Diplomatski razgovor Ive Josipovića i Borisa Tadića
- Halo, Borise, Ivo je...
- Uh, toga sam se i plašio.
- Čemu strah? Pa ne zove te ne znam ni ja tko, nego osvjedočeni prijatelj.
- Znam ja ko mene zove. Zato mi i jeste truba.
- Jesi to u Guči?
- Ma kakva Guča, to je bilo u avgustu.
- Oprosti, nisam pratio.
- Znam ja da ti pratiš samo ovu dosadnu muziku što je vi zovete glazba.
- I tebi bi bilo bolje da odrasteš, da sazriješ. Ne možeš cijeli život bit na „Idolima“.
- Pevaj ti, druže, pevaj. U „Idolima“ ih beše taman za jednu kancelariju. A zamisli da sam se ko ti ložio na filharmoniju. Pa gde bih pozapošljavo tolike savetnike?!
- Pa ne moraš zaposlit svakoga koga slušaš. Pametan čovjek sluša glazbu, a ne savjetnike. Oprosti, a kakvu si onu trubu spominjao?
- Ma nisam mislio na instrument. To se tako kaže da ti je truba kad te neko nazove, a tebi bude mrsko da razgovaraš.
- Ako je tako, možemo mi odmah završit.
- Ajde, reci sad, kad si već nazvo. A znam i zašto si nazvo.
- Pa nije teško pogodit...
- Slušaj, Ivo, to sa ovim optužnicama protiv Šeksa i ovih drugih, ja tu ne mogu da uradim ništa. To je, znaš i sam, u domenu nezavisnih pravosudnih organa.
- Ma pusti optužnice, ne zovem te zbog njih.
- Uh, znači ima nešto još gore.
- Ma ništa strašno. Zovem te čisto onako, da se posavjetujem. Pretpostavljam da pratiš ovo oko Bosne i Palestine.
Mahmud Abbas, Željko Komšić, Bakir Izetbegović i Nebojša Radmanović u Sarajevu, 2011.
- Šta ima Bosna s Palestinom?
- Pa ima problema. Opet se svađaju u Predsjedništvu. Komšić i Bakir bi da priznaju Palestinu, ali ovaj tvoj Radmanović neće ni da čuje.
- Što bi on bio moj?! To je kao da ja kažem da je Komšić tvoj. Bosna je, Ivo, stoput smo to rekli, suverena država, pa neka se tako i ponaša. Nećemo mi da im solimo pamet.
- Ne mislim ni ja da im solimo pamet, ali me zanima kako ti gledaš na to s Radmanovićem.
- On je svoj čovek i ja tu nemam šta da gledam.
- Ma ne mislim na Radmanovića, nego na priznavanje Palestine, na glasanje u UN-u.
- Neka svako glasa kako oće.
- A kako bi ti glasao?
- Zini da ti kažem.
- Pa hoćeš li priznat Palestinu ili nećeš? Šta, recimo, ako je Rusija prizna?
- Ako je Rusija prizna, onda će da bude priznata.
- I od Srbije?
- Jao, mnogo si duhovit.
- Samo pitam. Šta se odmah ljutiš?
- Pa kako da se ne ljutim?! Ako ti misliš da Srbija u svemu mora da sledi Rusiju, onda najbolje da završimo ovaj razgovor. Jer, jebiga, izvini, ali eto, nisam pito Putina za dozvolu da razgovaram s tobom.
- Ali, Borise, nisam ja tako mislio...
- Nego kako si mislio? Ajde, baš da čujem, šta ćeš ti da uradiš po tom pitanju?
- Pa ja sam već kazao, u nekoliko navrata, da bi bilo najbolje da se Izraelci i Palestinci dogovore.
- Šta da se dogovore: oće li Hrvatska da prizna Palestinu ili ne? Ko će da ti javi šta su odlučili: Netanjahu ili Abas?
Benjamin Netanyahu i Mahmud Abbas, 2010.
- Nemoj tako, Borise. Pa nije mišljenje Hrvatske baš tako nevažno.
- Ej, kad je tako važno, bi li mogo da mi kažeš kakvo ti je to mišljenje?
- Pa i to sam već kazao.
- Izvini, bilo je tako upečatljivo da nisam zapamtio.
- A da mi ipak popričamo o onim optužnicama protiv Šeksa i ostalih, ha?! Pa da vidim kad ćeš opet doći na polaganje vijenaca u Hrvatsku.
- Jao, nemoj da me tako surovo kažnjavaš! Izvini, Ivo, što nisam zapamtio šta si ono reko o Palestini. Ajde, budi drug, pa mi ponovi.
- Kazao sam, Borise, da ćemo sačekati mišljenje u prvom redu Europske Unije, a onda i Sjedinjenih Država, pa da ćemo onda s njima uskladiti naše stanovište.
- Šta ćete da uskladite?
- Pa naš stav, ono što mi mislimo.
- A šta mislite?
- Preuranjeno je o tome govoriti.
- Zašto? Zato što još ne mislite ništa? Čekate da Evropa i Amerika smisle za vas?
- Lako je tebi, Borise, kad ti je Rusija već smislila.
- Šta je to meni Rusija smislila?! Ej, da ti ja kažem nešto: ja ne mogu da zaboravim da Izraelci, za razliku od vas, nisu priznali Kosovo.
- Znači: ako Izrael prizna Kosovo, ti ćeš priznati Palestinu?
- Otkud ti to, života ti?
- Pa nagađam. Zvuči mi logično.
- A jel' ti logično da onda priznamo i Republiku Srpsku Krajinu zato što je Hrvatska priznala Kosovo?
- Pa priznali ste je, prije nego što ste priznali Hrvatsku...
- Ti to otvaraš stare rane? Čoveče, opasulji se, sad je 2011.
- Ti si spomenuo Krajinu.
Boris Tadić na sjednici Skupštine Srbije o Kosovu, 2011.
- Ti si pomenuo Kosovo.
- Ali poslije tebe. Ti si ga prvi spomenuo.
- Ja ću da ga pominjem kad god oću, jer je Kosovo naše! Nećeš ti da mi zabraniš!
- Ali ne pričamo sad o Kosovu, nego o Palestini.
- Šta ima s tobom da pričam o Palestini kad ni sam ne znaš šta imaš da mi kažeš?!
- A ti kao znaš... Rusija priznaje Palestinu, Radmanović ne priznaje, a ti ne znaš jesi li bliže Radmanoviću ili Putinu.
- Da ja tebe, Ivo, pitam: jesi li ti bliži Radmanoviću ili Komšiću?
- Ti znaš moj stav o cjelovitosti i nedjeljivosti Bosne.
- Ne pravi se mutav. Ne pitam te ja za Bosnu već za Palestinu.
- Pa kako da ti kažem... Ja mislim da se po pitanju Palestine moraju dogovoriti članovi Predsjedništva BiH.
- A ja mislim da su se oni dogovorili.
- A šta to?
- Pa sam si reko: dogovorili su se da će da je priznaju i da neće da je priznaju.
- Kakav je to dogovor?
- Pa takav kakav si i ti sklopio sa samim sobom.
- Oprosti, ali ja se nisam dogovorio ni da će Bosna priznati Palestinu ni da je neće priznati.
- Opet ti sa svojim izmotavanjima... Ne govorim ti, čoveče, o Bosni već o Hrvatskoj.
- Ali hrvatski stav je jasan.
- Jeste, kristalno je jasan, jedino što ga još nemate.
- Za razliku od vas koji nit ga imate niti vam je jasan.
- Ej, Ivo, nemoj da se blamiraš! Lepo reci, ako te uopšte iko bude išta pito:
Hrvatska će da prizna Palestinu u granicama svojih mogućnosti. A mogućnosti su nam, da izvinete, nikakve, pa su nam takve i granice. Tako ti reci i svi će da te razumeju.
- Ali su nam zato granice međunarodno priznate, a ne kao vaše.
- Ostavi se ti naših granica. Kosovo je bilo i ostaće unutar njih. Kosovo je Srbija, zapamti to!
- Onda je Srbija jedina zemlja koja će dva puta priznati Palestinu.
- Kako to misliš?
- Pa Beograd će je priznati zbog Rusa, a Priština zbog Europske Unije i Amerikanaca, ako se tako dogovore.
- Ti si našo da govoriš šta će da uradi Beograd, a šta Priština... Ti, bre, ne znaš ni ko ti glavu nosi ni ko misli umesto tebe.
- Znam, Borise, tko mi glavu nosi. A znam i tko po pitanju Palestine misli isto što i ja.
- Ajde reci kad znaš.
- I Srbija i Kosovo, Borise.
- Pa to je jedno te isto.
- Da, baš kao ti i Atifete Jahjaga.
- I ti mi to kažeš, Kosorico i Merkelico od čoveka!
- Halo, Borise, Ivo je...
- Uh, toga sam se i plašio.
- Čemu strah? Pa ne zove te ne znam ni ja tko, nego osvjedočeni prijatelj.
- Znam ja ko mene zove. Zato mi i jeste truba.
- Jesi to u Guči?
- Ma kakva Guča, to je bilo u avgustu.
- Oprosti, nisam pratio.
- Znam ja da ti pratiš samo ovu dosadnu muziku što je vi zovete glazba.
- I tebi bi bilo bolje da odrasteš, da sazriješ. Ne možeš cijeli život bit na „Idolima“.
- Pevaj ti, druže, pevaj. U „Idolima“ ih beše taman za jednu kancelariju. A zamisli da sam se ko ti ložio na filharmoniju. Pa gde bih pozapošljavo tolike savetnike?!
- Pa ne moraš zaposlit svakoga koga slušaš. Pametan čovjek sluša glazbu, a ne savjetnike. Oprosti, a kakvu si onu trubu spominjao?
- Ma nisam mislio na instrument. To se tako kaže da ti je truba kad te neko nazove, a tebi bude mrsko da razgovaraš.
- Ako je tako, možemo mi odmah završit.
- Ajde, reci sad, kad si već nazvo. A znam i zašto si nazvo.
- Pa nije teško pogodit...
- Slušaj, Ivo, to sa ovim optužnicama protiv Šeksa i ovih drugih, ja tu ne mogu da uradim ništa. To je, znaš i sam, u domenu nezavisnih pravosudnih organa.
- Ma pusti optužnice, ne zovem te zbog njih.
- Uh, znači ima nešto još gore.
- Ma ništa strašno. Zovem te čisto onako, da se posavjetujem. Pretpostavljam da pratiš ovo oko Bosne i Palestine.
- Šta ima Bosna s Palestinom?
- Pa ima problema. Opet se svađaju u Predsjedništvu. Komšić i Bakir bi da priznaju Palestinu, ali ovaj tvoj Radmanović neće ni da čuje.
- Što bi on bio moj?! To je kao da ja kažem da je Komšić tvoj. Bosna je, Ivo, stoput smo to rekli, suverena država, pa neka se tako i ponaša. Nećemo mi da im solimo pamet.
- Ne mislim ni ja da im solimo pamet, ali me zanima kako ti gledaš na to s Radmanovićem.
- On je svoj čovek i ja tu nemam šta da gledam.
- Ma ne mislim na Radmanovića, nego na priznavanje Palestine, na glasanje u UN-u.
- Neka svako glasa kako oće.
- A kako bi ti glasao?
- Zini da ti kažem.
- Pa hoćeš li priznat Palestinu ili nećeš? Šta, recimo, ako je Rusija prizna?
- Ako je Rusija prizna, onda će da bude priznata.
- I od Srbije?
- Jao, mnogo si duhovit.
- Samo pitam. Šta se odmah ljutiš?
- Pa kako da se ne ljutim?! Ako ti misliš da Srbija u svemu mora da sledi Rusiju, onda najbolje da završimo ovaj razgovor. Jer, jebiga, izvini, ali eto, nisam pito Putina za dozvolu da razgovaram s tobom.
- Ali, Borise, nisam ja tako mislio...
- Nego kako si mislio? Ajde, baš da čujem, šta ćeš ti da uradiš po tom pitanju?
- Pa ja sam već kazao, u nekoliko navrata, da bi bilo najbolje da se Izraelci i Palestinci dogovore.
- Šta da se dogovore: oće li Hrvatska da prizna Palestinu ili ne? Ko će da ti javi šta su odlučili: Netanjahu ili Abas?
- Nemoj tako, Borise. Pa nije mišljenje Hrvatske baš tako nevažno.
- Ej, kad je tako važno, bi li mogo da mi kažeš kakvo ti je to mišljenje?
- Pa i to sam već kazao.
- Izvini, bilo je tako upečatljivo da nisam zapamtio.
- A da mi ipak popričamo o onim optužnicama protiv Šeksa i ostalih, ha?! Pa da vidim kad ćeš opet doći na polaganje vijenaca u Hrvatsku.
- Jao, nemoj da me tako surovo kažnjavaš! Izvini, Ivo, što nisam zapamtio šta si ono reko o Palestini. Ajde, budi drug, pa mi ponovi.
- Kazao sam, Borise, da ćemo sačekati mišljenje u prvom redu Europske Unije, a onda i Sjedinjenih Država, pa da ćemo onda s njima uskladiti naše stanovište.
- Šta ćete da uskladite?
- Pa naš stav, ono što mi mislimo.
- A šta mislite?
- Preuranjeno je o tome govoriti.
- Zašto? Zato što još ne mislite ništa? Čekate da Evropa i Amerika smisle za vas?
- Lako je tebi, Borise, kad ti je Rusija već smislila.
- Šta je to meni Rusija smislila?! Ej, da ti ja kažem nešto: ja ne mogu da zaboravim da Izraelci, za razliku od vas, nisu priznali Kosovo.
- Znači: ako Izrael prizna Kosovo, ti ćeš priznati Palestinu?
- Otkud ti to, života ti?
- Pa nagađam. Zvuči mi logično.
- A jel' ti logično da onda priznamo i Republiku Srpsku Krajinu zato što je Hrvatska priznala Kosovo?
- Pa priznali ste je, prije nego što ste priznali Hrvatsku...
- Ti to otvaraš stare rane? Čoveče, opasulji se, sad je 2011.
- Ti si spomenuo Krajinu.
- Ti si pomenuo Kosovo.
- Ali poslije tebe. Ti si ga prvi spomenuo.
- Ja ću da ga pominjem kad god oću, jer je Kosovo naše! Nećeš ti da mi zabraniš!
- Ali ne pričamo sad o Kosovu, nego o Palestini.
- Šta ima s tobom da pričam o Palestini kad ni sam ne znaš šta imaš da mi kažeš?!
- A ti kao znaš... Rusija priznaje Palestinu, Radmanović ne priznaje, a ti ne znaš jesi li bliže Radmanoviću ili Putinu.
- Da ja tebe, Ivo, pitam: jesi li ti bliži Radmanoviću ili Komšiću?
- Ti znaš moj stav o cjelovitosti i nedjeljivosti Bosne.
- Ne pravi se mutav. Ne pitam te ja za Bosnu već za Palestinu.
- Pa kako da ti kažem... Ja mislim da se po pitanju Palestine moraju dogovoriti članovi Predsjedništva BiH.
- A ja mislim da su se oni dogovorili.
- A šta to?
- Pa sam si reko: dogovorili su se da će da je priznaju i da neće da je priznaju.
- Kakav je to dogovor?
- Pa takav kakav si i ti sklopio sa samim sobom.
- Oprosti, ali ja se nisam dogovorio ni da će Bosna priznati Palestinu ni da je neće priznati.
- Opet ti sa svojim izmotavanjima... Ne govorim ti, čoveče, o Bosni već o Hrvatskoj.
- Ali hrvatski stav je jasan.
- Jeste, kristalno je jasan, jedino što ga još nemate.
- Za razliku od vas koji nit ga imate niti vam je jasan.
- Ej, Ivo, nemoj da se blamiraš! Lepo reci, ako te uopšte iko bude išta pito:
Hrvatska će da prizna Palestinu u granicama svojih mogućnosti. A mogućnosti su nam, da izvinete, nikakve, pa su nam takve i granice. Tako ti reci i svi će da te razumeju.
- Ali su nam zato granice međunarodno priznate, a ne kao vaše.
- Ostavi se ti naših granica. Kosovo je bilo i ostaće unutar njih. Kosovo je Srbija, zapamti to!
- Onda je Srbija jedina zemlja koja će dva puta priznati Palestinu.
- Kako to misliš?
- Pa Beograd će je priznati zbog Rusa, a Priština zbog Europske Unije i Amerikanaca, ako se tako dogovore.
- Ti si našo da govoriš šta će da uradi Beograd, a šta Priština... Ti, bre, ne znaš ni ko ti glavu nosi ni ko misli umesto tebe.
- Znam, Borise, tko mi glavu nosi. A znam i tko po pitanju Palestine misli isto što i ja.
- Ajde reci kad znaš.
- I Srbija i Kosovo, Borise.
- Pa to je jedno te isto.
- Da, baš kao ti i Atifete Jahjaga.
- I ti mi to kažeš, Kosorico i Merkelico od čoveka!
