Kovаčki zаnаt je nekаdа bio jedаn od nаjcenjenijih zаnаtа. Bez njegа je život nа selu bio gotovo nezаmisliv. Dаnаs je sve je mаnje kovаčа i kovаčkog poslа аli postojаnje pojedinih kovаčkih rаdionicа daje nadu dа ovaj zаnаt nije zаborаvljen.
U prijepoljskom naselju Luka već 100 godina opstaje kovačka radnja porodice Musić jedna od retkih na području Zlatiborskog okruga. Ovaj zanat se u Musićima decenijama prenosio s' kolena na koleno.
Kada završi posao domara u prijepoljskoj Tehničkoj školi Alija ulazi u svoju kovačku radionicu i pali kovačku peć sa ćumrom koji sam pravi.
„Otac je imao šegrte i kada nije više mogao da ih plaća, ja sam kao najstariji sin morao da mu pomažem. Čim dodjem iz škole odmah sam ulazio u radionicu i sa njim radio. I tako sam počeo. Kad otac više nije mogao da radi, nastavio sam sam da radim“, počinje svoju „kovačku priču“ Alija. I nastavlja. „Da bi postao dobar kovač, prvo moraš da voliš to da radiš. Da te neko na silu moli tu nema rada. Ja sam navik'o ovo da radim i meni nije naporno.“
Alija kaže da mu u ovom poslu kad zatreba, u pomoć pritekne supruga Kimeta koja kroz smeh priča da su mušterije oduševljene kada vide ženu sa kovačkim čekićem.
„Mušterije kažu blago Aliji kad te takvu ima i zafrkavaju kako smiješ Alija baš da ti žena tuče“, priča Kimeta, a mi u šali pitamo: „Nema po prstima?“
„Neće, neće“, smeje se Kimeta i dodaje da niko iz radionice nije izašao nezadovoljan Alijinim radom.
Posla uvek ima. Najčešće donose poljoprivredne alatke, iz sjeničkih, prijepoljskih i novovarških sela ali i okoline Beograda. „Ništa nije za upotrebu dok se ne okuje i okali“, objašnjava Alija i pokazuje kako kaže dobro odlivenu sekiru ali je tupa i dok se ne okali sa njom ne može da se cepaju drva. „Krampa, kosjer, sekira moraju da se okale i to je osnovno kod kovača. Ako se ne okali, nema ništa.“
Tradiciju kovačkog zanata u Musićima, nastavlja Alijin sin Munir, koji profesorski dnevnik u prijepoljskoj Tehničkoj školi u slobodno vreme zamenjuje kovačkim čekićem.
„Kada sam prohodao, prohodao sam do radionice. Odrastao sam uz kovačku vatru i čekić. Malo pomalo i zavoleo sam ovaj zanat“, priča Munir i dodaje da nema toga što mu se nacrta da ne može da uradi.
U kovačkoj radnji Musića nema knjige dužnika.
„Kad neko nema da plati. Pa, doneće kad ima. Svako se vrati. Uvek je bilo i biće veresije. Sve na reč i obraz“, zaključuje “kovačku priču“ zaljubljenik u kovačku vatru, nakovanj i čekić Alija Musić.
