Potok Dubok, Dečani Visoki

Razgovor Bore i Ramiza:

- Šta ja to čujem, Ramo?

- Šta znam ja, Boro, šta ti čuješ...

- Znaš ti, znaš... Jel' se vi to opet s domunđavate s onim UNESCO-om oko naših manastira?

- Kojih vaših manastira?

- Nemoj da se praviš mutav!

- Ne pravim se mutav. Lijepo te pitam: kojih vaših manastira?

- A tako... Ne umeš ni da ih nabrojiš, a umeš da ih prisvajaš.

- Šta ja imam da nabrajam vaše manastire?! A ako ćeš da ti nabrojim naše manastire, mogu do sutra da ti nabrajam... Oćeš Visoke Dečane, oćeš Kabaš, oćeš Svete arhangele, oćeš Zočište, oćeš Devič, oćeš Pećku patrijaršiju, oćeš Gračanicu, oćeš Sokolicu, oćeš Banjsku, oćeš Mušutište, oćeš Draganac, oćeš Duboki Potok... Ja ne znam šta još oćeš...

- Oću samo da znam otkad je to vaše!

- To je naše, kako da ti objasnim, naše je oduvijek, otkad je izgrađeno...

- Jesi ti normalan? Kako srpski manastiri mogu da budu albanski?

- Ko je reko, Boro, da su to albanski manastiri?

- Pa ti si reko.

- Ja? Kad sam ja to reko?

- Malopre si reko. Reko si da su naši srpski manastiri vaši albanski.

- Reko sam da su naši, al nisam reko da su albanski. Nemoj da izmišljaš!

- A vi kao niste Albanci? Da se niste u međuvremenu pretvorili u Azerbejdžance?

- A da vi to, Boro, nemate teritorijalne pretenzije i prema Azerbejdžanu?

- A prema kome smo mi to ikad imali teritorijalne pretenzije?

- Pa prema Kosovu, naprimjer. Oćeš još primjera?

- Neću ja, Ramo, nikakve primere, ja oću naše manastire.

- Držite vi vaše manastire, eto vam ih. A naše ne dirajte!

- Koje to vaše, Ramo?

- Oćeš opet da ih nabrajam?

- Nemoj da mi dosoljavaš ranu! To nisu vaši albanski, da ne kažem šiptarski, nego naši srpski manastiri!

- To su, Boro, naši kosovski manastiri. I bilo bi ti pametno da to zapamtiš!

- A gde je Kosovo, majke ti, nego u Srbiji? Da nije u Azerbejdžanu?

- E pa prije će Azerbejdžan da bude u Srbiji nego Kosovo!

- Ajde, gde je Kosovo ako nije u Srbiji?

- Ne znam gdje je Srbija, ali Kosovo je, za razliku od nje, na Kosovu. Skupa sa kosovskim manastirima o kojima mi oćemo da vodimo brigu, jer je to naše kulturno naslijeđe.

- Od koga ste to, Ramo, života ti, nasledili?

- Od naših predaka.

- Otkad su Srbi vaši preci? Da ja to kažem, ti bi me u top stavio...

- Nisu Srbi naši preci nego Iliri.

- Pa nisu Iliri podigli te manastire već mi Srbi!

- Ko god ih je podigo, podigo ih je na Kosovu. I mi to poštujemo i čuvamo.

- Lepo ih čuvate! Jeste ih iz poštovanja popalili i poharali?

- Ko što ste i vi iz poštovanja popalili Jugoslaviju.

- Ko je, bre, popalio Jugoslaviju?

- Zna se ko. Pa nije Kosovo napalo Vukovar i Sarajevo...

- Kakve veze sad imaju Vukovar i Sarajevo s našim manastirima?

- Ti si, Boro, živi dokaz da je istina ono što su marksisti govorili da je religija
opijum za mase. Ni o čemu drugom ne umiješ da govoriš nego o manastirima, ko da si drogiran.

- E sad je meni jasno zašto otimate naše manastire! Mislite da su opijum, pa oćete da ih prodate na narko-tržištu. To je sve što umete. To je cela vaša ekonomija.

- Boro, nemoj da govoriš gluposti!

- Jao, izvini, smetnuo sam s uma da vi znate još nešto sem da valjate drogu. Dobro vam ide i prodaja organa.

- Kojih organa?

- Bubrega, srca, džigerice, svega što izvadite kad istranširate čoveka!

- E veliki mi se humanist javio! Vi ni to ne znate. Vi samo utrpate cijelog čovjeka u hladnjaču, pa mislite da ste riješili problem.

- Mi, Ramo, barem ne trgujemo ljudskim delovima.

- Ma da, šta će to vama... Vi jednostavno potopite hladnjaču punu ljudi, da ne prljate ruke... Može se, ima se...

- To što sad govoriš, Ramo, to je stvarno dno dna.

- Dobro kažeš, Boro: dno dna. Zato ga i pretražuju ronioci, da vide šta ste dolje ostavili.

- Pričaj ti šta oćeš, al ja ti se kunem Bogorodicom Ljeviškom da nećete dobiti nijedan naš manastir!

- Opet ti, Boro... Kako ne razumiješ da su svi manastiri u Republici Kosovo naši?!

- Ja ne priznajem ni tu vašu republiku ni te vaše manastire!

- Pa šta ti ima da priznaješ?! Nisi ti UNESCO!

- Nije, čoveče, UNESCO blesav pa da najveće srpske svetinje poveri ikome sem Srbima!

- Baš UNESCO-a briga za Srbe! UNESCO se, Boro, bavi svjetskim kulturnim spomenicima, onim što pripada čitavom čovječanstvu.

- I šta sad? Da se mi Srbi odreknemo svega što je naše samo da bi čovečanstvo bilo srećno i zadovoljno? Da se odreknemo i Srbije, da ni nje nema?

- Nemoj tako, Boro...

- A što da ne?! Baš tebe briga dal će da bude Srbije il neće...

- Pa briga me... Ja bih da je bude.

- E baš neće da je bude, tebi za inat!

- Nemoj tako, Boro... Nemoj da nam kvariš san.

- Kakav san?

- Pa da graničimo sa Srbijom.