Pišu: Aleksandar Šarogradski i Aleksandar Gostjev (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Prema poslednjim istraživanjima centra "Jurij Levada" značajno je splasnula uznemirenost Rusa zbog događaja u Ukrajini i vratila se na nivo iz januara 2014. Mnogo više pažnje počeli su da privlače ekonomska kriza i umešanost zemlje u građanski rat u Siriji. Istraživanje je pokazalo da u Rusiji prvi put od decembra 2013. ima više ljudi koji smatraju da su Rusi i Ukrajinci dva različita naroda.
Takop sada 47 odsto Rusa smatra da su Ukrajinci poseban narod, dok 46 odsto njih kao i ranije smatra da su Ukrajinci njihova "mlađa braća". Pre deset godina, 2005. godine, 81 procenat ispitanika smatrao je da su Rusi i Ukrajinci pripadnici istog naroda, a samo 17 procenata da su to dva različita naroda.
U najnovijem istraživanju 35 procenata ispitanika saglasno je s tim da Rusija "ako se za tim ukaže potreba, i silom treba pod svojom kontrolom da zadrži bivše republike SSSR-a".
О tome kako zvanična propaganda formira stavove društva o čitavim narodima i različitim "neprijateljima" i "prijateljima" Rusije govori Lav Gudkov, direktor Analitičkog centra "Jurij Levada".
"Trideset pet procenata ispitanika smatra da Rusija treba silom da nameće svoju volju republikama bivšeg SSSR-a, – to su prvenstveno ljudi starije dobi, kao i deo besperspektivne omladine s periferije, nacionalno nastrojene pristalice Žirinovskog koje reprodukuju sve sovjetske imperijalne stereotipe. To su ljudi koji nisu baš obrazovani, skloni su nasilju, za njih je Putin primer političara čvrste volje", navodi naš sagovornik.
RSE: Koji su faktori prouzrokovali tako oštru promenu pogleda na takozvano "bratstvo" Rusa i Ukrajinaca, s obzirom da sada ima više Rusa koji smatraju da su oni i Ukrajinci posebni narodi?
Gudkov: Već gotovo dve godine traje veoma velika i agresivna antiukrajinska i antizapadna propaganda. Njen smisao nije toliko u tome da se obrazloži negativan odnos prema samoj Ukrajini, koliko da se diskredituje pravac Kijeva oko izgradnje demokratske, pravne države i njegova želja da se integriše u zajednicu civilizovanih, savremenih, razvijenih zemalja. Strah Kremlja da se slična dešavanja mogu ponoviti u Rusiji doveo je do oštrog pojačavanja represivne politike unutar države i pokušaja diskreditovanja celog ukrajinskog nacionalno-demokratskog pokreta. To veoma žestoko, veoma efikasno i neprekidno "bombardovanje" dalo je svoje rezultate u odnosima prema Ukrajini.
RSE: Da li se Ukrajinci doživljavaju kao jedinstvena celina ili se, kao što je to u Rusiji uobičajeno, svi dele na "svoje" i "tuđe", "dobre" i "loše" Ukrajince?
Gudkov: U suštini, to je za Ruse nešto jedinstveno, iako je u poslednje vreme počeo da se primećuje diferenciraniji odnos. Postoji saosećanje prema Ukrajincima koji žive na jugu i istoku Ukrajine, jer ih propaganda predstavlja kao "žrtve kijevskih krvnika", а zapad Ukrajine se doživljava kao izvor agresivnog ukrajinskog nacionalizma, "ukrajinskog nacizma" itd.
RSE: Kako sam primetio, kod vaših se ispitanika uočava se smetenost: ljudima je teško da se sada sa Ukrajine prebace na Siriju.
Gudkov: Za sada se prema Siriji većina odnosi prilično indiferentno. Ono što se tamo dešava privlači pažnju od 8 do 15 posto ljudi, i to pretežno starije dobi koji smatraju da Sovjetski savez ima svoje prijatelje u arapskom svetu i zato Moskva mora pozitivno da se odnosi prema diktatorskim režimima koji su u tom regionu postojali - Sadamu Huseinu, Moameru Gadafiju, Bašaru el Asadu i ostalima. Do nastupa Vladimira Putina na Generalnoj skupštini UN-a ljudi u većini nisu bili za to da se Rusija upliće u vojne avanture. Protiv slanja ruskih vojnika i aviona u Siriju bilo je 69 procenata.
RSE: Kakav je, u celini, odnos ljudi prema primeni sile, prema slanju oružanih snaga Rusije u bilo koji oružani konflikt? Do koje mere je društvo spremno da, u prenesenom značenju, "ode na ratište"?
Gudkov: Naše društvo je veoma umorno. Trauma od avganistanskog rata ostala je do današnjeg dana, ona je pojačana sa dva čečenska rata itd. Postoji čvrsto odsustvo želje da se Rusija upliće u bilo kakve konflikte – u Africi, na Balkanu, na Bliskom istoku. Ali mislim da će se ti pogledi koje smo zabeležili pre desetak dana, uskoro prilično promeniti jer propaganda stavlja akcenat na dva veoma bitna faktora. Prvo, na opasnost da će islamski teroristi početi da deluju na teritoriji Rusije, a s druge strane se to nadovezuje na antizapadna raspoloženja, pre svega antiameričko. Sve će to zajedno pojačavati podršku Putinove politike na Bliskom istoku.
RSE: Rusi uvek imaju nekakvu konkretnu "predstavu o spoljnom neprijatelju". Protiv koga bi Moskva u bližoj perspektivi mogla da primeni silu koju že da podrži većina stanovništva?
Gudkov: Jasne slike neprijatelja za sada nema. Postoji strah da će se ukrajinski konflikt, а sada očigledno i sirijski, proširiti u neki veliki rat. Polazeći od antiameričke propagande rat sa Sjedinjenim Američkim Državama izgleda kao najviše "osnovan". Ali, ljudi shvataju da bi to dovelo do totalne katastrofe, i stoga, razmatrajući i analizirajući samu tu pretnju, oni baš i ne veruju u nju.
Ova igra je za Kremlj veoma važna, ona primorava ljude da smanjuju svoje zahteve prema rukovodstvu države i prema ekonomskim problemima kojih je u državi sve više. Rusi su većinom spremni da trpe, "samo da ne bi bilo rata". To je veoma važan mehanizam uz pomoć kojeg se umanjuju unutrašnji zahtevi i pretenzije prema vlasti.