Mundijalska euforija oseća se i u Srbiji, iako domaća reprezentacija ne učestvuje na Svetskom prvenstvu. Mnogi navijaju za komšije, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, dok se stariji sa setom prisećaju nekih drugih vremena i pitaju se šta bi bilo da stara Jugoslavija nastupa u Brazilu.
"Kada ne navijam za Engleze, to su Hrvati i Bosanci. Kada nema naših, onda imaju ovi drugi naši", kaže jedan Beograđanin, a njegova prijateljica dodaje: "Od srca navijam za susede u nedostatku svoje reprezentacije. Malo više za BiH, nego za Hrvatsku jer mislim da će Bosna da prođe svoju grupu."
Za publiku u jednom od kulturnih centara u Beogradu, otvaranje Svetskog prvenstva i utakmica Brazil-Hrvatska, bilo je uzbudljivo kao da igra Srbija jer je stotinak mladih zdušnu susedsku podršku pružilo Vatrenima, a gledaće se i prvi istorijski nastup Bosne i Hercegovine protiv večitog favorita, moćne Argentine. Bez domaće selekcije na Mundijalu, građani prvenstvo prate kod svojih kuća i u kafićima, u kojima se često, u opuštenom izdanju, mogu videti i neki reprezentativci Srbije kako, uz žal što i oni nisu tamo, bodre kolege iz drugih timova.
Ljubitelji fudbala, po dobrom starom običaju, navijaju i tvrde da već znaju ko uzima trofej.
Jedno od pitanja kojim se za vreme mundijalskih dana bave navijači i sportski stručnjaci, osim taktike, sastava timova i šansi za trijumf, je i kako bi u Brazilu prošla zajednička reprezentacija bivših jugoslovenskih republika.
Miloš Šestić, legendarni fudbaler Crvene zvezde iz vremena SFRJ, kaže da bi mogla da dogura dosta daleko.
"Imala bi šansi, što da ne. Možda ne u finale, ali sigurno u prva četiri tima. Brazilci mi nešto nisu uverljivi. To su sve igrači koji igraju u Evropi. To može da bude problem za njih. Dobar fudbal ima Argentina, Nemačka, Holandija, Francuska i Portugalija. Šteta što i Srbija nije u Brazilu, ali falili su nam rezultati", kaže Šestić.
Dok ovdašnja sportska javnost traži razloge zbog kojih Orlovi gledaju Brazil u papučama, mnogim pasioniranim fudbalskim posvećenicima, ne da se razmišljati o tome, već su se na drugi način okrenuli svojoj strasti. Kao i decenijama unazad, popunjavaju fudbalske albume reprezentacija učesnica Svetskog kupa. Kolekcionari samolepljivih sličica, i na plus 32, ovih dana su uvek ispred beogradske Terazijske česme.
Nekrunisani kralj ove berze je Milorad Pešić (67), čuveni Mića Panini, kod kog, ako potraga potraje duže od nekoliko dana, vlasnici albuma gotovo sigurno mogu da nađu sličicu koja im nedostaje. U džepovima ovog terazijskog veterana svetskih prvenstava bili su Maradona, Gerd Miler, Romario, Piksi, pa i danas, pored raznih vedeta za menjažu ima i najređe primerke.
Milorad Pešić
"Golman Urugvaja i Lugano su retki. Ja imam sve brojeve. Neko skuplja album iz zadovoljstva a neko da bi ga kasnije unovčio. Menjam albume, kupujem ih i prodajem. Svega ima", navodi Pešić.
Dok se domaći asovi nekom sledećom prilikom ne budu našli na sličicama, a jedini uslov za to je plasman na Svetsko prvenstvo, navijači i sportisti navijaju prvo za komšije, dive se svetskim zvezdama i prisećaju antologijskih partija Dragana Stojkovića Piksija, prečke Predraga Mijatovića i fudbalskih slaloma Safeta Sušića.
Miloš Šestić, fudbaler koga je publika obožavala i večita enigma protivničkih golmana, tvrdi da se sve promenilo, pa i fudbal, ali da i na ovom Mundijalu ima igrača koji plene i zbog kojih ova igra ostaje najvažnija sporedna stvar na svetu.
Akcija razmene sličica
Kako starije generacije kažu, na žalost fudbal se promenio, igra se manje lepršavo, brže, snažnije. Ali, na svu sreću, polako se menjaju i neke stvari oko fudbala. Mladi, za sada, bar deo njih, ovu igru više ne vide kao rat na terenu i tribinama, već kao sport koji spaja i širi prijateljstvo.
U Srbiji će se na jednom mestu u Beogradu do kraja Mundijala organizovano navijati za komšije, kao na meču otvaranja, gde je bilo spojenih zastava Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, po neki kockasti dres, puno emocija i promuklih grla, a na kraju i razočaranja zbog promašenih šansi i trijumfa Karioka.
