Ono drugo se, doduše, neće priznavati naglas, kao što se moglo videti, recimo, iz primera ponašanja Milorada «Nije Mi Ništa» Dodika, koji samo što nije rekao kako je Bajden svratio u Bosnu poglavito ne bi li posebno naglasio koliko mu je drago što Bosna i ceo Balkan imaju tako dičnog prvaka kakav je Dodik, bez čije bi nadasve konstruktivne politike BiH i ceo region bili u velikoj opasnosti... Pa, ko poveruje – poveruje. Neko po dužnosti, a neko onako, iz čiste bezazlenosti.
Šalu na stranu, Bajdenova poseta Sarajevu, Beogradu i Prištini ipak je nešto više od «opipavanja pulsa» Balkana u režiji nove vašingtonske administracije. Zapravo, pre bi se reklo da je ona neka vrsta lično uručene poruke liderima većine najproblematičnijih eks-YU zemalja: s nama možete da računate na to-i-to, a na to-i-to slobodno zaboravite, što pre to bolje za sve. Da li je poruka shvaćena? Ne treba sumnjati. A da li je, i kako, prihvaćena? To ćemo ubrzo saznati. To saznanje nas, doduše, neće nužno razgaliti.
Što se Bajdenovih beogradskih razgovora tiče, njih će još neko vreme svako tumačiti kako mu najviše odgovara, što je u izvesnom smislu «normalno» (šta je diplomatija nego umeće beskrajno različitih interpretacija beskrajno iste stvari?), ali ima tu nešto drugo što se ne sme zaboraviti. Bajdenova poseta, naime, ostvarila je bitan deo svoje svrhe onog trenutka kada je Air Force 2 sleteo na beogradski aerodrom, jer je sama poseta drugog čoveka Vašingtona po sebi već veoma jaka poruka: ne treba zaboraviti da u Beogradu nije bilo tako visoko rangiranog Amerikanca još od Džimija Kartera, a Karter je bio tu dok je još Isus zemljom hodao, iliti u prevodu na jezik iščezle SFRJ-civilizacije: dok je Drug Tito još bio naš Vrhovni zapovednik u ratu i u miru. U tom je smislu sam dolazak Obaminog prvog saradnika neka vrsta simboličkog povratka Srbije na mapu (zapadnog) sveta, na sličan način kao što je – da izvine na poređenju politički čistunci – prošlogodišnji koncert Rolingstounsa na Ušću značio konačni povratak Srbije iz geta kulturološke «egzotike» među «normalne» evropske zemlje, one u koje se dolazi namerno, a ne zabasava se u njih greškom ili od nevolje. Ovo su instinktivno razumele i razbijene vojske desne opozicije, pre svega šešeljevske i koštuničinske, pa su bučno, mučno i uz sav prateći parapolitički folklor, osudile dolazak «prokletog naciste» Bajdena «kao takav». Kakva je to uopšte ideja o politici, o bavljenju politikom, o mestu jedne zemlje u globalnom poretku: usprotiviti se samoj poseti drugog čoveka jedne supersile, pa još uz infantilno vređanje dostojno palanačkih uličnih kibicera koji «vickasto» dobacuju prolazećim (a nedostižnim) gospođicama?! Gledajući taj posramljujući cirkus, mora da je Boris Tadić bio najsrećniji čovek na svetu: ako nešto ovakvo treba da mu bude opozicija, vladaće još sto godina!
To je, dakle, onaj lepši deo Bajdenove beogradske priče. Ali, šta su od Bajdena mogli da čuju njegovi beogradski sagovornici? Po svemu sudeći, recimo i to da bi i oni baš mogli da upoznaju spomenutog banjalučkog kneza sa činjenicom da se njegov glavni grad ne zove Beograd nego Sarajevo, šta god on mislio o toj činjenici, a bogme i o samom Sarajevu, koje Dodik nekako uporno brka sa Teheranom (mora da je padao na popravni iz geografije). Potom, da će Amerika malo teže moći da lobira za Srbiju kod svojih saveznika iz EU sve dok se Ratko Mladić (u vunenim čarapama, da se ne čuje) slobodno šeta Srbijom – a svi će verovati da se šeta baš tuda sve dok... ne učine da prestane slobodno da se šeta. Na kraju, da se ne igraju isuviše zaneseno idejama o podeli Kosova, koje bi mogle «na terenu» da potpale izvesne fitilje čije bi potonje gašenje bilo malo previše neprijatno i naporno. Doduše, Bajden je svoju posetu zasladio velikodušnim stavom da «Srbija ne mora da prizna Kosovo» - kao da u stvarima međusobnog (ne)priznavanja država ima ikakvog moranja – za šta će se sada sa zahvalnošću uhvatiti svi kojih se to tiče, ali ne bi se reklo da to u praksi znači išta od onoga što bi, na primer, ministar Jeremić, drčno čedo Harvarda, voleo da čuje. Pre će, naime, biti da znači ovo: pričajte šta hoćete, ali nemojte da smetate. Ne zvuči baš divno kad se ovako kaže – no, zato se to i ne kaže ovako, nego malo drugačije.
U međuvremenu, Džozef Bajden se vratio kući, njegovi domaćini su ostali ovde, a i mi sa njima. Ne sumnjam da Tadić i okolina odlično znaju šta bi trebalo uraditi – ne zbog Bajdena, nego zbog nas – ali moram i dalje da sumnjam da će to i uraditi. Znanje i hrabrost nisu nužno u direktnoj vezi. Recimo da je američki potpredsednik bio ovde zato da ih ohrabri. Recimo da je u tome uspeo. Je 'l da da je uspeo?
Šalu na stranu, Bajdenova poseta Sarajevu, Beogradu i Prištini ipak je nešto više od «opipavanja pulsa» Balkana u režiji nove vašingtonske administracije. Zapravo, pre bi se reklo da je ona neka vrsta lično uručene poruke liderima većine najproblematičnijih eks-YU zemalja: s nama možete da računate na to-i-to, a na to-i-to slobodno zaboravite, što pre to bolje za sve. Da li je poruka shvaćena? Ne treba sumnjati. A da li je, i kako, prihvaćena? To ćemo ubrzo saznati. To saznanje nas, doduše, neće nužno razgaliti.
Što se Bajdenovih beogradskih razgovora tiče, njih će još neko vreme svako tumačiti kako mu najviše odgovara, što je u izvesnom smislu «normalno» (šta je diplomatija nego umeće beskrajno različitih interpretacija beskrajno iste stvari?), ali ima tu nešto drugo što se ne sme zaboraviti. Bajdenova poseta, naime, ostvarila je bitan deo svoje svrhe onog trenutka kada je Air Force 2 sleteo na beogradski aerodrom, jer je sama poseta drugog čoveka Vašingtona po sebi već veoma jaka poruka: ne treba zaboraviti da u Beogradu nije bilo tako visoko rangiranog Amerikanca još od Džimija Kartera, a Karter je bio tu dok je još Isus zemljom hodao, iliti u prevodu na jezik iščezle SFRJ-civilizacije: dok je Drug Tito još bio naš Vrhovni zapovednik u ratu i u miru. U tom je smislu sam dolazak Obaminog prvog saradnika neka vrsta simboličkog povratka Srbije na mapu (zapadnog) sveta, na sličan način kao što je – da izvine na poređenju politički čistunci – prošlogodišnji koncert Rolingstounsa na Ušću značio konačni povratak Srbije iz geta kulturološke «egzotike» među «normalne» evropske zemlje, one u koje se dolazi namerno, a ne zabasava se u njih greškom ili od nevolje. Ovo su instinktivno razumele i razbijene vojske desne opozicije, pre svega šešeljevske i koštuničinske, pa su bučno, mučno i uz sav prateći parapolitički folklor, osudile dolazak «prokletog naciste» Bajdena «kao takav». Kakva je to uopšte ideja o politici, o bavljenju politikom, o mestu jedne zemlje u globalnom poretku: usprotiviti se samoj poseti drugog čoveka jedne supersile, pa još uz infantilno vređanje dostojno palanačkih uličnih kibicera koji «vickasto» dobacuju prolazećim (a nedostižnim) gospođicama?! Gledajući taj posramljujući cirkus, mora da je Boris Tadić bio najsrećniji čovek na svetu: ako nešto ovakvo treba da mu bude opozicija, vladaće još sto godina!
To je, dakle, onaj lepši deo Bajdenove beogradske priče. Ali, šta su od Bajdena mogli da čuju njegovi beogradski sagovornici? Po svemu sudeći, recimo i to da bi i oni baš mogli da upoznaju spomenutog banjalučkog kneza sa činjenicom da se njegov glavni grad ne zove Beograd nego Sarajevo, šta god on mislio o toj činjenici, a bogme i o samom Sarajevu, koje Dodik nekako uporno brka sa Teheranom (mora da je padao na popravni iz geografije). Potom, da će Amerika malo teže moći da lobira za Srbiju kod svojih saveznika iz EU sve dok se Ratko Mladić (u vunenim čarapama, da se ne čuje) slobodno šeta Srbijom – a svi će verovati da se šeta baš tuda sve dok... ne učine da prestane slobodno da se šeta. Na kraju, da se ne igraju isuviše zaneseno idejama o podeli Kosova, koje bi mogle «na terenu» da potpale izvesne fitilje čije bi potonje gašenje bilo malo previše neprijatno i naporno. Doduše, Bajden je svoju posetu zasladio velikodušnim stavom da «Srbija ne mora da prizna Kosovo» - kao da u stvarima međusobnog (ne)priznavanja država ima ikakvog moranja – za šta će se sada sa zahvalnošću uhvatiti svi kojih se to tiče, ali ne bi se reklo da to u praksi znači išta od onoga što bi, na primer, ministar Jeremić, drčno čedo Harvarda, voleo da čuje. Pre će, naime, biti da znači ovo: pričajte šta hoćete, ali nemojte da smetate. Ne zvuči baš divno kad se ovako kaže – no, zato se to i ne kaže ovako, nego malo drugačije.
U međuvremenu, Džozef Bajden se vratio kući, njegovi domaćini su ostali ovde, a i mi sa njima. Ne sumnjam da Tadić i okolina odlično znaju šta bi trebalo uraditi – ne zbog Bajdena, nego zbog nas – ali moram i dalje da sumnjam da će to i uraditi. Znanje i hrabrost nisu nužno u direktnoj vezi. Recimo da je američki potpredsednik bio ovde zato da ih ohrabri. Recimo da je u tome uspeo. Je 'l da da je uspeo?