Kisinidžer: Ukrajina most između Rusije i Zapada, a ne satelit

Ukrajinsko pitanje je često korišćeno za razračunavanje i nadmetanje: da li treba da priključi Istoku ili Zapadu. Međutim, da bi opstala i napredovala, ne bi smela da bude ispostava nijedne strane (Rusije ili Zapada) – već most među njima, piše Henri Kisindžer (Henry A. Kissinger), američki državni sekretar od 1973 do 1977., u “Vošington postu” (The Washington Post).

Kao što su zbog Monroove doktrine SAD svojevremno spale na samo nekoliko prijatelja, Putin će ih imati još manje, ocenjuje Harold Majerson (Meyerson).

Putin je akcijom na Krimu prekršio mnoge međunarodne ugovore. U svojim nastupima je otvoreno pokazao prezir prema Zapadu, ističe En Eplbaum (Anne Applebaum).
“To je poziv na buđenje: zapadne institucije su omogućile postojanje koruptivnog ruskog režima koji destabilizuje Evropu. Vreme je da se on zaustavi”.

Novi Hladni rat izgleda manje verovatan od oživljavanja starog međunarodnog sistema: multipolarne ravnoteže moći, piše Stiven Mec (Steven Metz) u “World Politics Review”.

Kisindžer: Zablude Rusije i Zapada oko Ukrajine

Sva javna debata o Ukrajini se svodi na konfrontaciju. Međutim, da li znamo kuda sve ovo vodi, pita se Kisindžer ističući da je imao priliku da vidi četiri rata koji su počeli sa velikim entuzijazmom i podrškom javnosti, ali da SAD nisu znale kako da ih okončaju, a iz tri su se jednostrano povukle. Uspešna politika se ogleda u pronalaženju načina da se okonča rat, a ne da se započne, ukazuje Henri Kisindžer.

Ukrajinsko pitanje je često korišćeno za razračunavanje i nadmetanje: da li treba da se priključi Istoku ili Zapadu. Međutim, da bi opstala i napredovala, ne bi smela da bude ispostava nijedne strane (Rusije ili Zapada) – već treba da bude most među njima.

Rusija mora da shvati da je svaki pokušaj da svede Ukrajinu na status svog satelita, osuđen na ponavljanje recipročnih pritisaka Evrope i SAD.

“Istovremeno, SAD moraju da uvaže da za Rusiju Ukrajina nikada ne može biti samo strana zemlja. Ruska istorija počinje u, kako se naziva, kijevskoj Rusiji. Tu je nastala i njena religija. Ukrajina je vekovima bila deo Rusije zbog čega su njihove istorije isprepletane”, kaže bivši američki diplomata.

Neke od najvećih bitki važnih za rusku imperiju vođene su na teritoriji današnje Ukrajine, počev od bitke na Poltavi 1709. (ruski car Petar Veliki je u ovoj bici pobedom nad švedsko-ukrajinskom vojskom ojačao poziciju u istočnoj Evropi. Istovremeno, time su okončane težnje Ukrajine za nezavisnošću). Ruska crnomorska flota – koja je više od dva veka važna poluga u demonstriranju ruske moći u Mediteranu – locirana je u Sevastopolju na Krimu. Čak i čuveni disidenti kao što su Aleksadnar Solženjicin i Jozef Brodski su potencirali da je Ukrajina integralni deo ruske istorije istorije i same Rusije, podseća Kisindžer.

“Evropska Unija mora da prizna da njena birokratska odugovlačenja i podređivanje strateških elemenata globalne politike domaćoj u pregovorima o odnosima Ukrajine sa njom, dovodi do toga da pregovori prerastu u krizu. Spoljna politika je umetnost određivanja prioriteta”.

Ukrajinci žive u zemlji sa složenom istorijom u kojoj se govori nekoliko jezika. Zapadni deo je pripojen Sovjetskom Savezu 1939. godine, kada su Hitler i Staljin delili Poljsku i Evropu. Krim, na kome je 60 odsto stanovništva rusko, postao je deo Ukrajine 1954. kada ga je sovjetski lider Nikita Hruščov, inače rođen u ruskom selu u Ukrajini – pripojio Ukrajini (na 300-tu godišnjicu Perejaslavskog sporazuma kojim su Kozaci iz Zaporožja, na čelu sa Bogdanom Hmeljnickim, zakleli na vernost ruskom caru Alekseju Prvom 1654. godine).

Stanovništvo u zapadnom delu Ukrajine je uglavnom unijatsko i govori ukrajinski, dok u istočnom delu prevladavaju ruski pravoslavci i ruski jezik. “Svaki pokušaj da jedan deo Ukrajine dominira drugim – čemu se težii – na kraju može voditi građanskom ratu ili raspadu zemlje. Tretiranje Ukrajine kao dela sukoba Istoka i Zapada, lišiće Rusiju i Zapad – pre svega Rusiju i Evropu – bilo kakve mogućnosti da u narednih nekoliko decenija postanu deo kooperarivnog međunarodnog sistema”, upozorava Kisindžer.

On podseća da je Ukrajina nezavisna samo 23 godine i da je bila pod upravom različitih stranih vladara od 14 veka. Stoga ne iznenađuje da njeni lideri nisu naučili veštinu kompromisa, a još manje razumevanja istorijske perspektive.

Politika nezavisne Ukrajine jasno pokazuje da je u korenu problema nastojanje njenih političara da nametnu svoju volju neposlušnim delovima zemlje. To je u srži sukoba između Viktora Janukoviča i njegovog glavnog rivala Julije Timošenko. Oni su predstavljali dva segmenta Ukrajine i nisu bili spremni da dele vlast. Mudra američka politika prema Ukrajini bi težila da pronađe način kako da dva njena dela sarađuju. Treba težiti pomirenju, a ne dominaciji jednog dela nad drugim, ukazuje bivši američki diplomata.

“Međutim, Rusija, Zapad i različite političke grupacije u Ukrajini ne deluju u skladu sa ovim principom. Rusija neće moći da nametne vojno rešenje, a da se pri tom ne nađe u izolaciji u trenutku kada su mnoge njene granice nestabilne. Kada je reč o Zapadu, demonizacija Vladimira Putina nije politika, već je alibi za njeno odsustvo”.

Kisindžer ukazuje da Putin treba da uvidi, bez obzira na nezadovoljstvo, da bi nametanje rešenja silom izazvalo novi Hladni rat. Istovremeno, SAD treba da izbegavaju da tretiraju Rusiju kao devijantnu zemlju koju treba učiti pravilima ponašanja koje su one utvrdile. Bivši američki diplomata smatra da je Putin “ozbiljan strateg” – gledajući iz perspektive ruske istorije. Nije mu jača strana shvatanje američkih vrednosti i psihologije, kao što se ni kreatori američke politike ne mogu pohvaliti znanjem ruske istorije i mentaliteta.

Svi lideri treba da se usredsrede na pronalaženje rešenja, a ne da se nadmeću u pozicioniranju. Kisindžer smatra da u traganju za rešenjem treba poći od četiri principa.

1. Ukrajina treba da ima pravo da slobodno odabere u koje će ekonomske i političke asocijacije ući, uključujući i evropske.

2. Ukrajina ne bi trebalo da postane članica NATO-a.

3. Ukrajina treba da ima potpunu slobodu u formiranju bilo koje vlade izabrane voljom naroda. Mudri ukrajinski lideri bi onda težili politici pomirenja različitih delova zemlje. Na međunarodnom planu, ukrajinska vlast treba da sledi poziciju Finske, koja ne ostavlja bilo kakvu dilemu oko svoje nezavisnosti i saradnje sa Zapadom na mnogim poljima ali pažljivo izbegava bilo kakvo neprijateljstvo prema Rusiji.

4. Aneksija Krima od strane Rusije bila bi u suprotnosti sa pravilima aktuelnog međunarodnog poretka. Međutim, moguće je smanjenje napetosti u odnosima Krima i ostatka Ukrajine. Rusija bi na kraju trebalo da prihvati suverenitet Kijeva nad ovim poluostrvom. Istovremeno, Ukrajina treba da osnažni autonomiju Krima na izborima koji bi se održali uz prisustvo međunarodnih posmatrača. U tom procesu trebalo bi otkloniti bilo kakve nedoumice o statusu ruske Crnomorske flote u Sevastopolju.

Svi oni koji poznaju ovaj deo Evrope znaju da neće svi pomenuti principi biti prihvatljivi svim stranama. Međutim, Kisindžer ističe da test njihove realističnosti nije apsolutno zadovoljstvo, već uravnoteženo nezadovoljstvo. U slučaju da se ne pronađe rešenje koje će počivati na ovim ili sličnim principima, onda će se brže skliznuti u sukobe.

Zapadni pomagači Rusije

Zapadne političare koji naveliko govore o demokratiji, istovremeno igrnorišući kršenja sopstvenih antikorupcijskih zakona - u Rusiji doživljavaju kao nedosledne i da pate od hipokrizije, piše En Eplbaum (Anne Applebaum) u “Vošington postu”.

Takvi zapadni političari “doprinose da se ruska elita oseća nedodirljivo. Putin i njegovi saradnici mogu da čine šta god žele, bilo da je reč o Ukrajini, Gruziji ili Britaniji, jer svi znaju da, šta god zapadnjaci govorili, mogu se na kraju kupiti”.

Međutim, po mišljenju Eplbaum, takvi odnosi sa ruskim vlastima se mogu izmeniti preko noći bez slanja ratnih brodova – već jednostavnom promenom stava prema ruskom novcu na Zapadu. Nije bilo neophodno da se čeka na rusku invaziju Krima da bi se ubedile zapadne vlade da usaglase stav i uskrate vize Rusima koji su stekli bogatstvo na sumnjiv način. Bilo je bespotrebno čekati na pretnju ruskim napadima u istočnoj Ukrajini da bi se odstranile pravne praznine i zatvorili poreski rajevi koje je Zapad stvorio na Britanskim devičanskim ostrvima ili u švajcarskim Alpima.

“Na kraju krajeva, ovaj novac korumpira, takođe, i naša društva. Zapadna finansijska elita, koja je postala zavisna od keša stranih oligarha, ista je ona elita koja donira političke partije i vlasnik je televizijskih stanica i štampe kod kuće (na Zapadu). Bivši političari koji sede u upravnim odborima kompanija sa sumnjivim kapitalom i dalje imaju prijatelje na vlasti”, ističe Eplbaum.

Sada je ruski predsednik akcijom na Krimu prekršio mnoge međunarodne ugovore. U svojim nastupima je otvoreno pokazao prezir prema Zapadu. “To je poziv na buđenje: zapadne institucije su omogućile postojanje koruptivnog ruskog režima koji destabilizuje Evropu. Vreme je da se on zaustavi”, zaključuje Eplbaum.

Rusija ne poštuje granice, kao ni SAD

U svetlu ruskih vojnih aktivnosti na Krimu, dobro je što su SAD odbacile “Monroovu doktrinu”, piše Harold Majerson u “Vošington postu”. Naime, predsednik SAD Džejms Monro (James Monroe) je obelodanio 1823. godine - da bi odvratio evropske sile od vojne ili političke intervencije u novim lationoameričkim državama – novu doktrinu da je to region koji pripada američkoj sferi uticaja, a ne evropskoj (Amerika Amerikancima).

SAD su se pozivale na Monroovu doktrinu i kasnije, naporedo sa imperativima Hladnog rata, da bi opravdale neke od intervencija kao što su na Kubi, Panami, Nikaragvi, Čileu, Grenadi, Dominikanskoj Republici, Venecueli.

Majerson ističe da, iako je Obamina administracija predočila Putinu, povodom akcije na Krimu, da je ovo 21. vek i da je okončana era u kojoj su velike sile imale interesne sfere – Monroova doktrina za SAD nije “ustajala relikvija”. Zapravo, Vašington je tek u novembru prošle godine objavio da ovaj koncept definitivno pripada istoriji. Naime, državni sekretar Džon Keri (John Kerry) je u govoru na sastanku Organizacije američkih država obznanio “da je završeno sa erom Monroove doktrine”.

To ne znači da SAD ne treba da uvedu sankcije Rusiji ili da uskrate pomoć Ukrajini. No, imajući u vide standarde kojima se služe velike sile, Majerson ističe da ne treba previše da iznenađuje potez Moskve.

“Putin je povod za rat uglavnom sam fabrikovao, ali je to isto uradio i Džordž Buš za rat u Iraku. Američki jastrebovi – političari i analitičari koji su se zdušno zalagali za intervenciju u Iraku, a sada kritikuju predsednika Obamu zbog nedovoljne ratobornosti oko Ukrajine – treba da objasne zašto doktrina o ‘preventivnom ratu’, koja je korišćena kao opravdanje za našu avanturu u Iraku, treba da bude rezervisana samo za nas”.

Putin tvrdi da nove ukrajinske vlasti ugrožavanju ruska vojna postrojenja na Krimu. Kada velika sila želi da pronađe izgovor za svoju interevenciju, uvek ga nađe. Osim toga, po rečima Majersona, po standarima Monroove doktrine, ruski upad na Krim je logičan. Osim pretnje pomorskoj bazi, Moskva je doživela i kao uvredu odluku novog ukrajinskog parlamenta da se zabrani upotreba ruskog kao drugog zvaničnog jezika, iako ga govori većina stanovništva u istočnoj Ukrajini.

“Rusija može da takođe tvrdi da je reagovala na geostratešku pretnju: u poslednje dve decenije, čak i za vreme vladavine prozapadno orijentisanog Borisa Jeljcina, NATO se proširio prema ruskim granicama – što je potez koji je verovatno više doprineo da se Rusia oseća nebezbedno nego Istočna Evropa bezbedno”, smatra Majerson dodajući da je bez obzira na podršku većine stanovnika Krima ruskoj intervencije, Putin prekršio međunarodne norme i zbog toga treba da plati cenu u vidu diplomatskih i ekonomskih sankcija.

“Ograničena težnja Rusije da je svet respektuje trajaće samo dotle dok traje izvoz njenog gasa. Kao što su zbog Monroove doktrine SAD spale na samo nekoliko prijatelja, Putin će ih imati još manje”, zaključuje Majerson.

Multipolarna ravnoteža moći umesto Hladnog rata

Dok zapadni eksperti za bezbednost ukazuju na opasnost od novog Hladnog rata, posredi je sasvim nešto drugo, piše Stiven Mec.

Rastuću rusku agresiju i remilitarizaciju treba posmatrati u kombinaciji sa obnovom japanskog nacionalizma i samopouzdanja, jačanjem ekonomske i vojne moći Indije i usponom Kine, koja teži da dovede u pitanje postojeći poredak u Istočnoj Aziji.

U međuvremenu, SAD pokazuju zamor i nisu spremne da deluju kao svetski “šerif”, dok Evropska Unija prolazi kroz fazu ka “funkcionalnom pacifizmu”. Novi Hladni rat izgleda manje verovatan od oživljavanja starog međunarodnog sistema: multipolarne ravnoteže moći, smatra Mec.

Nasuprot unipolarnom svetu, sa dominacijom jedne sile – počev od Rimskog carstva, vladavine nekoliko moćnih kineskih dinastija u istočnoj Aziji do dominacije SAD neposredno nakon pada Berlisnkog zida – i bipolarnog, tokom Hladnog rata, multipolarna ravnoteža podrazumeva da grupa zemalja manje više jednake moći menja savezništva i, povremeno, ratuje da bi sprečila bilo koju da dominira.

Evropa u 18, a naročito u 19. veku nakon Napoleonovog poraza, klasičan je primer primene ovog modela. Velika Britanija, Francuska, Rusija, Pruska (kasnije Nemačka), Austro-Ugarska i Otomansko carstvo, održavali su ravnotežnu promenom savezništava i ograničenim ratovima u kojima gubitnici nisu uništavani već su ostajali u “igri”. Velika Britanija je često igrala ulogu “balansera”, stvarajući savezništvo najpre sa Pruskom da spreči francusku dominaciju u Evropi, a kasnije sa Parizom da bi obuzdala ujedinjenu Nemačku.

Multipolarna ravnoteža moći je daleko od savršene, jer mnogo toga može da je poremeti. Na primer, slabost jedne od sila učesnica – opadanje Otomanskog carstva je delimično doprinelo izbijanju Prvog svetskog rata. Problem je i uspon autoritarnih režima koji teže dominaciji ili, jednostavno, pogrešna procena neke od sila. Nemačka, na primer, nije ukalkulisala u kojoj meri će ubrzana gradnja njene ratne mornarice zaplašiti Veliku Britaniju.

Međutim, bez obzira na sve nedostatke, multipolarna ravnoteža moći omogućila je Evropi najduži period relativne stabilnosti bez većih ratova – od pada Napoleona do izbijanja Prvog svetskog rata, ističe Mec.

On smatra da - iako je malo ko u Vašingtonu spreman da prihvati multipolarnu ravnotežu moći u zamenu za postojeću vodeću ulogu – sve je manje održiv unipolarni svet u kome dominiraju SAD. “Sadašnji svet je prilično drugačiji nego 1980-ih kada su se SAD suočavale sa jednim velikim neprijateljom i američka globalna dominacija je mogla da oživi sa efikasnim vođstvom. Sadašnji izazovi unilateralizmu su složeniji, duboki i rastući. Zbog toga je u narednim godinama moguć multipolarni balans moći u koji će biti uključeni SAD, Kina, Rusija, EU, Japan i moguće Indija”.

Mec ističe da bi u ovaj sistem bile uključene tri ili četiri demokratske zemlje, što je drugačije od ranijih istorijskih situacija kada je politika zavisila od ćudi monarha. U novom balansu moći, demokratije bi težile da se udružuju i stvarale bi savezništva sa nedemokratskim silama samo u ekstremnim slučajevima.

SAD treba da se priviknu na novu situaciju smanjivanjem svojih nacionalnih ambicija i očekivanja. Vašington treba da se usredsredi “na sprečavanje da bilo koja velika sila dominira određenom regijom van normalne sfere uticaja, a ne da širi demokratske vrednosti ili učvršćivanja globalnog poretka”, smatra Mec dodajući da su Libija, Avganistan, Egipat, Sirija i sada Ukrajina znaci da američko vreme kao “šerifa” prolazi.

Prilagođavanje novoj, ograničenijoj ulozi u svetu neće biti lako. Međutim, činjenica da Amerikanci posmatraju krize, kao što su u Siriji i Ukrajini, bez mogućnosti da ih kontrolišu – pokazuje da mulipolarna ravnoteža moći dolazi, zaključuje Stiven Mec.