankcija; indirektno su trpeli zbog zapadnih sankcija njihovom susedu Jugoslaviji pre dve decenije i s pravom sumnjaju da će ruska konfrontacija sa Zapadom ne samo naneti štetu njihovoj ekonomiji već i polarizovati domaću političku scenu. Međutim, oni takođe znaju da će male države na periferiji starog kontinenta biti najveći gubitnici ako Rusija uspe da podeli EU. Rusija je možda u usponu, ali je Putinov režim korupcionaški i represivan”, kaže Krastev.

On ocenjuje da uprkos razlikama u poziciji ove dve zemlje, one očito dele slično osećanje da se Zapadu ne može u potpunosti verovati, ali da Moskva ne nudi održivu alternativu.

“Dakle, mada će kriza u Ukrajini teško približiti poziciju Evrope i SAD, pokušaj Moskve da napravi razdor u EU verovatno će propasti”, zaključuje Krastev.