Da je vladajuća politička klasa uložila onoliko volje i energije u stvaranje preduslova – ne samo bezbednosnih, nego i političkih – da se Povorka ponosa neometano održi, koliko ih je uložila u, ipak sasvim uzaludno, dokazivanje kako njeno prisilno otkazivanje nije neslavan poraz i nečastan uzmak države pred profašističkim bandama, Povorka bi na kraju bila održana, a do sada možda pomalo i zaboravljena...
Nedelju dana kasnije, iz dana u dan je i “naivnima” i “neinformisanima” sve očevidnije ono što je trebalo da im bude bistro od samog početka: da je u ovoj priči na proveri nešto mnogo šire i sveobuhvatnije od prava seksualnih, ili uostalom, bilo kojih manjina. U pitanju je sama narav države i društva: da li je ovo civilizovana i demokratska zajednica koja, između ostalog, počiva na državnom monopolu na silu – a koja se, sila, ako je to baš neophodno, koristi u svrhu odbrane, a ne ugrožavanja, prava slabijih – ili je brisani prostor i slobodno lovište za svaku grupu nadobudnih urlatora opremljenih metalnim šipkama i ostalim rekvizitima za prevaspitavanje po meri uličarske rulje.
Prošlog vikenda izgledalo je, dakle, da je tačan odgovor nedvosmisleno ovo drugo. Država je pokleknula pred iskušenjem, i građaninu kome je do elementarne slobode i sigurnosti nije preostalo drugo nego da guta sopstvenu poniženost. A onda se država bar naizgled prenula, ne toliko da bi utešila poniženog i ojađenog građanina koliko zato što je shvatila da ovakav razvoj događaja, bar na duži rok, ugrožava i nju samu, tačnije, položaje onih koji državom upravljaju. Jer, ulični polusvet, osokoljen što otvorenom što prikrivenom podrškom sa oficijelne sekularne i crkvene desnice, nije ni krio da sa svojim bukačko-siledžijskim aktivizmom namerava da nastavi “do pada proevropskog režima”.
Prethodnih nekoliko dana država, dakle, pokušava – čini se, pre svega samu sebe – da uveri kako je tačan odgovor ipak ono prvo, štaviše, pazi sad, kako “Srbiji niko ne treba da drži lekcije iz demokratije” (ne, nije S. Milošević, nego je B. Tadić; izjava je, možda, nadajmo se, samo neprijatna nusposledica “jet laga”). Pa dobro, hajde da vidimo šta radi država koja je sve lekcije iz demokratije naučila naizust, samo ih ponekad na trenutak zaboravi, usled prevelike treme? Neki od vođa najnasilnijih ekstremnih grupa (Obraz, 1389) uhapšeni su zbog okupljanja uprkos zabrane, i osuđeni na po trideset dana aktivnog upoznavanja sa krompirištima oko Padinske skele. U stanovima nekih od njih pronađeni su, gle, ilegalno oružje, bejzbol palice, eksplozivne napravice i slično oruđe koje u kući inače, zar ne, drži svaki pošteni i miroljubivi domaćin. Na kraju, Tužilaštvo je pokrenulo inicijativu pred Ustavnim sudom da se izrekne zabrana delovanja organizacija Obraz i 1389, a od ranije je tu i inicijativa za zabranu opskurnog pronacističkog Nacionalnog stroja. To isto državno Tužilaštvo je, doduše, koliko prethodne nedelje na očigledne pretnje nasiljem, koje su vođe ekstremističkih grupa ležerno izricale pravo u kameru, nazivalo tek “političkim polemičkim iskazima” u kojima nema materijala za gonjenje, ali dobro sad, recimo da je jutro pametnije od večeri...
Da li ovakve mere imaju smisla i da li mogu voditi izlasku iz stanja u kojem su i država i njeni građani bespomoćni pred grupicama “patriotskih” razbojnika? Ne, ako sve ostane na tome – a i to bi se uinako ubrzo razvodnilo, za šta bi se pobrinulo legendarno srpsko pravosuđe. Da, ako je to samo prvi korak za kojim slede ozbiljnije i važnije stvari: pre svega istinska i delatna – dakle, dva puta podvući za Borisa Tadića i njegov tim: ne samo manifestativna i blagoglagoljiva, jer to ama baš nikoga više ne impresionira! – rešenost da se ekstremizam i prateće nasilje sasvim i bez ostatka potisnu na marginu, tamo gde vegetiraju u demokratski razvijenijim društvima.
Ako neko misli da se to može uraditi ritualnim zaklinjanjima, praznim junačenjem, ili pak ispraznim alibijem u vidu simboličke pravne osvete nad grupicom nevažnih panonskih nacista (koji su zapravo izolovani čak i unutar ekstremističke scene, na kojoj deluju mnogo opasniji protivnici demokratije), onda od tog posla nema ništa. Mnogo su veće “ale” tu na protivničkoj strani, i ako se bude bežalo od toga da se uhvati u koštac s njima - od nekih parlamentarnih desničarskih stranaka pa do visokih crkvenih prelata - onda je bolje ništa ni ne započinjati, jer će tako biti manje štete. Naime, nema jadnijeg prizora od države koja ne zna šta da radi sa sopstvenim zakonima, i nema jadnije politike od one koja demokratiju definiše kao institucionalizovani mazohizam.
Nedelju dana kasnije, iz dana u dan je i “naivnima” i “neinformisanima” sve očevidnije ono što je trebalo da im bude bistro od samog početka: da je u ovoj priči na proveri nešto mnogo šire i sveobuhvatnije od prava seksualnih, ili uostalom, bilo kojih manjina. U pitanju je sama narav države i društva: da li je ovo civilizovana i demokratska zajednica koja, između ostalog, počiva na državnom monopolu na silu – a koja se, sila, ako je to baš neophodno, koristi u svrhu odbrane, a ne ugrožavanja, prava slabijih – ili je brisani prostor i slobodno lovište za svaku grupu nadobudnih urlatora opremljenih metalnim šipkama i ostalim rekvizitima za prevaspitavanje po meri uličarske rulje.
Prošlog vikenda izgledalo je, dakle, da je tačan odgovor nedvosmisleno ovo drugo. Država je pokleknula pred iskušenjem, i građaninu kome je do elementarne slobode i sigurnosti nije preostalo drugo nego da guta sopstvenu poniženost. A onda se država bar naizgled prenula, ne toliko da bi utešila poniženog i ojađenog građanina koliko zato što je shvatila da ovakav razvoj događaja, bar na duži rok, ugrožava i nju samu, tačnije, položaje onih koji državom upravljaju. Jer, ulični polusvet, osokoljen što otvorenom što prikrivenom podrškom sa oficijelne sekularne i crkvene desnice, nije ni krio da sa svojim bukačko-siledžijskim aktivizmom namerava da nastavi “do pada proevropskog režima”.
Prethodnih nekoliko dana država, dakle, pokušava – čini se, pre svega samu sebe – da uveri kako je tačan odgovor ipak ono prvo, štaviše, pazi sad, kako “Srbiji niko ne treba da drži lekcije iz demokratije” (ne, nije S. Milošević, nego je B. Tadić; izjava je, možda, nadajmo se, samo neprijatna nusposledica “jet laga”). Pa dobro, hajde da vidimo šta radi država koja je sve lekcije iz demokratije naučila naizust, samo ih ponekad na trenutak zaboravi, usled prevelike treme? Neki od vođa najnasilnijih ekstremnih grupa (Obraz, 1389) uhapšeni su zbog okupljanja uprkos zabrane, i osuđeni na po trideset dana aktivnog upoznavanja sa krompirištima oko Padinske skele. U stanovima nekih od njih pronađeni su, gle, ilegalno oružje, bejzbol palice, eksplozivne napravice i slično oruđe koje u kući inače, zar ne, drži svaki pošteni i miroljubivi domaćin. Na kraju, Tužilaštvo je pokrenulo inicijativu pred Ustavnim sudom da se izrekne zabrana delovanja organizacija Obraz i 1389, a od ranije je tu i inicijativa za zabranu opskurnog pronacističkog Nacionalnog stroja. To isto državno Tužilaštvo je, doduše, koliko prethodne nedelje na očigledne pretnje nasiljem, koje su vođe ekstremističkih grupa ležerno izricale pravo u kameru, nazivalo tek “političkim polemičkim iskazima” u kojima nema materijala za gonjenje, ali dobro sad, recimo da je jutro pametnije od večeri...
Da li ovakve mere imaju smisla i da li mogu voditi izlasku iz stanja u kojem su i država i njeni građani bespomoćni pred grupicama “patriotskih” razbojnika? Ne, ako sve ostane na tome – a i to bi se uinako ubrzo razvodnilo, za šta bi se pobrinulo legendarno srpsko pravosuđe. Da, ako je to samo prvi korak za kojim slede ozbiljnije i važnije stvari: pre svega istinska i delatna – dakle, dva puta podvući za Borisa Tadića i njegov tim: ne samo manifestativna i blagoglagoljiva, jer to ama baš nikoga više ne impresionira! – rešenost da se ekstremizam i prateće nasilje sasvim i bez ostatka potisnu na marginu, tamo gde vegetiraju u demokratski razvijenijim društvima.
Ako neko misli da se to može uraditi ritualnim zaklinjanjima, praznim junačenjem, ili pak ispraznim alibijem u vidu simboličke pravne osvete nad grupicom nevažnih panonskih nacista (koji su zapravo izolovani čak i unutar ekstremističke scene, na kojoj deluju mnogo opasniji protivnici demokratije), onda od tog posla nema ništa. Mnogo su veće “ale” tu na protivničkoj strani, i ako se bude bežalo od toga da se uhvati u koštac s njima - od nekih parlamentarnih desničarskih stranaka pa do visokih crkvenih prelata - onda je bolje ništa ni ne započinjati, jer će tako biti manje štete. Naime, nema jadnijeg prizora od države koja ne zna šta da radi sa sopstvenim zakonima, i nema jadnije politike od one koja demokratiju definiše kao institucionalizovani mazohizam.