Kiger: Politički motivisano umanjivanje odgovornosti Nemačke za Veliki rat

Gavrilo Princip je bio student idealista, kao i mnogi u to vreme širom Evrope, koji je verovao da može da nekim radikalnim potezom pomogne u ostvarivanju ciljeva svoje lokalne zajednice, kaže za Radio Slobodna Evropa profesor Univerziteta u Kembridžu (Cambridge) Džon Kiger (John Keiger). Autor je mnogih knjiga među kojima i „Francuska i uzroci Prvog svetskog rata“.

„Međutim, mislim da nije previše korisno da istoričari projektuju sadašnju zabrinutost delovanjem Al Kaide na prošlost. Na taj način se ne doprinosi objašnjavanju događaja i procesa već, zapravo, komplikuje i tako postaju još manje razumljivi”.

Kiger kaže da ga zabrinjava kada istoričari menjaju mišljenje o nekim događajima iz prošlosti zbog aktuelnih političkih kretanja.

“Meni se čini da su pojedine takve interpretacije, kojima se umanjuje odgovornost Nemačke, izmanipulisane ili instrumentalizovane od strane raznih grupacija u samoj Nemačkoj koje iz političkih razloga žele da oslobode svoju zemlju dela krivice.

Neupitna je njena krivica za Drugi svetski rat, međutim neki krugovi nastoje da relativizuju njenu odgovornost za Prvi svetski rat. Oni nastoje da konstruišu tezu da nije bilo Prvog, onda ne bi bilo ni Drugog svetskog rata. Stoga ako se umanji odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat, onda će iz današnje perspektive njena uloga u oba svetska rata izgledati drugačije”.

Profesor Kiger ističe da je ključna pouka iz krize 1914. za sadašnju situaciju u Ukrajini ili bilo koji konflikt, da lideri sukobljenih strana ne smeju da prekidaju komunikaciju, odnosno da moraju da razgovaraju.

“Bojim se da u Ukrajini ili na Dalekom istoku postoji potencijal za neželjeni razvoj događaja. U takvim okolnostima jedan mali incident koji bi se ticao “nacionalnog dostojanstva” – nalik na atentat u Sarajevu – na primer, zbog eventualnog ubistva važne političke ličnosti u Ukrajini, neki akteri sa strane bi mogli da intervenišu a što bi vodilo rasplamsavanju krize”.


Zbunjeni političari doveli do rata

RSE: I nakon 100 godina od izbijanja Prvog svetskog rata ne prestaju kontroverze oko njegovog uzroka, ko snosi najveću odgovornost, da li je Sarajevski atentat bio samo povod, odnosno da li se do tada najveći sukob na planeti mogao izbeći da nije ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand?

Kiger: Da, postoje kontroverze oko uzroka rata. One sežu do 1919. i nastavljene su nesmanjenom žestinom sve do danas, zato što još nemamo uvid u sva dokumenta o ključnim događajima u julu sve do početka rata u avgustu 1914. Na primer, još ne znamo sve detalje o razgovorima francuskog predsednika Poankarea tokom posete Rusiji krajem jula te godine. To znači da današnji istoričari uglavnom debatuju o različitim interpretacijama ovih događaja. U međuvremenu su objavljene mnoge knjge, ali ni u jednoj od njih nema novog uverljivog dokaza da je neka od sila isključivo odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata.

Drugo, uzroci Prvog svetskog rata su u velikoj meri politizovani zato što je u završnom dokumentu Versajske konferencije u članu 231 sva odgovornost za izbijanje sukoba svaljena na Nemačku i u izvesnoj meri na Austro-Ugarsku. Dakle, time je pitanje uzroka Prvog svetskog rata od samog početka postalo političko. Takođe, na osnovu ovog zaključka, Nemačka je bila prinuđena da plati svu ratnu odštetu silama pobednicama iz Velike atante. Time je osim političkog, to postalo i finansijsko pitanje.

Treće, istoričari su skloni da svrstaju uzroke rata u dve kategorije. Najpre ukazuju na dugoročne, odnosno strukturalne uzroke, kao što su imperijalizam, nacionalizam koji se širio među stanovništvom, ubrzano naoružavanje oba bloka u koja su se svrstale velike sile. Istovremeno, tu su i kratkoročni uzroci, odnosno odluke pojedinaca na vlasti uoči samog rata.

Prema mojim istraživanjima, ni danas nije u potpunosti jasno u kojoj meri je svaka pojedinačna sila odgovorna za rat. Međutim, smatram na osnovu raspoloživih dokumenata i dokaza, koje sam proučavao, da su Nemačka i Austro-Ugarska najodgovornije za sukobe.

Veoma je upečatljivo da je do rata u poslednjoj sedmici jula i početkom avgusta 1914. dovelo ponašanje zbunjene grupe političara koje su događaji pretekli. Oni nisu uvek bili u potpunosti svesni svojih postupaka, odnosno posledica svojih odluka. Upravo zbog toga su povlačili poteze kojima su dovodili sami sebe u stupicu, a a sve to je postepeno vodilo ka izbijanju rata.

RSE: To znači da su se, bez obzira na ove strukturalne uzroke, nemački i austrougarski car, britanski kralj, francuski predsednik, ruski car tada drugačije postavili rat se mogao izbeći?

Kiger: Da, oni su mogli da postupe drugačije ali je veoma teško utvrditi ko je od tadašnjih državnika mogao da promeni celokupni tok događaja da je zauzeo drugačiju poziciju. Reč je o čitavom procesu u koji su lideri velikih sila bili uvučeni, što je značilo da bilo koja pojedinačna odluka jednog od njih nije mogla da zaustavi krvoproliće.

RSE: Da li su oni zaista želeli rat, ili su nastojali da podizanjem uloga steknu prednost u odnosu na drugu stranu?

Kiger: Tadašnje lidere je karakterisalo osećanje nacionalnog ponosa. Naravno, imali su i geostrateške interese. Takođe, klizanju u rat doprinele su i pojedine odluke kao što je vojna mobilizacija u pojedinim zemljama, zbog čega je situacija postala sve zaoštrenija, ali niko nije uviđao koje sveobuhvatne mere treba preduzeti.

RSE: Da li je Sarajevski atentat poslužio samo kao povod, odnosno da li bi se rat mogao izbeći da nije ubijen austrougarski prestolonaslednik?

Kiger: Rat se u principu mogao izbeći, jer ne mislim inače da je neizbežan, odnosno da se mora voditi po svaku cenu. Na kraju krajeva, nakon dva balkanska rata 1912-13, rešenje je pronađeno pregovorima. Dakle, i ovi sukobi su imali potencijal da prerastu u svetski. Rat između Srbije i Austrougarske mogao je da bude treći balkanski rat ali se rasplamsao u svetski.

Osim pomenuta dva balkanska rata, pregovorima je rešena i Agadir kriza (Marokanska) između Francuske i Nemačke 1911, kao i niz manjih sukoba u to vreme. Ponavljam, ne bih govorio o kategorijama neizbežnosti rata kao posledica Sarajevskog atentata. Međutim, političari su izgubili kontrolu u donošenju odluka, što je imalo za posledicu izbijanje sukoba.

„Crna ruka“ stajala iza Sarajevskog atentata

RSE: Kakva je uloga Srbije u Sarajevskom atentatu? Osim tajne organizacije „Crna ruka“ koja je bila involvirana, u kojoj meri je Pašićeva vlada bila angažovana ili barem znala za pripremu ubistva. Da li je Srbiji odgovaralo dalje zaoštravanje odnosa sa Austro-Ugarskom imajući u vidu da je izašla prilično iscrpljena iz prethodna dva balkanska rata?

Kiger: Mislim da niko ne može da ospori da je iza atentata stajala „Crna ruka“ - koja je kontrolisala pojedine vojne krugove u Srbiji - instrumentalizujući Gavrila Principa da ubije Franca Ferdinanda.

Međutim, moj je utisak da Vlada Srbije nije podržavala „Crnu ruku“ u toj nameri, ali je možda znala za njene aktivnosti, odnosno da se sprema zavera, koja bi uključivala i ubistvo austrougarskog prestolonaslednika. Srpski premijer Nikola Pašić je pokušao da to spreči.

RSE: Kad kažete da je Vlada Srbije pokušala da spreči atentat, to znači da je znala za zaveru?

Kiger: Tačno. Možda nije znala detalje ali je indirektno došla do informacija. Naime, nije bilo u interesu Srbije da se bilo šta u tom trenutku desi što bi destabilizovalo njene odnose sa Austro-Ugarskom.

RSE: Da ratuje sa Austro-Ugarskom samo godinu dana posle dva balkanska rata?

Kiger: Upravo tako.

RSE: S druge strane, rat bi bio velika prilika za ispunjenje cilja o stvaranju zajedničke države čemu su težili ne samo Srbi već i ostali narodi još od nastanka Ilirskog pokreta sredinom 19. veka.

Kiger: Možda, ali ne 1914, već koju godinu kasnije kada bi okolnosti bile pogodnije za ostvarenje tog cilja. U junu ili julu 1914. Srbiji definitivno nije bilo u interesu da zarati sa Austro-Ugarskom.

Gavrilo Princip - student idealista

RSE: U svakom slučaju, kontroverze oko Sarajevskog atentata i dalje traju. Gavrilo Princip je za mnoge Srbe patriota i heroj, iako ima mišljenja da je on, zapravo, jugoslovenski nacionalista jer se zalagao za ujedninjenje Južnih Slovena, a u „Mladoj Bosni“ je bilo i Muslimana i Hrvata. S druge strane, Princip se tretira i kao terorista, a „Mlada Bosna“ kao preteča Al Kaide.

Kiger: On je bio student idealista, kao i mnogi u to vreme širom Evrope, koji je verovao da može da nekim radikalnim potezom pomogne u ostvarivanju ciljeva svoje lokalne zajednice. Bilo je takvih idealista u Irskoj, Francuskoj, Italiji koji su kovali zavere i izvodili atentate. Tako je neposredno uoči izbijanja Prvog svetskog rata krajem jula 1914. ubijen lider francuske socijalističke partije Žan Žores (Jean Jaures) (ubio ga je nacionalista Rol Vijen zato što se zalagao za mir u trenutku kada je Austro-Ugarska prekinula diplomatske odnose sa Srbijom).

Mislim da nije previše korisno da istoričari projektuju sadašnju zabrinutost delovanjem Al Kaide na prošlost. Na taj način se ne doprinosi objašnjavanju događaja i procesa već, zapravo, komplikuje i tako postaju još manje razumljivi.

RSE: Kao što sam pomenuo, za Srbe je Princip patriota i heroj. Osim Srba, u BiH su u to vreme, kao i sada, živeli Muslimani-Bošnjaci i Hrvati. Deo njih su bile pristalice takozvane trijalističke koncepcije, odnosno da slovenski i ostali narodi dobiju status status trećeg ravnopravnog konstituenta Austro-Ugarske imperije i na taj način poboljšaju svoj položaj.

Ima i mišljenja da bi za BiH bilo bolje da Princip nije izvršio atentat, odnosno da je opstala Austro-Ugarska monarhija, imajući u vidu nesuglasice i sukobe koji su pratili obe Jugoslavije sve do njenog krvavog raspada početkom 1990-ih. Naravno, to je hipotetičko pitanje.

Kiger: Da, to je virtuelna istorija, odnosno “šta bi bilo kad bi bilo”. U tom smislu mogući su mnogi odgovori.

Kada je reč o Principu, on je bio mladi idealista, srpski nacionalista koji je smatrao da najbolje što može da učini jeste ubistvo Franca Ferdinanda, kao predstavnika okupatora. Naravno, gledano iz ove perspektive postojalo je mnogo drugih razumnijih i praktičnijih rešenja a ne krvavi svetski rat nakon čega je stvorena Jugoslavija, ali je pitanje po koju cenu.

RSE: Stvaranju Jugoslavije su težili značajni delovi svih naroda na tim prostorima. Međutim, od samog početka krenule su rasprave i politički sukobi oko njenog karaktera. Kasnije su pojedini srpski intelektualci i političari isticali da je Jugoslavija bila greška jer je Srbija žrtvovala svoju državnost, a da su drugi narodi, pre svega Slovenci i Hrvati ušli u nju privremeno da bi se zaštitili od iredentističkih težnji Italije. Istovremeno, drugi narodi su se protivili nastojanju Srba da Jugoslavija bude unitaristička država u kojoj oni dominiraju. Te nepomirljive razlike su na kraju i dovele do njenog raspada, a čak ni danas među istoričarima na ovim prostorima ne postoji saglasnost o ovom pitanju.

Kiger: Mnoge tvorevine nastale nakon Prvog svetskog rata više ne postoje, ne samo Jugoslavija. Veoma je teško očuvati veliku zajednicu u kojoj postoje sukobljeni interesi naroda koji u njoj žive i etničke deobe. Ujedinjeno kraljevstvo je danas primer takve situacije, imajući u vidu mogućnost otcepljenja Škotske, zatim Velsa.

Zloupotreba istorije za aktuelnu politiku

RSE: Pojedini istoričari smatraju da nakon ratova 1990-ih, naročito nakon masakra u Srebrenici, treba gledati drugačije na srpski nacionalizam uoči rata 1914.

Kiger: Pomalo me zabrinjava kada istoričari menjaju mišljenje o nekim događajima iz prošlosti zbog aktuelnih političkih kretanja. Od istorije se očekuje da bude objektivna, mada to nije lako, da analizra, dolazi u posed dokumenata kako bi se razumela prošlost. To istorija jedino treba da čini, a ne da bude izmanipulisana i instrumentalizovana od strane aktuelnih aktera kako bi potvrdila neke od sadašnjih procesa i događaja. Brine me kada su istoričari izmanipulisani ili političari počnu da koriste istoriju kako bi lakše manipulisali sadašnjošću.

Svedoci smo novih interpretacija Prvog svetskog rata pre svega kada je reč o ulozi Nemačke. Kao što sam već rekao, na Versajskoj konferenciji je zaključeno da je Nemačka glavni krivac za rat. Od tada se govorilo o “nemačkoj paradigmi”, odnosno Nemačkoj kao ključnom problemu. Međutim, mnogi istoričari sada osporavaju tu tezu. To su činili i tokom 1920-ih, ali nisu uspeli jer tada nije bilo dokumenata koji bi potvrdili da Nemačka nije odgovorna.

Sada istoričari nastoje da prezentiraju nova dokumenta i interpretacije koji bi doveli u pitanje staru tezu o krivici Nemačke. Meni se čini da su pojedine takve interpretacije, kojima se umanjuje odgovornost Nemačke, izmanipulisane ili instrumentalizovane od strane raznih grupacija u samoj Nemačkoj koje iz političkih razloga žele da oslobode svoju zemlju dela krivice. Ne tvrdim da istoričari koji prezentiraju novo viđenje uzroka Prvog svetskog rata čine nešto nečasno, ali da deo njihovih dokaza i interpretacija je izmanipulisan od određenih krugova u Nemačkoj.

Nemačka se nalazi na prekretnici kada je reč o njenom viđenju ostatka sveta. Hladni rat je okončan nakon čega se Nemačka ponovo ujedinila. Od tada mnogo toga joj dobro ide. Nemački ekonomski model je veoma važan za celu Evropu, ako ne i za ostatak sveta. Međutim, verujem da ima krugova u Nemačkoj koji smatraju da neke tamne mrlje iz prošlosti treba ukloniti.

Oni prihvataju krivicu Nemačke za Drugi svetski rat, ali smatraju da je preuveličana njena odgovornost za Prvi svetski rat. Sada ima istoričara koji tvrde da Nemačka nije glavni krivac za izbijanje ovog sukoba što bi trebalo da delimično doprinese popravljanju njenog imidža. Taj trend me pomalo brine jer istorija biva instrumentalizovana od snaga koje nemaju ništa zajedničko sa ozbiljnom istorijskom naukom.

RSE: Ključne političke snage u Nemačkoj kao i intelektualna elita nedvosmisleno ističe krivicu njihove zemlje za Drugi svetski rat. Čiji je konkretno cilj da relativizuje odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat? Zanimljivo je da je među istoričarima koji to čine mnogo onih iz anglosaksonskog sveta, odnosno Britanije i SAD.

Kiger: Sasvim ste u pravu. Ima mnogo sjajnih istoričara koji na osnovu novih dokaza i interpretacija u svojim radovima umanjuju odgovornost Nemačke. Ja to mogu da razumem. Međutim, takvim istorijskim pristupom, koji ide u prilog pojedinim političkim grupacijama, prilično se manipuliše. To je danas popularno.

Kao što sam rekao, neupitna je krivica za Drugi svetski rat, međutim neki krugovi nastoje da relativizuju njenu odgovornost za Prvi svetski rat. Neki krugovi nastoje da konstruišu tezu da nije bilo Prvog, onda ne bi bilo ni Drugog svetskog rata. Stoga ako se umanji odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat, onda će iz današnje perspektive njena uloga u oba svetska rata izgledati drugačije.


Kenedi čitao u vreme Kubanske krize knjigu o uzrocima Prvog svetskog rata

RSE: Šta nam kriza iz jula 1914. i izbijanje Prvog svetskog rata govori o 2014-oj, odnosno kakve se pouke mogu izvući, imajući u vidu pre svega krizu u Ukrajini?

Kiger: Ključna pouka iz krize 1914. za sadašnju situaciju u Ukrajini ili bilo koji konflikt, jeste da lideri sukobljenih strana ne smeju da prekidaju komunikaciju, odnosno da moraju da razgovaraju. Kao što znate, nedavno su se na obeležavanju godišnjice Dana D u Normandiji sastali ruski predsednik Putin i novoizabrani šef ukrajinske države Porošenko.

Putin se susreo i sa Obamom, Olandom, Merkelovom, Kameronom. Iako neformalni razgovori, oni svakako mogu da doprinesu umanjenju tenzija i spreče rasplamsavanje potencijalno veoma opasne situacije.
Kao što je Čerčil kazao, bolje je “jaw-jaw nego war-war” (bolje je u nedogled razgovarati nego ratovati). Što duže političari razgovaraju, onda su manje šanse da u međunarodnom kontekstu stvari izmaknu kontroli i izbije sveopšti rat.

Podsetiću vas na Kubansku raketnu krizu 1962. godine. U to vreme upravo je izašla poznata knjiga “Puške avgusta” (The Guns of August) Barbare Tukmen u kojoj analizira kako je izbio Prvi svetski rat.

Na vrhuncu krize u odnosima sa Sovjetskim Savezom američki predsednik Džon Kenedi je kazao da se ne sme dozvoliti da situacija izmakne kontroli kao što se desilo u vreme izbijanja Prvog svetskog rata. Kenedi je zatražio od svih članova svog ratnog kabineta da pročitaju knjigu Barbare Tukmen da bi shvatili krizu uoči Prvog svetskog rata i da se ne ponove iste greške. Dakle, važno je smaniti tenzije i uspostaviti kontakt između lidera strana u sukobu.


Živimo u rizičnom svetu

RSE: Međutim, tadašnji vladari – nemački car Vilhem, britanski kralj Džordž i ruski imperator Nikolaj – bili su rođaci i postojala je komunikacija među njima, ali to nije bilo dovoljno da se spreči Prvi svetski rat.

Iako se Putni sreo sa Obamom, Porošenkom i ostalim liderima, kriza na istoku Ukrajine se zaoštrava. Istovremeno, ruski predsednik ne deluje previše uznemireno zbog najave trećeg kruga zapadnih sankcija. Očito Rusija i Zapad potpuno različito gledaju ne samo na ukrajinsku krizu već i na svet u celini.

Za razliku od vremena uoči početka Prvog svetskog rata, sada postoje Ujedinjene nacije ali su prilično nefunkcionalne. Uspon Kine mnogi porede sa tadašnjim jačanjem Nemačke kao sile koja traži svoje mesto u međunarodnom poretku. Tu je i uspon ostalih nezapadnih aktera. Ne postoji jasno uspostavljena međunarodna ravnoteža kao nakon pobede nad Napoleonom. Današnji svet je u previranju dok traga za novom ravnotežom i kompromisu o principima na kojima će funkcionisati. Da li živimo u rizičnim vremenima?

Kiger: Da, živimo u veoma rizičnom svetu. Međutim, sadašnje prilike ne bih poredio sa onima uoči izbijanja Prvog svetskog rata 1914. Mislim da današnji svet mnogo više podseća na okolnosti tokom 1920-ih, možda čak i 1930-ih. Kao što ste pomenuli, danas ne postoje jasno definisani blokovi saveznika, kao pre Prvog svetskog rata ili nakon Drugog svetskog rata, odnosno za vreme Hladnog rata.

Ceo sistem je u previranju tako da se pojedini procesi odvijaju delimično nekoordinisano. U takvoj situaciji kada izbiju krize niko nije siguran ko treba da ih kontroliše. Ujedinjene nacije nisu u stanju da obavljaju funkciju zbog koje su i formirane, slično kao i Društvo naroda posle Prvog svetskog rata.

RSE: Da li u takvom nestabilnom svetu neki izlovani incident ili događaj, poput Sarajevskog atentata pre 100 godina, može da pokrene lavinu koju niko ne može da kontroliše, mislim pre svega na krizu u Ukrajini?

Kiger: Ja sam pesimista. Bojim se da u Ukrajini ili na Dalekom istoku postoji potencijal za neželjeni razvoj događaja. U takvim okolnostima jedan mali incident koji bi se ticao “nacionalnog dostojanstva” – nalik na atentat u Sarajevu – na primer, zbog eventualnog ubistva važne političke ličnosti u Ukrajini neki akteri sa strane bi mogli da intervenišu a što bi vodilo rasplamsavanju krize.

Postavlja se, recimo, pitanje kakve bi bile posledice hipotetički zamišljenog atentata na ruskog ambasadora u Ukrajini. Ne mislim da bi u takvoj situaciji Ujedinjene nacije mogle da učine nešto bitnije.

U nedavno objavljenoj knjizi o situaciji u svetu 1913. godine (Čarls Emerson: “1913: Svet pre Velikog rata”), ističe se da je izgledalo da se u tadašnje velike evropske zemlje mir vratio zauvek, da su njihovi međusobni odnosi dobri, britanska flota odlazi u posetu Nemačkoj, francuski predsednik je pozvao nemačkog ambasadora na večeru.

Još mnogo toga drugog je ukazivalo da je u Evropi te godine na delu detant, odnosno da popuštaju tenzije, koje su bile veoma izražene tokom Marokanske krize 1911, ili u vreme balkanskih ratova. Međutim, za manje od godinu dana Evropa je skliznula u rat. Dakle, nije uvek moguće detektovati žarište. Iskra se zapali i buktinju nije lako zaustaviti. Zato je umeće obuzdavanje krize danas izuzetno važno.

RSE: Kao što je Fukujama objavio knjigu na kraju Hladnog rata o kraju istorije, a dve decenije kasnije svet je daleko od harmonije koju je on predviđao. U međuvremenu, Robert Kejgan je objavio knjigu “Povratak istorije”.

Kiger: Tačno. Inače, ne slažem se sa idejom o kraju istorije.