Zbog pandemije korona virusa i vanrednog stanja, psiholozi su pokrenuli inicijativu regionalnog povezivanja stručnjaka i volontera koji će putem zajedničke online platforme pružati psihološku pomoć građanima.
To je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) najavila psihološkinja iz Beograda Ana Vlajković, koja ističe da je očuvanje mentalnog zdravlja u uslovima pandemije važno koliko i izbegavanje mogućnosti zaraze.
RSE: Koja su to osećanja koja su u uslovima vanrednog stanja zbog pandemije korona virusa normalna, odnosno uobičajena?
Vlajković: Osećanja straha, izolovanosti, uznemirenost bilo koje vrste, drugačije ponašanje prema ljudima oko nas. Javljaju se i osećanja besa, besa na državu, na medije, na komšije koje su bučne, na kučiće koji laju. Iz osećanja nemoći postajemo ljuti.
To je sve potpuno očekivano i normalno. Ne možemo govoriti da je nekome potrebna psihijatrijska ili psihoterapijska pomoć zbog toga što se ponaša drugačije nego što se ponašao pre mesec dana.
RSE: Kako prevazići strah, kako se sačuvati stresa i anksioznosti, ali i kako ih prepoznati?
Vlajković: Stres ne možemo izbeći, ne možemo izbeći strah. Ali, možemo izbeći da da taj strah vlada nama. Možemo izbeći da se ponašamo neracionalno, možemo izbeći da kupujemo zalihe za stogodišnji rat, već je sasvim dovoljno imati hranu i higijenske proizvode za nedelju dana zato što ih ima.
Informisanje o pandemiji
RSE: Koliko stresu i anksioznosti doprinosi način na koji se ljudi informišu o pandemiji i njenim posledicama, koji bi bio ispravan način?
Vlajković: To je način informisanja koji daje kratke, jasne informacije, sa jasnom porukom kome je namenjena i zašto se daje. Konferencije za štampu koje traju sat i više vremena nisu način za informisanje široke javnosti.
Informacije za javnost treba da budu kratke i jasne jer se tu onda ne ostavlja prostor nikakvom tumačenju koje onda kao snežna lopta može da počne da se kotrlja putem društvenih mreža rekla-kazala i onda dobijamo jednu potpunu dezinformaciju. Znači, davati uvremenjene, kratke i tačne informacije. Ako nešto ne znamo, reći ćemo da ne znamo.
RSE: I dozirano?
Vlajković: Dozirano, naravno. Tu je već odgovornost na građanima, na svakom od nas da sami odredimo koliko ćemo informacija dobijati u toku dana. Boravak na društvenim mrežama, čitanje i gledanje svih vesti na svim mogućim kanalima doprinosi samo jednom rastu panike, iako smo i dalje zatvoreni u svoja četiri zida. To je nešto što treba izbeći po svaku cenu.
RSE: Mogućnost širenja dezinformacija je jedna od opasnosti društvenih mreža i u ovim okolnostima, koje bi bile njihove prednosti?
Vlajković: Socijalizacija. Postoje brojne grupe, otvorene su brojne sobe za četovanje, videla sam da su čak napravili i virtuelnu kafanu. Isto tako postoje i druge grupe koje nude različite vrste podrške. Tehnologija nam omogućava da i ukoliko smo sami u četiri zida, ne budemo usamljeni.
Važnost rutine
RSE: Kako se snaći u situaciji kada se ne može iz kuće?
Vlajković: Rutina je najvažnija. Jako je bitno napraviti satnicu, dogovoriti se, pogotovo kada su porodice u pitanju, šta će se i kada raditi. U tom smislu da ćemo imati neke zajedničke i neke individualne aktivnosti.
Bitno je održavati rutinu da bi se održala kontrola nad sopstvenim danom. Jer i u ovoj situaciji imamo kontrolu nad sobom i time kako ćemo provesti svoje vreme. To je važno da bismo sačuvali svoje mentalno zdravlje za onaj trenutak kada se budemo vratili u normalne tokove. A to znači da kada jednog dana budu rekli - ok, sada prestaje vanredno stanje i svako se vraća na svoje radno mesto, da ne bude da smo mi proveli to vreme u trenerci, ugojili se deset kilograma, postali zavisni od tableta, da ne možemo da funcionišemo.
Kako se nositi sa stresom za vrijeme izolacije?
RSE: Šta biste savetovali onima koji su sami, pre svega starijima od 65 godina kojima je u potpunosti zabranjeno kretanje?
Vlajković: Osobe starije od 65 godine koje žive same su u najnepovoljnijem položaju. Zavise od drugih ljudi, zavise od toga da li će im neko doneti lekove, sve ono što je neophodno i to je situacija kada moraju ponovo da prorade stari dobri telefoni. Telefonski razgovor sa prijateljima, komšijama, rođacima. Oni takođe moraju da imaju rutinu. Ukoliko su gledali omiljene serije u neko određeno vreme, sada ne treba da gledaju televiziju od ujutru jer to je najveća opasnost od depresivnih reakcija zbog nepostojanja kontakta sa spoljašnjom sredinom.
Kako sa decom?
RSE: Kako bi o pandemiji i o vanrednom stanju trebalo razgovarati sa decom?
Vlajković: Ne treba kriti od njih jer mala deca predškolskog uzrasta jako dobro osećaju ono što mi osećamo iako ne pokazujemo ta osećanja. Treba im jasno, odgovarajući njihovom uzrastu, objasniti zbog čega ne mogu da zagrle baku ili deku, zbog čega je to opasno i tako dalje.
Stalno čujem kako najviše problema prave tinejdžeri. Ne prave tinejdžeri najviše problema nego naš odnos prema njima. Većina roditelja ih tretira kao decu. U ovoj situaciji je, da bi oni bili odgovorni, potrebno tretirati ih kao odrasle osobe. Jer oni mogu sve da razumeju i u potpunosti da preuzmu svoj deo odgovornosti za sprečavanje daljeg širenja virusa.
Stručna pomoć
RSE: Ko je građanima na raspolaganju kada govorimo o stručnoj pomoći?
Zašto je važno održavati socijalnu distancu?
Vlajković: Brojne mogućnosti su na raspolaganju. Od telefona Instituta za mentalno zdravlje, klinike Laza Lazarević koje su se stavile u funkciju cele Srbije. Naravno, ti telefoni su preopterećeni i zbog toga postoje brojne volonterske grupe koje su se samoorganizovale, postoje volonteri koji su poluprofesionalci i oni koji su profesionalci.
Tu morate da pazite šta je vaša potreba. Da li imate potrebu da razgovarate sa psihijatrom zato što već uzimate neku terapiju i sada osećate da vam nije dobro, tada ćete, naravno, razgovarati sa svojm psihijatrom i nećete na svoju ruku uzimati lekove. Za sve ostale normalne reakcije koje sam pominjala, a koje su relativno blage, nije potrebna visoko kvalifikovana osoba. Na internetu postoji puno grupa i uvek može da se postavi pitanje.
RSE: Kako znati koja je prava adresa?
Saveti Svetske zdravstvene ogranizacije o korona virusu
Vlajković: Tu je velika opasnost. Ako nemate informaciju u smislu da ste čuli za nekoga, onda se držite proverenih institucija i onih koji imaju neku krovnu organizaciju.
Iz tog razloga i mi sada pokrećemo inicijativu regionalnog povezivanja stručnjaka i volontera. Ograničeni smo jezikom, tako da će obuhvatati naše zajedničko govorno područje, gde će biti stručnjaci i volonteri iz celog regiona. Postoji potreba i Crne Gore i Federacije BiH, postoje incijative da se povežemo. Trenutno je u izradi i sajt i sve informacije će biti dostavljene javnosti čim to bude počelo da radi jer postoje neki tehnički preduslovi da bi to bilo pod kontrolom.
Regionalna solidarnost
RSE: Širom regiona građani sa svojih terasa aplaudiraju za medicinske radnike, za Zagreb koji je pogodio zemljotres… Koliko je ovakva vrsta poruka važna?
Vlajković: Ne aplaudiramo samo medicinskim radnicima, aplaudiramo svim radnicima koji su na svojim radnim mestima, od onih koji nam čiste ulice i odnose smeće, do prodavačica, vozača kamiona. Aplaudiramo i sami sebi, za svaki dan koji je protekao, za svaki život koji je time spašen zato što mi nismo izašli iz kuće.
RSE: Uz solidarnost javlja se i stigma prema onima koji su zaraženi, kako to sprečiti?
Vlajković: To je vrlo ozbiljno pitanje i zadire u jedan psihološki aspekt koji nije samo kod nas problem. Bolesnik koji ima karcionom nije stigmatizovan. Stigmatizovani su ljudi za koje pomislimo da su nešto učinili da dovedu do te bolesti.
Zašto bismo stigmatizovali ljude koji su, mogu slobodno da kažem, pokupili negde virus u prolazu. Nisu oni neodgovorni građani, oni nisu imali informacije, bili su negde, putovali, zarazili se i došli. Sa njima je neko bio u kontaktu. Virus ne bira, on je naš nevidljivi neprijatelj i zato ga se i toliko plašimo. I zbog toga se i stigmatizuju ljudi.
RSE: Pandemija će proći, od čega zavisi kako će se pojedinci i društva izboriti sa posledicama?
Vlajković: Prvo zavisi od solidarnosti. U ovakvim trenucima se pokazuje prava strana ljudske prirode, da li je neko stvarno spreman da učini taj napor više, da izađe i za komšiju. Moramo da se držimo zajedno jer samo tako možemo da prevaziđemo posledice pandemije koje će se osećati ne mesecima, već godinama koje su pred nama. Od ekonomskih, socijalnih i tako dalje.
Facebook Forum