Edi Dilhasi (Dylhasi) iz Đakovice kaže da joj se pre 22 godine svet okrenuo naglavačke.
Dogodilo se to tokom rata 1999. godine, na dan kada su srpske snage nasilno odvele njenog muža, Mirtezaina (Myrtezai), koji je tada imao 25 godina.
„Uzeli su ga ispred naših očiju. U rukama je držao našu ćerku, rekli su mu da je pusti. Odveli su ga bez ikakvog razloga", seća se Edi u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Od tog dana se ništa ne zna o Mirtezainoj sudbini.
Zajedno sa ćerkom Gentom, koja je imala dve godine kada joj je otac nestao, bili su primorani da započnu novi, samački život.
„Tek smo počeli da osnivamo porodicu ... A onda sam morala da nastavim da živim sama, da podignem ćerku. Činilo mi se da mi se čitav svet sručio na glavu“, rekla je.
Broj nestalih u državama bivše Jugoslavije
'Sebe sam zapostavila zarad obrazovanja deteta'
I danas živi u Đakovici, gradu na oko 90 kilometara zapadno od Prištine.
Umorni su od svega, navodi ova sagovornica. Posebno joj čekanje psihološki teško pada.
Priča da se suočava sa redovnim teškoćama, te da je čitavu deceniju živela zahvaljući pomoći nekoliko udruženja. Njen jedini cilj je bio da obrazuje Gentu.
„Bez posla sam sam bila deset godina, živeli smo samo od pomoći. Nakon nekog vremena sam se zaposlila, sebe sam ostavila po strani da bih školovala svoju ćerku“, kaže Edi.
Život kao glave porodice, bez supruga, bez obzira na pomoć sa strane, nije bio lak.
"Samački život je veoma težak, uvek gledajući u oči drugih. Nemam reči da opišem koliko je težak. Za svaki problem morate da se pobrinete sami. Sada mi je devojčica imala operaciju, sami morate trčite“, naglašava ona.
'Zašto me otac nije pozvao na rođendan?'
Silvana Marinković iz Gračanice, opštine gde su Srbi većinsko stanovništvo u blizini Prištine, suočila se sa istim teškoćama.
Imala je 27 godina kada je njen suprug Goran otet negde na autoputu Priština-Gnjilane 1999. Silvana je ostala sama sa dve ćerke - Draganom koja je tada imala tri godine i Tamarom od sedam meseci.
Kaže da se oduvek nadala da će se Goran vratiti, a u međuvremenu je na sve načine pokušavala da ćerkama bude i otac i majka. Rečeno im je da je otac na Zapadu i da radi.
„Deca su bila mala a njihova pitanja su bila jako teška. Najteže je bilo naći pravi odgovor na ta pitanja. ‘Gde je tata, kada će on da dođe, zašto mene tata nije zvao telefonom a bio mi je rođendan’ i onda usledi plakanje… ‘Svi su mi došli na rođendan a moj tata se nije setio ni da me telefonom pozove da mi čestita rođendan’”, priseća se Sillvana.
Ne seća se trenutka kada su njene ćerke shvatile da se njihov otac možda nikada neće vratiti kući.
„Same su shvatile, jer ja sam slušala na televiziji sve što je imalo veze sa kidnapovanima, išle su sa mnom na skupove i u udruženje (porodica nestalih lica)“, kaže ona.
Sillvana je takođe posvetila svoj život obrazovanju svojih ćerki, ali kaže da se našla na putovanju koje nije bilo lako.
„Nedostajala mi je ta moralna podrška, kada su se donosile neke odluke koje su se odnosile na vaspitanje dece“, ponavlja Silvana Marinković i dodaje da ona negde duboko u sebi i dalje veruje da je njen suprug Goran živ.
„Mi kada pričamo o njemu uvek kažemo – kada on dođe ili kada se vrati“, kaže Marinković i podvlači da ona nikada neće odustati od potrage za svojim suprugom i zahteva da se njegova sudbina rasvetli.
'Odgajala sam sina sa patnjom'
Erblin Ujkani poznaje svog oca Nedžata samo putem fotografije postavljene na zidu njegove kuće u Vinarcu, opština Mitrovica, četrdesetak kilometara severno od Prištine.
Drita Ujkani živela je sa suprugom Nedžatom samo pet godina.
Nedžat (Nexhat) (31) je ubijen 3. maja 1999. godine, zajedno sa Dritinim bratom, Vehbi Hamzom (23), dok su bežali od srpskih snaga. Njihova mrtva tela pronađena su četiri godine kasnije i sahranjena u rodnom gradu.
Erblin, Dritin sin, imao je samo tri godine kada mu je otac ubijen.
Drita, koja sada ima 53 godine, kaže da je mnogo patila i nastavlja da pati u odsustvu muža:
„Muž mi je ostavio sina. Odgajala sam dečaka sa patnjom. Neko vreme smo živeli u šatoru, a onda nam je jedno udruženje sagradilo kuću.”
"Teški uslovi, živela sam sa 62 evra, a kasnije se povećalo na 170", kaže Drita za RSE.
Dodaje da joj je život bio i nastavlja biti težak u odsustvu supruga. Prema njenim rečima, biti glava porodice, bez muža, na Kosovu nije nimalo lako.
„Mora se obezbediti sve za porodicu, uključujući i ogrev. Dečak je odrastao, ali je i nezaposlen. Završava školu tri godine i u nedostatku uslova nije nastavio fakultet i sada je kod kuće.
Vrlo je teško, samo oni koji prođu kroz to znaju koliko je teško. Čak i odgajanje dece, čak i održavanje doma, priprema za dečaka, sa odećom i svime", kaže Drita.
Na Kosovu 1.630 nestalih
Kosovo još uvek traga za 1.630 ljudi nestalih tokom rata 1998/99, uglavnom Albanaca. Godinu dana ranije taj broj je bio 1.643.
Na Međunarodni dan nestalih, koji se obeležava svakog 30. avgusta, udruženja koja se bave nestalima pozvala su na depolitizaciju ovog humanitarnog pitanja.
Pitanje nestalih deo je dijaloga za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije u Briselu.
U septembru 2020. godine zvaničnici delegacije Kosova izjavili su da je sa Srbijom postignut sporazum o nestalim osobama. Međutim, nisu objavili detalje dogovora.
Zvaničnici prethodne vlade bivšeg premijera Avdulaha (Avdullah) Hotija naglasili su da će se odredbe Sporazuma o nestalim osobama primenjivati samo ako se sa Srbijom postigne sveobuhvatan i pravno obavezujući sporazum.
- Vučić i Hoti: Teški razgovori o nestalima, raseljenima i ekonomiji, od srede tehnički dijalog
- Vučić i Kurti bez dodirnih tačaka
- NVO: Srbija i Kosovo sporazumno da traže nestale
Aktuelni kosovski premijer Aljbin (Albin) Kurti rekao je da je pitanje nestalih osoba iz vremena rata otvorena rana i da je "veoma važno otvoriti državni arhiv Srbije".
*Saradnja na tekstu: Sandra Cvetković
