U Srbiji je upravo završen popis imovine poreskih obveznika, građana čija je imovina vrednija od 320.000 evra. Do isteka roka, Poreskoj upravi je stiglo 2.618 takvih prijava, a očekuje se da u narednim danima stigne još jedan određeni broj njih, koji je poslat poštom. Procene su međutim da je broj bogatih, odnosno onih čija imovina prelazi zvanično zadatu „skalu bogatstva“, znatno viši.
Koordinator u Sektoru za kontrolu Poreske uprave Dragan Agatunović ne želi daje procene o kolikom se broju ljudi radi ali, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa najavljuje kontrole.
„Mogu da najavim da će Poreska uprava, u narednom periodu, vršiti proveru i podnetih podataka koji su dostavljeni putem informativnih poreskih prijava, ali i utvrđivati da li postoje lica koja je trebalo, a nisu podnela informativnu poresku prijavu. Protiv takvih lica ćemo sprovoditi odgovarajuće postupke. Ukoliko fizičko lice Poreskoj upravi ne podnese informativnu poresku prijavu ili u njoj ne navede svu svoju imovinu, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u visini od tri odsto tržišne vrednosti neprijavljene imovine. To je u skladu sa poslednjim izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji“, rekao je Agatunović.
U Srbiji, u kojoj je čak 700.000 onih koji mesečno na raspolaganju imaju manje od 75 evra i u kojoj se, prema prema podacima Ujedinjenih Nacija taj broj u poslednjih pet godina povećava za čak 100.000 ljudi godišnje, imetak vredniji od 300.000 evra zvuči kao pravo bogatstvo.
Građani zemlje čiji svaki četvrti radno sposobni stanovnik nema posao i gde i oni koji rade prosečno mesečno zarade oko 360 evra, uglavnom su sumnjičavi prema tome kako su njihovi imućniji sugrađani došli do svoje imovine. Po njihovom mišljenju, to su uglavnom sumnjivi biznismeni i političari ili pak dobitnici igara na sreću, sportisti, estradni umetnici...
Realna slika onih koji poseduju imovinu veću od 320.000 evra je, međutim, barem u delu slučajeva, drugačija od one koju imaju građani. Iako među njima ima i biznismena koji su takozvani „prvi milion“ stekli u mutnim devedesetim godinama, velika većina ipak ne spada u kategoriju "bezobrazno bogatih", kako su neke od njih svojevremeno kvalifikovali pojedini zvaničnici.
„U velikom broju slučajeva, reč je o ljudima koji su do toga došli, može se reći, sticajem dobrih okolnosti“, ukazuje ekonomista Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.
„Na primer kroz nasledstva, kroz porast cena nekretnina ili zemljišta koja su posedovali, kroz porast cena akcija, koji je doduše sada malo poništen posle 2008. godine. Dakle, generalno, u velikom broju slučajeva to su ljudi koji nisu nešto posebno u svom životu uradili, nego im se desilo. Pored toga imate ljudi koji imaju imovinu koja je veća od 300.000 evra, a do koje su došli kroz svoju umešnost u poslovanju. To je jedna druga grupa tih ljudi“, kaže Stevanović
Činjenicu da je imetak viši od 320.000 evra prijavilo tek nešto više od 2.500 ljudi, što je, veruje se, značajno manje od onoga koliko se pretpostavlja da ih ima, ekonomista Aleksandar Stevanović objašnjava pre svega strahom, jer mnogi od njih, koji su se obogatili kako devedesetih, tako i dvehiljaditih, nemaju dokaz o tome kako su došli do novca i imovine.
„Jedan deo je očigledno odbio to da uradi prevashodno mislim iz straha da država neće ispuniti svoje obećanje, odnosno da se u nekom, po njih najgorem slučaju, neće zasutaviti na tome da se samo plati porez na imovinu za koju ne postoje dokazi o sticanju, a realno većina imovine koja je sticana tokom devedesetih se ne može objasniti kroz paprire, pa i dobar deo imovine koja je sticana u protekloj deceniji. To najčešće nisu ljudi koji se bave trgovinom drogom, krijumčarenjem ljudi ili masnim poreskim prevarama, nego ljudi koji su, kao i dobar deo stanovništa u Srbiji, locirali svoje poslovanje u „sivu zonu“ i onda ne mogu svojim poslovnim prihodima da dokažu odakle im imovina“, kaže Stevanović
Koliko je bogatih građana u Srbiji, poslednji put se utvrđivalo davne 2002. godine, ali nije rađena i unakrsna provera imovine i prihoda. Tada se prijavljivala imovina vrednija od oko 200.000 evra, a bogato je, prema tadašnjem rangiranju, bilo oko 20.000 ljudi, što je takođe ocenjivano kao značajno manje od realnog.
Koordinator u Sektoru za kontrolu Poreske uprave Dragan Agatunović ne želi daje procene o kolikom se broju ljudi radi ali, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa najavljuje kontrole.
„Mogu da najavim da će Poreska uprava, u narednom periodu, vršiti proveru i podnetih podataka koji su dostavljeni putem informativnih poreskih prijava, ali i utvrđivati da li postoje lica koja je trebalo, a nisu podnela informativnu poresku prijavu. Protiv takvih lica ćemo sprovoditi odgovarajuće postupke. Ukoliko fizičko lice Poreskoj upravi ne podnese informativnu poresku prijavu ili u njoj ne navede svu svoju imovinu, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u visini od tri odsto tržišne vrednosti neprijavljene imovine. To je u skladu sa poslednjim izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji“, rekao je Agatunović.
U Srbiji, u kojoj je čak 700.000 onih koji mesečno na raspolaganju imaju manje od 75 evra i u kojoj se, prema prema podacima Ujedinjenih Nacija taj broj u poslednjih pet godina povećava za čak 100.000 ljudi godišnje, imetak vredniji od 300.000 evra zvuči kao pravo bogatstvo.
Građani zemlje čiji svaki četvrti radno sposobni stanovnik nema posao i gde i oni koji rade prosečno mesečno zarade oko 360 evra, uglavnom su sumnjičavi prema tome kako su njihovi imućniji sugrađani došli do svoje imovine. Po njihovom mišljenju, to su uglavnom sumnjivi biznismeni i političari ili pak dobitnici igara na sreću, sportisti, estradni umetnici...
Realna slika onih koji poseduju imovinu veću od 320.000 evra je, međutim, barem u delu slučajeva, drugačija od one koju imaju građani. Iako među njima ima i biznismena koji su takozvani „prvi milion“ stekli u mutnim devedesetim godinama, velika većina ipak ne spada u kategoriju "bezobrazno bogatih", kako su neke od njih svojevremeno kvalifikovali pojedini zvaničnici.
„U velikom broju slučajeva, reč je o ljudima koji su do toga došli, može se reći, sticajem dobrih okolnosti“, ukazuje ekonomista Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.
„Na primer kroz nasledstva, kroz porast cena nekretnina ili zemljišta koja su posedovali, kroz porast cena akcija, koji je doduše sada malo poništen posle 2008. godine. Dakle, generalno, u velikom broju slučajeva to su ljudi koji nisu nešto posebno u svom životu uradili, nego im se desilo. Pored toga imate ljudi koji imaju imovinu koja je veća od 300.000 evra, a do koje su došli kroz svoju umešnost u poslovanju. To je jedna druga grupa tih ljudi“, kaže Stevanović
Činjenicu da je imetak viši od 320.000 evra prijavilo tek nešto više od 2.500 ljudi, što je, veruje se, značajno manje od onoga koliko se pretpostavlja da ih ima, ekonomista Aleksandar Stevanović objašnjava pre svega strahom, jer mnogi od njih, koji su se obogatili kako devedesetih, tako i dvehiljaditih, nemaju dokaz o tome kako su došli do novca i imovine.
„Jedan deo je očigledno odbio to da uradi prevashodno mislim iz straha da država neće ispuniti svoje obećanje, odnosno da se u nekom, po njih najgorem slučaju, neće zasutaviti na tome da se samo plati porez na imovinu za koju ne postoje dokazi o sticanju, a realno većina imovine koja je sticana tokom devedesetih se ne može objasniti kroz paprire, pa i dobar deo imovine koja je sticana u protekloj deceniji. To najčešće nisu ljudi koji se bave trgovinom drogom, krijumčarenjem ljudi ili masnim poreskim prevarama, nego ljudi koji su, kao i dobar deo stanovništa u Srbiji, locirali svoje poslovanje u „sivu zonu“ i onda ne mogu svojim poslovnim prihodima da dokažu odakle im imovina“, kaže Stevanović
Koliko je bogatih građana u Srbiji, poslednji put se utvrđivalo davne 2002. godine, ali nije rađena i unakrsna provera imovine i prihoda. Tada se prijavljivala imovina vrednija od oko 200.000 evra, a bogato je, prema tadašnjem rangiranju, bilo oko 20.000 ljudi, što je takođe ocenjivano kao značajno manje od realnog.
