* „Među malobrojnim građanima srpske i hrvatske nacionalnosti, odnosno pravoslavne i katoličke vjere, koji su ostali, uvlači se sve veći strah od „mafijaša“, samostalnih vojnih grupa, koji otimaju i pljačkaju privatnu imovinu ili vrše pritisak da napuste kuće.

* Civilna vlast oštro zamera vladi u Sarajevu koja je za grad obezbedila struju, vodu, telefon, a za naselja Hrasnicu, Sokolovića koloniju i Butmir ništa.

* Sa UNPROFOR-om odnosi nisu dobri. Polovinom maja su prevozili iz Hrasnice u Sarajevo sedam ranjenika koji su nestali bez traga i glasa, valjda su ih oteli četnici!“

"Ključevi južne kapije grada su u vašim rukama"

30.10.1992.
Prešli smo Igman i u noći, bez svetala, spuštamo se „fićom“ u Hrasnicu. Za volanom je onizak čovek, srednjih godina, kaže da je student Akademije likovnih umetnosti. Vozi, a znoj mu curi niz lice. Vozilo skakuće po rupčagama, pa klizi po putu izlokanom od skorašnjih kiša, velike upotrebe i slabog održavanja. Likovnjak stalno nešto petlja oko menjača brzina i kvačila. Zastaje, izlazi iz kola, ide pedesetak metara niz put, osmotri ga dobro, vraća se i nastavlja vožnju. Sa Ilidže i Gavrića brda, ispred, iznad, iza vozila doleću zrna PAT-ova i PAM-ova, poput roja svitaca. Uzbudljivo, zanimljivo i opasno! Igra mačke i miša. Ne znaš hoćeš li uleteti u roj ili će te mimoići. A mene je, kakve li morbidnosti, ova igrarija počela zabavljati!

“Gospodine pukovniče, molim vas, iziđite i sa baterijom mi pokazujte pravac. U ovoj magli ništa ne vidim” - trgao me glas vozača-likovnjaka. Nevoljko, ali disciplinovano, dva-tri puta sam napuštao vozilo i navodio ga putem. U jednom trenutku je izgledalo da se vozilo “otrglo” vozačevoj kontroli i krenulo ka ivici puta, u ambis. Likovnjak je nešto uradio s menjačem, zakrkljali su zupčanici, šta li, i mi smo se zaustavili na rubu puta. Pa, onda vratismo fiću u kolotrag i opet nekako krenusmo dalje....

I tako sat i pol putovanja da se pređe petnaest kilometara do Hrasnice. Evo nas na poslednjoj krivini, uz stanicu vodovoda. Likovnjak se ohrabri, otpusti kvačilo i mi krenusmo brzo niz strminu do punkta sa našom stražom. Iznad vodovoda odjeknuše dve eksplozije jedna za drugom. Vozač otpuhnu punim plućima i samo reče: “Hvala ti, Bože!”

Na prilazima komandi umetnik se oraspoloži, nudi me cigaretom, ali odbih, on je zapali, pa mi šeretskim tonom priopći: “Vile su nas, pukovniče, večeras pronosale! Sišli smo niz igmansku strminu bez kočnica!”

Komandant Prevljak se najpre iznenadio, pa začudio kad nas je ugledao. A kad mu, nesmotreno, spomenusmo našu kočnicu i kvačilo, e, onda se i naljutio. “U mojoj zoni odgovornosti za vas ja odgovaram. Da vam se nešto desilo, ja bih bio kriv! Ne radite mi to. Dobro ste prošli, Bog vas je spasio. Sad se odmorite, pa sutra rano na posao.”

“Neću u postelju, komandante. Za večeras sam planirao obilazak vojnika i položaja u Hrasnici.” Prevljaku nije baš jasna moja upornost, ali mora prihvatiti volju nadređenog. Karić je umoran od obilaska položaja na Rogoju, pa me neće pratiti u večerašnjem obilasku.

Krećemo u 22,00 sata put fabrike “Famos”. Nameravam otići na položaje iznad i oko fabrike. Dve trećine vojnika su na položajima, jedna trećina je na spavanju. Smena se vrši svaka dva sata. Vojnici su iznenađeni mojim dolaskom. Nisu navikli da ih u mrkloj noći posećuju 'strane' starešine, a sad još iz Glavnog štaba! Iskazuju odobravanje za taj gest, poštovanje i pažnju. Srdačno se pozdravljamo.

“Noć je saveznik četnicima, mogu iznenaditi i stoga sada imamo veći broj vojnika na položajima nego danju” - objašnjava Hajro Hasanović, komadant odbrane Hrasnice. Inženjerijsko uređenje odbrane je na zavidnoj visini. Izgrađeni su pojedinačni i grupni zakloni i skloništa, na većini položaja rovovi i saobraćajnice. Nemaju druge linije odbrane, nemaju rezervnih položaja i zaklona. Komandant odreda odbrane Sokolović kolonije, Mirso, prokomentarisa moju primedbu: “Na ovim položajima ćemo izginuti ako treba, ali nema odstupanja!”

Komandant Prevljak je saglasan sa mojim opaskama. Obećava da će već od sutra jedinica otpočeti sa izradom druge linije rovova i rezervnih zaklona i skloništa.

S vremena na vreme, iz pravca Ilidže, četnici ispaljuju svetleće rakete. Zaležemo hitro kad je nebo osvetljeno, a posle toga produžavamo dalje. Igmanski put je gotovo stalno pod vatrom PAT-ova i PAM-ova.

Stižem do Stojčevca. obilazim vojnike na položajima oko objekata, gde je „u ona dobra vremena“ povremeno boravio Tito i visoke državne zvanice prilikom posete Sarajevu. Stojčevac je bio naročito popularan u vreme XIV zimskih olimpijskih igara, 1984. Sada je samo pusto zgarište i tužna deponija ostataka hotelskih sadržaja.

Vojnici sa mnom vode razgovor, iako su vidno iscrpljeni i bunovni. Postavljaju pitanja kao i njihovi saborci, vršnjaci na linijama u Sarajevu, Jablanici, Igmanu, Rogoju:“ Kad ćemo u napad?” , “Kad ćemo osloboditi Sarajevo?” i sl.

“Za odlučan napad i oslobođenje Sarajeva i cele Bosne i Hercegovine moramo prethodno formirati krupnije jedinice, brigade i korpuse, što je u toku. Treba ih dobro opremiti naoružanjem i vojnom opremom, artiljerijom i tenkovima, i snabdeti velikom količinom municije. Komandire i vojnike treba uvežbati za aktivna borbena dejstva. Sve to zahteva vreme, novac i žrtve, a Boga mi i enormna tehničko-materijalna sredstva.

U mraku, vojnicima samo nazirem lica i ne mogu utvrditi kako prate moje kazivanje. Da li su im argumenti prihvatljivi, logični? Da li me mogu i hoće razumeti? Mladost je nestrpljiva, hoće odmah i sada. A kad protiv sebe imaš ovakvu neprijateljsku silu, onda svaka nepromišljenost i brzopletost može biti i obično biva plaćena najvećom cenom!

31.10.1992.
Zadnji je dan oktobra. Dan kada je pre 55 godina rođen Veroljub, Mišek, moj drugi kum iz zrenjaninske gimnazije. Ovo je svetski dan štednje. Mišeku sam do rata redovno upućivao čestitke za rođendan. Stalno se hvalio da je od mene mlađi. Čuj, to je sedam meseci razlike! Sad to ne mogu da uradim. Ne znam zašto, ali imam osećaj da na ova naša stradanja u Bosni gleda ravnodušnim očima, s kakvim sigurno gleda i na ratove negde daleko u Africi ili na Dalekom istoku.

Sa načelnikom Štaba hrasničke brigade Emirom Redžovićem obilazim položaje na padinama Igmana, na Grlici i kod kamenoloma Krupac. Načelnik je mlad čovek, bivši oficir JNA, vedrog duha, sklon šali i smehu kad je u neslužbenim situacijama. Inače, ozbiljan, stručan, racionalan i realan u analizama i procenama vojne situacije. Meni prirastao srcu. I drugima. Vidim da ga komandiri i vojnici cene i poštuju.

Uzaludno me odgovara da obilazak odgodimo za noć. U zoni smo svakodnevnog dejstva PAT-ova i PAM-ova po položajima. Danju imam bolji pregled situacije, bolju procenu šta i kako uraditi da ljudi na položajima budu još zaštićeniji, a linije neprobojnije. Stoga preuzimam rizike. Sa nama je i Binesa, novinarka lokalnog radija. Hoće da autentično zabeleži susrete sarajevskog pukovnika i hrasničkih hrabrih boraca. Devojka je krhka, vesele naravi, energična, što je u neskladu sa njenim fizičkim izgledom. Kratko podšišane kose. Emir joj kavaljerski daje vetrovku. Kiša promiče, a Binesa je lako obučena.

Dugo se penjemo uz strmu stazu. Veoma je klizavo, pa nekoliko puta padam na tle. Pravim od toga šale, a zapravo hoću da prikrijem stid što mi se to dešava Do đavola!

Pretrčavam otkrivene prostore i, zadihan, grabim ka položajima na jugoistočnim padinama Igmana. Prokisao od uporne kiše, ali i znoja, na vrhu jedne vododerine uz koju smo se jedva ‘uspentrali’, nailazimo na “lepotana” - četverocevni PAT. Naš. Nišandžija je Nusret, Sarajlija, čiji je sin također u Armiji. “Pobjegao sam od onih minderpuza u Sarajevu!” - govori prezrivo i hvali se da je nanio četnicima velike gubitke sa ovog položaja. Često je na meti, ali “za sada sam bolji od njih, ništa mi ne mogu!” - ne prestaje Nusretovo kočoperenje. „Čuvaj se, nišandžijo, čuvaj! Bog te sačuvao!“ – bodrim ga.

Kiša, pa sunce, pa opet kiša, sunce.... Varljiv jesenji dan. Kako kiša počne padati oblačim vetrovku, kad sunce grane skidam je, i tako ukrug, kao onomad u Spiljanima kod Konjica. Živcira me. Umor se uvlači u noge, usputne priče i šale jenjavaju. Srećom, još je ostao obilazak položaja iznad kamenoloma. Sa radošću gledam dobro urađene inženjerske radove. Sistem odbrane solidno organizovan, ratni sistem uvežban i funkcionalan. Pohvaljujem Emira. “Dobro urađen posao, načelniče!”

Vojnici gledaju radoznalo, neki me i prepoznaju. Razmenjujemo pozdrave, pokoju reč i šalu. Binesa snima.

Malo se razvedrilo. Sunce se već priklonilo zapadu kad sam završio inspekciju. U Opštinskom štabu odbrane Ilidža čekao me komandant Hasanović sa nekoliko članova štaba. Komandantu i Štabu odajem priznanje. Primećujem da me prate sa odobravanjem.

Večeras nastavljam obilaske položaja odbrane podno Igmana Cilj je Butmir i njegovi borci. Do njih mi valja preko nabujale Željeznice. Za prelaz se koristi bager, kojeg četnički PAT-ovi i PAM-ovi sa Gavrića brda “časte” direktnom vatrom. Nije im ni to dovoljno, već svakih desetak minuta ispaljuju svetleće rakete nad Butmirom. Ako uoče živost na Željeznici otpočne kiša zrna iz protivavionskog oruđa.

Čekam gašenje četničke raketne iluminacije i počinjem prebacivanje s leve na desnu obalu reke. Prvi i drugi pokušaj ne uspevaju. U trećem pokušaju. skupljen na «kašici» viljuškara, prebačen sam na desnu obalu Željeznice. Malo, malo, priznajem, nagutao sam se straha! Koračam u mrkloj noći, pod gustom hladnom i dosadnom kišom, po butmirskim deset kilometara dugim položajima. Više od tri sata. Zakloni, rovovi, saobraćajnice i skloništa su uređeni po najvišim standardima inženjerskog utvrđivanja. Bravo Sejo, komandante!

Do rata, komandant Sejo Hasibović je bio građevinski poduzetnik u GP Butmir. Svoje mašine je u celosti stavio “u vojnu službu” i ovo je rezultat njihovog angažovanja. Mnoge mašine su uništene od neprijateljskog dejstva. Bezbednost utvrđenja ima psihološki odraz i stvara osećaj sigurnosti kod boraca. Na položajima obilazim svakog vojnika, rukujemo se i razmenjujemo rečenicu, dve. Saobraćajnice su pune vode, gazim po blatu ali ne odustajem. Na dva, tri mesta ulazim u skloništa gde su vojnici na toplom, u dobrom raspoloženju, u očekivanju svog reda da posednu položaj. Oduševljavaju me pozitivnim razmišljanjem i visokim moralom. Govorljivi su: “Odavde nas niko ne može istjerati!” Hvale svog komandanta. Niko nema ni najmanju primedbu na “komandanta Seju”.

Nakon obilaska položaja, mokar do kože ulazim na komandno mesto butmirskog bataljona. To je velelepan Sejin stan. „Skinite se i osušite odeću i obuću!“ – „naređuje“ komandant. „Neću vam dozvoliti da se tako vratite u Hrasnicu.“ Uz kamin i čašicu domaće “šljive”(!?), Sejo mi odgoneta tajnu svog velikog autoriteta kod boraca.

“Radili smo skupa u građevinarstvu. Većina ih je bila zaposlena kao građevinski radnici u preduzeću ’Butmir’. Dakle, poznavali smo se. A zatim, tu je i moja stvarna briga za vojnike i njihove familije. Nastojim da im obezbijedim sve ono što im u ratnim uslovima pripada. Svakom dajem šansu da se iskaže u borbi i afirmiše. Niko nema privilegija. Sve ću učiniti da im sačuvam živote, a da bezuslovno izvršimo sve borbene zadatke.”

Prilikom napuštanja Štaba Sejo i ja pozdravili smo se čvrstim stiskom ruku i zagrljajem. Za mene je to bio znak da smo se nas dvojica, do ove kišne noći neznanci, našli, kao dva prijatelja, na zajedničkom putu do uspeha, bilo kada i bilo gde! Kakva li bi nam ARBiH i odbrana RBiH bila da ima još stotine Seja? - pitam se gazeći u praskozorje prema Željeznici.

01.11.1992.
Jutros sa komandantom Opštinskog štaba Ilidža Hasanovićem obilazim hrasničku ratnu bolnicu. Ima karakter “medicinske transmisije”. Ranjenicima se ovde pruži prva medicinska pomoć, pa pripremljene za trasport upućuju u ratne bolnice u Suhodolu i Konjicu, po potrebi i dalje. Ima i ranjenih civila. Najčešće zbog nepažnje prilikom četničkih granatiranja.

U 11 sati sam u Radio Ilidži. U intervjuu iskazujem visoku ocenu borbene gotovosti jedinica i štabova opštine. Hvalim zasluge građana Hrasnice, Sokolović-kolonije, Butmira i izbeglica sa Ilidže u odbrani Sarajeva.

U 13 sati prisustvujem referisanju u Opštinskom štabu. Komandanti ponavljaju svu onu silu standardnih i već hroničnih nestašica.

...Načelnik bezbednosti Vlado Topalović referiše o veoma slabom stanju bezbednosti vojnika, komandi, štabova, jedinica i stanovništva, kao i vojnih i vladinih objekata i privatnog vlasništva.

„U zatvoru ima 29 lica srpske nacionalnosti. Osumnjičeni su za saradnju sa četnicima, ali nisu provedeni istražni postupci. Nema ljudi od struke koji to mogu riješiti. Rasvijetljeno je pet ubistava. Počinioci su napustili opštinu. Pljačke, krađe i nezakoniti upadi u stanove uzimaju maha. Rješenje za ove boljke je formiranje istražnog suda i izdvajanje istražnog zatvora iz kompetencija komande. U okviru organa bezbjednosti treba oformiti kriminalističku službu s ciljem stručnog suzbijanja kriminaliteta.“ Načelnik ima jasnu viziju resenja ovog problema.

Ukazuje na krucijalni problem u opštini Ilidža:
„Među malobrojnim građanima srpske i hrvatske nacionalnosti, odnosno pravoslavne i katoličke vjere, koji su ostali, uvlači se sve veći strah od „mafijaša“, samostalnih vojnih grupa, koji otimaju i pljačkaju privatnu imovinu ili vrše pritisak da napuste kuće. Tu se umiješao i HDZ, koji vrši pritisak na Hrvate da se isele iz Ilidže u Kiseljak. Gospodo, ovom pitanju Opština zajedno sa Armijom BiH, MUP-om i opštinskim organima mora posvetiti najvišu pažnju. Ova opština pripada i Muslimanima i Hrvatima i Srbima i oni treba da budu temeljac odbrane Ilidže i Sarajeva!»

Vlado je Hrvat. To je agilna i racionalna ličnost. Kod Prevljaka u štabu je i jedna Srpkinja. To me raduje, u tom vidim snagu ideje i borbe. Biće zajedničke Bosne! – mislim se u sebi.

Istupanje Fikreta Prevljaka, komandanta Hrasničke brigade, pratim sa posebnom pažnjom. “Vašu posjetu smatram direktnom moralnom podrškom vojnicima i nama komandantima. Vojnici i starješine se ovih dana osjećaju mnogo sigurnije i odlučniji su da izvrše svaki borbeni zadatak.”. Pa nastavlja: „Veći dio problema je subjektivne prorode. Tu spada i operacija „Jug-92“ kao primer lošeg planiranja i slabog rada Štaba operacije, komandi i jedinica. Najetović i Džambasović moraju podnijeti račun za slabo izvedenu akciju!“ – odlučan je Prevljak. Na umu verovatno ima strahovito negativni učinak akcije na moral boraca i stanovnika ilidžanskog kraja.

“Ako ništa” - istakao je komandant - “ovo je strašna pouka da se buduća borbena djejstva moraju kvalitetnije planirati, organizovati i voditi. Sarajevo moramo deblokirati uz učešće svih slobodnih snaga izvan i unutar grada. Bolje je da nam pogine i 3.000 boraca u deblokadi grada i da ga oslobodimo, nego da nam u gradu izgine od granata i umre od hladnoće i gladi preko 10.000 ljudi!” - podiže tonus Prevljak. I, onda je ponovo, kao pre neki dan na Igmanu, izrekao reči pohvale Dajidži za pomoć koju pruža u odbrani Ilidže.

“Gospodine pukovniče, sve zadatke koje nam budete odredili ova komanda i jedinica su sposobne da izvrše. A, posebno, onaj zadatak koji će se odnositi na oslobađanje Sarajeva.” - efektno je završio referisanje komandant Prevljak.

Nakon toga nije mi teško da naredim zadatke i zaključim sastanak. „Gospodo, prioritetni zadaci sa kojima treba da se angažuje Štab, komandni sastav i borci jesu:
- formirati motorizovanu brigadu, do kraja novembra;
-uvezati u jedinstven sistem komandovanja Armiju BiH, policiju MUP-a, civilnu zaštitu i odbrambene strukture sa opštinske vlasti;
- ojačati sistem logističkog obezbeđenja, sa naglašenom ulogom opštinskih organa vlasti za neborbena materijalna sredstva;
- organizovati i izvoditi svakodnevno vojno-stručnu obuku komandi, jedinica i boraca;
- organizovati kasarnski smeštaj brigade i
- podići borbenu gotovost, a posebno moral na viši nivo!

„Otpočnite odmah pripreme za oslobađanje Sarajeva. Ključevi južne kapije grada su u vašim rukama!” - završio sam u Prevljakovom stilu.

Dok sam nabrajao zadatke, pratio sam ponašanje prisutnih. Čini se da veoma pažljivo slušaju, poneko od njih i zapisuje, a klimanjem glave daju podršku onome što govorim. „Sluti na ozbiljno i obećavajuće! - konstatujem za sebe samozadovoljno.

Planirao sam razgovor sa ratnim predsedništvom opštine Ilidža. Tačno u dogovoreno vreme (16,30 sati) Prevljak i ja našli smo se u kabinetu predsednika Huse Mahmutovića. Sa njim su predsednik opštinske vlade i njegov zamenik te načelnik MUP-a Vehbija Vekić i njegov zamenik Mujo Golub. Prvi kontakt sa „civilnom vlašću“ veoma je topao, moglo bi se reći prijateljski. Popila se kafa i sok. „Ovaj je od zove, napravila ga je moja mama“ - hvali se predsednik.

Prisutne upoznajem sa vojno-političkom situacijom u RBiH i susedstvu, o reorganizaciji Armije i pripremama za predstojeću deblokadu Sarajeva. Prevljaku prepuštam da predstavi zajedničku ocenu vojne situacije na Ilidži i Igmanu.

„Civili“ veoma objektivno razlažu stanje u opštini. Malo je odbranaškog u istupima, što je dobro. Slažu se da je situacija veoma složena, ali su saglasni da se može i mora uraditi više.

Dok govore, prisećam se da početkom rata na ovom lokalitetu nije postojala vlast. Sve relevantno je ostalo na užem području Ilidže, u četničkim rukama, pa se u stvaranju vlasti moralo krenuti bukvalno od nule. Mukotrpno organizovanje vlasti se vršilo paralelno sa grčevitom odbranom slobodnog teritorija Ilidže. Dve trećine predratnog stanovništva je živelo od rada u “Famosu”, a onda su ugasli svi njegovi pogoni. Na tako osiromašen prostor pristiglo je 3.000 izbeglica. Trebalo ih je negde smestiti i prehraniti. Povećao se broj kriminalnih radnji, pa je ratna policija angažovana u održavanje javnog reda i bezbednosti, pa je iz tog razloga samo manji deo policije uključen u odbranu opštine.

Opštinari su svesni da se hitno mora nešto kvalitetno promeniti. Pre svega, Armija i policija moraju zajednički biti na prvim linijama odbrane. Opštinski problem je osiguranje energenata za vojsku, bolnicu, porodice boraca, stanovništvo. Hrasnica je većim delom ostala bez grejanja. Ranije su se grejali iz toplane “Famosa”, ona je sada u četničkim rukama. Imaju svega 10 javnih skloništa, stanovnici nemaju ratne discipline. HVO vodi destruktivnu politiku. Umesto borbe bezrazložno izvodi Hrvate iz Hrasnice, Ilidže i drugih mesta.

Da jedna nesreća za sobom povlači drugu primer je nafte. Naime, Ilidža je uplatila novac za 6.000 tona nafte koja nalazi na stovarištu u Pločama. Već dva meseca pokušava se transportovati na Ilidžu, ali bez rezultata.

„Gospodine pukovniče, nama je ARBiH na Igmanu zaplenila 8 tona nafte. Šta na to reći, dok se ranjenici, stari i iznemogli smrzavaju!?“ - pita predsednik ratnog predsedništva i nastavlja: „Ozbiljan problem predstavlja ponašanje HVO. Vodi destruktivnu politiku. Umjesto da zajedno sa ARBiH vodi borbu protiv četnika, bezrazložno vrši pritisak na domaće Hrvate, katolike da se isele u Kiseljak. A, Boga mi, ovo ide u korist paljanskih Srba! Opštinska vlada ne sjedi skrštenih ruku. Eto, donijela je odluku da se svakom ko izbjegava vojnu obavezu u roku od 5 dana konfiskuje imovina. Stanje ishrane je slabo, ali su u toku pregovori sa Komesarijatom za humanitarnu pomoć u Vitezu. Nadam se pozitivnim reezultatima. Sa UNPROFOR-om odnosi nisu dobri. Polovinom maja su prevozili iz Hrasnice u Sarajevo sedam ranjenika koji su nestali bez traga i glasa, valjda su ih oteli četnici!“

Oštro zameraju vladi u Sarajevu koja je za grad obezbedila struju, vodu, telefon, a za naselja Hrasnicu, Sokolovića koloniju i Butmir ništa.
I pored ovih nagomilanih problema predsednik zaključuje: „Prošla je kritična faza rata! Počeli su nam se vraćati neki od mještana koji su početkom rata bili naopustili Ilidžu. Uvjeravam Vas da idu svjetliji dani! „Daj Bože da je tako, predsedniče!“ – mislim usebi.

Optimizam je veoma pozitivno psihičko stanje kod svakog pojedinca, ukoliko se temelji na čvrstim osnovama uverenja u uspeh i napredak. Optimističke izjave organa vlasti u Ilidži ne podudaraju se sa stanjem kod boraca i građana. Kako to uskladiti - zadatak je svih faktora oružane borbe, a ne kabinetskog zaključivanja. Voleo bih da sam u zabludi što se tiče stanja na Ilidži, u Sarajevu i na Igmanu.

„Uvažena gospodo“ - izgovaram završnu rečenicu – „neka vam je na ponos sve što ste dobro uradili. Neka vam bude opomena sve ono što nije urađeno kako je bilo za očekivti. Pozivam vas da još više i odlučnije pomognete u obezbeđenju neborbenih sredstava, da se jedinice popune 100% i da sistematski radite na smanjenju kriminala. Na vama je da date puni doprinos u deblokadi Sarajeva. Očekujemo vas na kafi u Sarajevu narednih meseci!“.

Eto, i ja euforično prihvatih da će se Sarajevo deblokirati! „Uz Allahovu pomoć!“ - kako sve češće govore pojedinci u štabu BH Armije.

Vraćam se na Igman. Noć je hladna, surova zimska. U hotelu nema grejanja. Nabacao sam na sebe 5-6 ćebadi. Ne spavam, vrtim u glavi svu onu silu problema koji pritišću svaki pedalj ovog dela nesretne i raskomadane Bosne i napaćene ljude i borce koji obavljaju nemoguć posao, borbu Davida protiv Golijata. Teško, naporno, klecajući, ali ga obavljaju. I dok se napinju sve ljudske snage patriota, često do pucanja kičme i života, dotle igmanskim vrletima krstare brojni “mercedesi” i “opeli” za koje nema energetske krize kao za naše ratne bolnice, i u čiju toplu i mirisavu unutrašnjost zaviruju promrzle oči naše mladosti, vojnika stražara, na kišnom i hladnom planinskom putu, koji za Sarajevo život znači!

* Ostale delove možete pročitati OVDE.