Pošto opoziciji dugo nije uspevalo ni jedno ni drugo, činilo se da je to odgonetka mrcvareće dugog trajanja Miloševićevog režima. Na kraju je režim pao (a prečesto se zaboravlja da je zapravo pao na izborima 24. septembra, dok je 5. oktobar 2000. bio samo ”egzekucija”), i to baš kada se opozicija ujedinila protiv njega – osim nesrećnog Srpskog pokreta obnove, koji se kratkovidost i sebičnost platio marginalizacijom – i kada je, doduše, sam Milošević, “ničim neizazvan”, raspisao izbore. Dakle, teorija je dokazana? Pa, biće da stvari ipak nisu tako jednostavne.
Opozicija se prirodno udružuje u represivnim režimima – sama represija je ujedinjuje, žrtve prirodno zbijaju redove pred onim što ih ugrožava, bez obzira na međusobne razlike. U demokratskim režimima to je mnogo teže, jer nema sile koja rađa otpor, nema onoga oko čega bi se zapravo udružile stranke koje često nemaju ama baš nikakve međusobne “ideološke” veze, naprotiv, bliže su nekim delovima aktuelna vlasti nego jedna drugoj. Zato najnovija ofanziva oko “ujedinjavanja opozicije” deluje ovako bledunjavo, neubedljivo i besperspektivno. Prvo, Boris Tadić nije Milošević, i nema te političke retorike koja ga može portretirati na taj način, a da sama ne ispadne smešna. Potom, Miloševića su srušili oni koji do tada nisu nikada imali neku ozbiljniju vlast, pa su mogli biti shvaćeni kao snaga promene, dok je najveći deo parlamentarne opozicije “Tadićevom režimu” sastavljen od ljudi koji su koliko do juče (DSS, NS) ili prekjuče (SRS, u obe frakcije) vladali Srbijom – i koji se u tom vladanju nisu baš proslavili, najblaže rečeno. Zato je njihovo ponašanje u stilu “nevini u ludnici” tako slabunjavog odjeka: istina je da su ljudi ovde skloni olakom zaboravu, ali nije ni taj zaborav baš tako bezgraničan. Osim toga, nekakva opšta politička kultura ipak polako napreduje, prolaze izborni ciklusi, dečje bolesti pluralizma uzmiču, stiče se nekakvo iskustvo. Na kraju, Milošević je pao jer je padu sklon bio – istrošio je uveliko sve morbidne trikove iz svog repertoara, njegova pogubna politika našla se duboko u ćorsokaku. Teško da Tadić i najogorčenijem protivniku danas izgleda kao čovek koji pati od te vrste problema...
U najnovijoj opozicionoj “ofanzivi” najglasnija je Koštuničina DSS, koja pokušava da se vrati u maticu političkog života Srbije pre svega forsirajući referendum o ulasku Srbije u NATO. Ideja je po msebi bizarna, većč i zato što nema nikakvih indicija da se Srbija nalazi pred vratuia NATO-a, pa da sada dvoji bi li ušla ili ne bi; važnije od toga, ovo čačkanje stare mečke samo pokazuje kako se u redovimka DSS-a i okoline od izbornog poraza do danas nije rodila ama baš ni jedna nova ideja, kamoli ne daj bože ona o tome da bi se možda nešto moglo promeniti. Naprotiv, i “narodnjaci” i radikalski Šešeljevi lojalisti istraju u svojoj izolacionističkoj politici. Nikolićevi i Vučićevi “naprednjaci” nastupaju nešto mudrije: pokušavaju da spoje “nacionalno odgovorni” diskurs drag konzervativnom delu javnosti sa nekom vrstom opreznog “evrorealizma” koji ih pomalo – ali do bezbedne distance – približava demokratama i “dačićizovanim” socijalistima, a sve s namerom da tako “štrpnu” pomalo od oba sveta. Reklo bi se da im za sada dobro ide, no pravi domet te politike neće biti moguće sagledati pre prvih narednih opštih izbora.
Pri svemu tome, ne treba zaboraviti, sadašnji i bivši radikali ne mogu da sarađuju valjda ni oko jelovnika u skupštinskom restoranu, a kamoli oko nečega ozbiljnijeg; DSS bi nekako da balansira između njih, ali u tome ne uspeva; na kraju, Jovanovićev LDP sa svima njima povezuje samo opozicioni status – na nacionalnom nivou – i ništa drugo, a to nije dovoljno za bilo kakvo savezništvo. I, šta će na kraju biti od vanrednih izbora? Ništa, baš ništa – osim ako Tadić ne odluči drugačije. No, pošto Tadić, kako rekosmo, nije Milošević, onda se ni tome ne vredi mnogo nadati...
Opozicija se prirodno udružuje u represivnim režimima – sama represija je ujedinjuje, žrtve prirodno zbijaju redove pred onim što ih ugrožava, bez obzira na međusobne razlike. U demokratskim režimima to je mnogo teže, jer nema sile koja rađa otpor, nema onoga oko čega bi se zapravo udružile stranke koje često nemaju ama baš nikakve međusobne “ideološke” veze, naprotiv, bliže su nekim delovima aktuelna vlasti nego jedna drugoj. Zato najnovija ofanziva oko “ujedinjavanja opozicije” deluje ovako bledunjavo, neubedljivo i besperspektivno. Prvo, Boris Tadić nije Milošević, i nema te političke retorike koja ga može portretirati na taj način, a da sama ne ispadne smešna. Potom, Miloševića su srušili oni koji do tada nisu nikada imali neku ozbiljniju vlast, pa su mogli biti shvaćeni kao snaga promene, dok je najveći deo parlamentarne opozicije “Tadićevom režimu” sastavljen od ljudi koji su koliko do juče (DSS, NS) ili prekjuče (SRS, u obe frakcije) vladali Srbijom – i koji se u tom vladanju nisu baš proslavili, najblaže rečeno. Zato je njihovo ponašanje u stilu “nevini u ludnici” tako slabunjavog odjeka: istina je da su ljudi ovde skloni olakom zaboravu, ali nije ni taj zaborav baš tako bezgraničan. Osim toga, nekakva opšta politička kultura ipak polako napreduje, prolaze izborni ciklusi, dečje bolesti pluralizma uzmiču, stiče se nekakvo iskustvo. Na kraju, Milošević je pao jer je padu sklon bio – istrošio je uveliko sve morbidne trikove iz svog repertoara, njegova pogubna politika našla se duboko u ćorsokaku. Teško da Tadić i najogorčenijem protivniku danas izgleda kao čovek koji pati od te vrste problema...
U najnovijoj opozicionoj “ofanzivi” najglasnija je Koštuničina DSS, koja pokušava da se vrati u maticu političkog života Srbije pre svega forsirajući referendum o ulasku Srbije u NATO. Ideja je po msebi bizarna, većč i zato što nema nikakvih indicija da se Srbija nalazi pred vratuia NATO-a, pa da sada dvoji bi li ušla ili ne bi; važnije od toga, ovo čačkanje stare mečke samo pokazuje kako se u redovimka DSS-a i okoline od izbornog poraza do danas nije rodila ama baš ni jedna nova ideja, kamoli ne daj bože ona o tome da bi se možda nešto moglo promeniti. Naprotiv, i “narodnjaci” i radikalski Šešeljevi lojalisti istraju u svojoj izolacionističkoj politici. Nikolićevi i Vučićevi “naprednjaci” nastupaju nešto mudrije: pokušavaju da spoje “nacionalno odgovorni” diskurs drag konzervativnom delu javnosti sa nekom vrstom opreznog “evrorealizma” koji ih pomalo – ali do bezbedne distance – približava demokratama i “dačićizovanim” socijalistima, a sve s namerom da tako “štrpnu” pomalo od oba sveta. Reklo bi se da im za sada dobro ide, no pravi domet te politike neće biti moguće sagledati pre prvih narednih opštih izbora.
Pri svemu tome, ne treba zaboraviti, sadašnji i bivši radikali ne mogu da sarađuju valjda ni oko jelovnika u skupštinskom restoranu, a kamoli oko nečega ozbiljnijeg; DSS bi nekako da balansira između njih, ali u tome ne uspeva; na kraju, Jovanovićev LDP sa svima njima povezuje samo opozicioni status – na nacionalnom nivou – i ništa drugo, a to nije dovoljno za bilo kakvo savezništvo. I, šta će na kraju biti od vanrednih izbora? Ništa, baš ništa – osim ako Tadić ne odluči drugačije. No, pošto Tadić, kako rekosmo, nije Milošević, onda se ni tome ne vredi mnogo nadati...