Piše: Petr Trocenko

Tastubek je malo ribarsko selo koje se nalazi na obali Aralskog jereza. Kada se voda povukla zbog projekata navodnjavanja iz sovjetskog doba, život je ovde praktično stao.

Pošto je 2005. završena brana s ciljem da se oživi kutak osušenog jezera, oživela je mala ribarska industrija. Sada se, međutim, severno Aralsko jezero ponovo povlači, ali ribari u selu Tastubek i dalje svaki dan izvlače svoje čamce da uhvate šta mogu.

Pred zoru stepe oko Aralskog jezera izgledaju sumorne i beskrajne.

Jedina obeležja koja se vide iz voza kojim putujem su betonski stubovi i povremeno krdo kamila koje žvaću prašnjavu travu.

Moja ruta ide od Kizilorda do Arala, grada na jugu Kazahstana koji se nekada nalazio na obali jezera toliko ogromnog da se zvalo more. Ovdašnja železnička stanica još ima naziv "Aralsko more", iako ovde decenijama nema obale.

Od Arala ima još 70 kilometara do obale smanjenog jezera.

Krajem 1980-ih, plitko Aralsko jezero se podelilo na dva dela. Reka Sir Darja se ulivala u severni deo, a planirana je brana koja bi zatvorila dotok Sir Darje i sprečila da se njena voda odliva ka južnoj polovini Aralskog jezera.

U početku je brana bila napravljena od peska i gline koju je dva puta sprala voda. Na kraju je Svetska banka izdvojila novac za izgradnju betonske barijere, a 2005. godine je završena brana od 13 kilometara. To je ipak bilo daleko od savršenog rešenja.

U Aralu silazim s voza i penjem se u vozilo s pogonom na sva četiri točka da bih prešao pustinju i stigao do Tastubeka, sela blizu Aralskog jezera. U tom mestu žive ribari i stočari; nema drugih načina da se preživi.

Moj vozač Serik, sredovečni Kazahstanac, rođen je i odrastao je u Aralu. Serik je od svojih roditelja slušao kako je Aralsko jezero nekada zapljuskivalo blizu Aralska; isuviše je mlad da bi to sam video.

Serikova majka je 25 godina radila u fabrici za obradu ribe. "Bila je to velika fabrika, mogli biste reći da je to preduzeće održavalo grad", kaže Serik. "Kada je bilo vode u jezeru, u fabrici je radilo oko 3.000 ljudi".

Njegov otac je radio u brodogradilištu, ali kada se voda povukla, kaže Serik, "sva su ta preduzeća zatvorena".

Serik vodi posao iz Arala i vodi turiste na neka od poznatih mesta oko Aralskog jezera. Jednom je vodio posetioce na čuveno "groblje brodova", ali meštani su nedavno rasturili brodove i prodali ih u staro gvožđe.

Turizam je dobar posao, kaže Serik, ali je strogo sezonski. Zimi ovde niko ne dolazi.

Dok idemo po prašnjavom makadamskom putu, Serik priča o tome šta se ovde promenilo poslednjih godina. On kaže da su zdravstveni problemi koji su nekada mučili ljude u regionu izgleda postali ređi. "Vetar je nosio so sa dna isušenog jezera i skoro svaki drugi imao je problema sa plućima i bubrezima", tvrdi vozač. "Ali sada se ne žalimo, čini se da smo manje bolesni. Verovatno smo se navikli. A severni Aral je narastao, manje je soli."

Danas u Tastubeku živi oko 120 ljudi. Ima školu, struju i sporu internet vezu.

Devedesetih godina prošlog veka Aralsko jezero je postalo toliko plitko da je Tastubek skoro izumro. Ostalo je samo sedam ili osam porodica, samo zato što nisu imale gde da odu. Nakon što je izgrađena brana i voda počela da se vraća u severni deo Aralskog jezera, ljudi su počeli da se vraćaju. To su uglavnom bili nezaposleni mladi koji su se nadali da će živeti od ribolova.

U Tastubeku sam sreo dva brata ribara – Seržana i Nurzana. Mlađi brat Nuržan bavi se ribolovom i uzgaja kamile i konje. Njegova supruga Ajkorke radi kao učiteljica i odgaja njihovo četvoro dece.

Nuržan je nizak, tih čovek koji nerado govori o sebi.

"Ovde je ribario moj otac, a i deda, tako da nastavljam tradiciju. Sviđa mi se Tastubek, mirno je i tiho, jezero je blizu, ima ribe", kaže on.

"Mogao bih i sutra da odem ako poželim, ali neću. Ovo je moj dom. Leti pravimo fermentisano mleko, u jesen prodajemo meso, a na zimu i proleće ribarimo".

Nuržan ima veliku novu kuću na kojoj se još radi. U dvorištu je obor za kamile i nekoliko šupa. Uveče Ajkorke muze kamile i počinje proces fermentacije za gazirano mleko koje je popularno piće u Kazahstanu tokom celog leta. Kod ulaza u kuću sede lovački psi. Na jesen će biti zauzeti kada Nuržan počne da lovi patke duž obale i zečeve u stepi.

Ribolov je takođe delimično sezonski. Na zimu i proleće, ribe u Aralskom jezeru su aktivnije i lakše ih je uhvatiti u mreže. Tokom hladnijih meseci, ribarski ulov takođe ostaje duže svež za transport do gradskih pijaca. U leto, ribe Aralskog jezera imaju tendenciju da plivaju dublje gde je voda hladnija i teško ih je uhvatiti. Većina ribara leti na Aralskom jezeru lovi ribu samo za sebe i svoje porodice.

Populacija ribe direktno je povezana s dubinom Aralskog jezera, kažu meštani. Kada nivo vode padne, smanji se i populacija riba. U 2019. vodostaji na reci Sir Darja su bili niski i ribe je bilo malo.

"Bilo je godina (davno) kada smo hvatali 80-100 kilograma dnevno, sada se toga samo sećamo ", kaže Nuržan.

Kad smo uveče stigli na obalu, nekoliko UAZ terenaca iz sovjetskog vremena je već bilo parkirano, a ribari su pripremali čamce u plićaku. Pošto su 20 minuta spremali svoj čamac, Nuržan i Seržan su zaplovili.

Čamac ubrzava i kreće ka zalasku sunca. Obala nestaje iz vidokruga i zelenkasta voda se peni ispod propelera. Nuržan sedi na krmi, jednom rukom kontroliše motor, a drugom drži GPS navigator. Uređaj mu pomaže da pronađe tačno mesto gde treba da postavi mreže.

Mesto gde se zaustavljamo je dovoljno plitko da se vidi dno. Seržan kaže da je jezero poslednjih godina sve pliće, iako kaže da "ove godine ima malo više vode, a ima i više ribe".

Vrativši se na obalu, nakon što su zabacili mreže, braća pričaju o vrstama ribe koje mogu uloviti na Aralu. Ovde se, između ostalih, love šaran, smuđ, bucov. Nuržan kaže da su kasnih osamdesetih godina prošlog veka, ribe iverak iz Azovskog mora puštene u Aral dok se sušio. Ta riba se neočekivano umnožila, očigledno zbog saliniteta jezera, idealnog uslova za iverak. Kada je brana izgrađena a nivoi vode porasli, salinitet se smanjio i iverak je na kraju nestao.

Kad smo se vratili u Tastubek, već se smrklo. Kod ribara jedemo kuvano kamilje meso i nakratko spavamo. Leti rano dolazi svetlost i morate se vratiti da proverite mreže pre izlaska sunca.

Alarm se uključuje u 3.30 ujutru. Selo je potpuno tiho. Čak i psi i ptice spavaju; vide se samo slepi miševi kako lepršaju noćnim vazduhom u potrazi za plenom.

Niko nije sasvim budan, pa samo u tišini jurimo ka moru u starom Nuržanovom i Seržanovom UAZ-u.

Čak i posle ukrcavanja u čamce i polaska, još je tmina kada stignemo do prvog plovaka – plastične flaše koja pokazuje gde je mreža braće. Prva mreža donosi 18 šarana srednje veličine.

Druga mreža donosi deset šarana i dve deverike.

"Ovo je normalno za leto", kaže Seržan o ulovu, iako zvuči razočarano. Malo dalje, drugi čamac klacka se na talasima. Izgleda da ni ulov konkurenata nije baš bogat.

Galebovi kruže iznad glave, nadajući se da će ugrabiti ribu, ali ne rizikuju da se približe; previše je ljudi u čamcu. Braća vraćaju mreže u vodu i vraćaju se na obalu.

Još jedan dan se proteže pred braćom ispunjenom uobičajenim brigama seoskog života: konjima, kamilama i popravkom UAZ-a koji ponovo ima problema s motorom.