Više od godinu dana nakon što su se branioci Radovana Karadžića poslednji put sukobili na ulicama Beograda sa policijom, na akciju ih više ne pokreće pominjanje imena ratnog lidera bosanskih Srba. Ekstremisti ponovo ovih dana uzimaju palice i baklje u ruke, ali zbog homoseksualaca koji su odlučni u nameri da u nedelju organizuju Paradu ponosa.
No, to nikako ne znači da je Karadžić zaboravljen. Štaviše on je i dalje tema kojom se bavi Udruženje u čijem nazivu je njegovo ime, dok su Karadžićeve knjige i dalje čitane u knjižari specijalizovanoj za desničarsku literaturu. Ipak, ima naznaka da su i oni koji se protive slavljenju lika i dela jednog od najpoznatijih haških optuženika, sve glasniji.
Malo je onih koji ne znaju da se sva ekstremistička, nacionalistička i desničarska literatura uopšte može pronaći u samom centru Beograda na Trgu “Nikole Pašića”. Tu je i knjižara koja nosi ime prvog srpskog radikala. U njenom izlogu postavljena statua bez glave. Teško da biste prepoznali kome telo pripada, ali blizu je i trag koji objašnjva – to je odvojena glava položena skoro na samom ulazu. Čija je glava, a čije poprsje, priča direktorka Izdavačkog centra “Nikola Pašić” Ljiljana Tanić:
„Pored Radovanove glave, razbijene, koju ste mogli da vidite na ulazu i kojeg nećemo da sklanjamo, imamo sada u izlogu i Radovanovo poprsje koje je bilo izloženo u Njujorku.“
A kada preskočite Radovanovu gipsanu glavu, odvojenu od strane neotkrivenih počinilaca, naći ćete se u ovom, za lokalne nacionaliste i šoviniste, slobodno možemo reći, literarnom svetilištu. Mogu se pronaći knjige lidera fašističke organizacije “Nacionalni stroj” Gorana Davidovića, nekada su tu bili dostupni i “Protokoli sionskih mudraca”, ali i oko šest različitih knjiga Radovana Karadžića.
„Nema tu nikakvog povećanja Radovanovih knjiga zbog toga što je on u Hagu. Naprotiv, interesovanja je bilo, ima sada i biće.“
U noći kada je Karadžić prebacivan iz Beograda u Hag, njegove pristalice, predvođene tada jedinstvenom Šešeljevom partijom, žestoko su se sukobile sa policijom. U sukobu je poginuo, pod još nerasvetljenim okonostima, Ranko Panić.
Takođe, nismo čekali dugo, a da i turističke ture po mestima koja je Karadžić obilazio, gde je svirao gusle i živeo životom nadrilekara Dragana Dabića, budu ukinute.
Fotografija sa ulica Beograda iz jula 2008., kada je Karadžić uhapšen u Beogradu.“Ljudi su masovno pili crno vino koje je on pio – Medveđu krv. Tu ima neka čaša iz koje je on pio”, pričali su Karadžićevi, to jest Dabićevi, poznanici iz kafane.
Prošlo je i vreme u kome je uz objašnjenje “Atrakcija je atrakcija”, koje je dala direktorka jedne turističke agencije Tanja Bogdanov, organizovan obilazak mesta gde je Karadžić obitavao. Bogdanov nije želela ponovo da govori na istu temu uz objašnjenje da je tom pitanju dato “previše političke konotacije”.
Teme se u Srbiji brzo i lako zaboravaljuju, ali po tome se ne bi smelo zaključiti da i promoteri određenih ideja odlaze u zaborav, smatra profesor Fakulteta političkih nauka Ratko Božović.
„To ne znači da se ne može povratiti prisećanje na sve to, ali ne u onoj formi kako je to već bilo.“
Nove forme čuvanja Karadžićevog lika i dela pokušavaju da smisle u posebnom, za tu svrhu formiranom, Udruženju. Tu je nekada bio ministar informisanja u ratnoj Vladi RS Miroslav Toholj, koji nije želeo da daje izjave, ali je pojasnio da se iz Udruženja povukao zbog ličnih finansijskih problema. Predsednik Udruženja Kosta Čavoški i ovog puta je, kako to uglavnom čini, odbio da da izjavu za naš Radio.
Plakati na ulicama Beograda u vreme kada je Karadžić uhapšen.Publicista Milivoje Ivanišević takođe je pronašao svoje mesto. Poznat je po negiranju broja srebreničkih žrtava, bio je jedan od retkih koji su imali privilegiju da posete Karadžića dok je bio u beogradskom pritvoru i odupire se ideji da je ova tema jednostavno dosadila publici:
“Tu ništa novo se neće dogoditi dok Radovan ne nastupi sa uvodnim izlaganjem. Kada će to biti – ne znam.”
Odbor za odbranu Radovana Karadžića, kaže Ivanišević, nema direktne veze sa njegovim advokatskim timom. U Odboru se staraju o ponovnom objavljivanju dela ovog sarajevskog psihijatra, dok trenutno, kaže naš sagovornik, pripremaju i njegovu biografiju:
„Smatram isto da nema razloga da se odbor gasi, jer njegova namena drugačija nego što je funkcija odbrane i taj odbor može da traje decenijama i vekovima.”
Za Karadžićev Odbor ima nade da opstane, ali da će Karadžićev lik biti motor novih socijalnih potresa teško je poverovati, smatra profesor Božović. Kaže kako to treba objasniti time što su se neki događaji prosto, citat “izdušili”:
„Ovde se to sve pojavljuje kao nekakav snop sena koji izgori i dok gori seno, priča je velika, a posle toga zaboravlja se i seno i plamen.“
Bez obzira na javni zaborav i pamćenje jasno je da Karadžićevo ime hrani one koji su naklonjeni u ratnoj klanici izniklim krvavim idolima. Njih je mnogo, a krugovi koji neguju uspomenu možda nisu veliki, ali su uporni. Potvrđuju to i reči Ljiljane Tanić, naše domaćice u knjižari “Nikola Pašić”:
“Naročito mladih, uglavnom samo mladih koji traže Legiju i kojeg izgleda samo mi držimo. Jer kažu – je li to “Nikola Pašić”, mi kažemo jeste. E, vi imate Legiju!”
Reč je o Miloradu Ulemeku, lideru ozloglašenih “Crvenih beretki”, osuđenom zbog ubistva premijera Đinđića. Prozvani su dakle iza rešetaka, ali duhovi su i dalje na slobodi, baš kao i sistem vrednosti koji simbolišu, a u koji se naša kuća redovno ne uklapa:
Tanić: “Ja govorim engleski prema tome razumem šta je Free Europe, ali čija je to ovde firma, čije je to vlasništvo ovde?”
RSE: Mi smo dopisništvo ovde.
Tanić: “Njihovo dopisništvo? A, pa to je druga stvar!”
Da je kojim slučajem bila suočena sa srpskom firmom koja nosi ime na engleskom, kaže Ljiljana Tanić, razgovor ne bi dolazio u obzir.
No, to nikako ne znači da je Karadžić zaboravljen. Štaviše on je i dalje tema kojom se bavi Udruženje u čijem nazivu je njegovo ime, dok su Karadžićeve knjige i dalje čitane u knjižari specijalizovanoj za desničarsku literaturu. Ipak, ima naznaka da su i oni koji se protive slavljenju lika i dela jednog od najpoznatijih haških optuženika, sve glasniji.
Malo je onih koji ne znaju da se sva ekstremistička, nacionalistička i desničarska literatura uopšte može pronaći u samom centru Beograda na Trgu “Nikole Pašića”. Tu je i knjižara koja nosi ime prvog srpskog radikala. U njenom izlogu postavljena statua bez glave. Teško da biste prepoznali kome telo pripada, ali blizu je i trag koji objašnjva – to je odvojena glava položena skoro na samom ulazu. Čija je glava, a čije poprsje, priča direktorka Izdavačkog centra “Nikola Pašić” Ljiljana Tanić:
„Pored Radovanove glave, razbijene, koju ste mogli da vidite na ulazu i kojeg nećemo da sklanjamo, imamo sada u izlogu i Radovanovo poprsje koje je bilo izloženo u Njujorku.“
A kada preskočite Radovanovu gipsanu glavu, odvojenu od strane neotkrivenih počinilaca, naći ćete se u ovom, za lokalne nacionaliste i šoviniste, slobodno možemo reći, literarnom svetilištu. Mogu se pronaći knjige lidera fašističke organizacije “Nacionalni stroj” Gorana Davidovića, nekada su tu bili dostupni i “Protokoli sionskih mudraca”, ali i oko šest različitih knjiga Radovana Karadžića.
„Nema tu nikakvog povećanja Radovanovih knjiga zbog toga što je on u Hagu. Naprotiv, interesovanja je bilo, ima sada i biće.“
Nema više turističkih tura
U noći kada je Karadžić prebacivan iz Beograda u Hag, njegove pristalice, predvođene tada jedinstvenom Šešeljevom partijom, žestoko su se sukobile sa policijom. U sukobu je poginuo, pod još nerasvetljenim okonostima, Ranko Panić.
Takođe, nismo čekali dugo, a da i turističke ture po mestima koja je Karadžić obilazio, gde je svirao gusle i živeo životom nadrilekara Dragana Dabića, budu ukinute.
Prošlo je i vreme u kome je uz objašnjenje “Atrakcija je atrakcija”, koje je dala direktorka jedne turističke agencije Tanja Bogdanov, organizovan obilazak mesta gde je Karadžić obitavao. Bogdanov nije želela ponovo da govori na istu temu uz objašnjenje da je tom pitanju dato “previše političke konotacije”.
Teme se u Srbiji brzo i lako zaboravaljuju, ali po tome se ne bi smelo zaključiti da i promoteri određenih ideja odlaze u zaborav, smatra profesor Fakulteta političkih nauka Ratko Božović.
„To ne znači da se ne može povratiti prisećanje na sve to, ali ne u onoj formi kako je to već bilo.“
Kako očuvati "lik i delo"?
Nove forme čuvanja Karadžićevog lika i dela pokušavaju da smisle u posebnom, za tu svrhu formiranom, Udruženju. Tu je nekada bio ministar informisanja u ratnoj Vladi RS Miroslav Toholj, koji nije želeo da daje izjave, ali je pojasnio da se iz Udruženja povukao zbog ličnih finansijskih problema. Predsednik Udruženja Kosta Čavoški i ovog puta je, kako to uglavnom čini, odbio da da izjavu za naš Radio.
“Tu ništa novo se neće dogoditi dok Radovan ne nastupi sa uvodnim izlaganjem. Kada će to biti – ne znam.”
Odbor za odbranu Radovana Karadžića, kaže Ivanišević, nema direktne veze sa njegovim advokatskim timom. U Odboru se staraju o ponovnom objavljivanju dela ovog sarajevskog psihijatra, dok trenutno, kaže naš sagovornik, pripremaju i njegovu biografiju:
„Smatram isto da nema razloga da se odbor gasi, jer njegova namena drugačija nego što je funkcija odbrane i taj odbor može da traje decenijama i vekovima.”
Za Karadžićev Odbor ima nade da opstane, ali da će Karadžićev lik biti motor novih socijalnih potresa teško je poverovati, smatra profesor Božović. Kaže kako to treba objasniti time što su se neki događaji prosto, citat “izdušili”:
„Ovde se to sve pojavljuje kao nekakav snop sena koji izgori i dok gori seno, priča je velika, a posle toga zaboravlja se i seno i plamen.“
Mladi traže Legiju
Bez obzira na javni zaborav i pamćenje jasno je da Karadžićevo ime hrani one koji su naklonjeni u ratnoj klanici izniklim krvavim idolima. Njih je mnogo, a krugovi koji neguju uspomenu možda nisu veliki, ali su uporni. Potvrđuju to i reči Ljiljane Tanić, naše domaćice u knjižari “Nikola Pašić”:
Reč je o Miloradu Ulemeku, lideru ozloglašenih “Crvenih beretki”, osuđenom zbog ubistva premijera Đinđića. Prozvani su dakle iza rešetaka, ali duhovi su i dalje na slobodi, baš kao i sistem vrednosti koji simbolišu, a u koji se naša kuća redovno ne uklapa:
Tanić: “Ja govorim engleski prema tome razumem šta je Free Europe, ali čija je to ovde firma, čije je to vlasništvo ovde?”
RSE: Mi smo dopisništvo ovde.
Tanić: “Njihovo dopisništvo? A, pa to je druga stvar!”
Da je kojim slučajem bila suočena sa srpskom firmom koja nosi ime na engleskom, kaže Ljiljana Tanić, razgovor ne bi dolazio u obzir.
