Smanjenje zatvorske kazne za devet godina Vlastimiru Đorđeviću deluje kao veliko umanjenje njegove lične odgovornosti, ocenjuje za RSE koordinatorka Regionalne komisije za utvrdjivanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. Kako objašnjava, takva odluka je u skladu sa čudnom praksom Haškog tribunala u vezi sa žalbenim presudama.
„Najvažniji zaključak je da je dokazano učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, da je ovom presudom definitivno i seksualno zlostavljanje i nasilje uvršteno u najteže zločine, u zločine protiv čovečnosti. Da je odgovoran i za to. Definitivno na šta imam primedbe je to je da presuda nije donela ono što žrtve očekuju. A to je razjašnjenje sa tim putem prenošenja tela sa Kosova u Srbiju. To je ostalo na nivou podataka iz 2000. godine. Sam optuženi general Đorđević nije izneo podatke koje poseduje, tako da mi i dalje imamo veliku tajnu u vezi sa tim kako su potapana tela u jezero Perućac, koje su se policijske jedinice bavile time da na tela obese kamenje, kako bi lakše potonula.“
Upitana da li bi na ta pitanja ikada moglo biti odgovoreno Nataša Kandić odgovara da potvrdno:
„Mislim da će sigurno biti odgovora, ali to ostaje nama. Očito da Haški tribunal, ni Pretresno, ni Žalbeno veće nije imalo načina da.... Naravno, nijedan sud nema načina da one koji neće da govore na to primora. Mi smo sa ovih prostora svesni koliko je, posle 14-15 godina ostalo pitanje gde se još uvek nalaze masovne grobnice, kako u Srbiji, tako i na Kosovu i da na to pitanje barem što se tiče Srbije u ovom predmetu nismo dobili odgovor. A očekivalo se da će, upravo kada je Vlastimir Đorđević nakon prvostepene presude izrazio žaljenje i izvinjenje žrtvama da će onda i reći nešto o onome što sasvim sigurno zna. Međutim, to je izostalo, pa se ni njegovo izvinjenje nije moglo prihvatiti kao iskreno, umereno da pomogne porodicama žrtava. Nego je sve zapravo na kraju dobilo jednu formu skrivanja tragova o tome šta se događalo nakon ubistava na Kosovu.“
„Najvažniji zaključak je da je dokazano učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, da je ovom presudom definitivno i seksualno zlostavljanje i nasilje uvršteno u najteže zločine, u zločine protiv čovečnosti. Da je odgovoran i za to. Definitivno na šta imam primedbe je to je da presuda nije donela ono što žrtve očekuju. A to je razjašnjenje sa tim putem prenošenja tela sa Kosova u Srbiju. To je ostalo na nivou podataka iz 2000. godine. Sam optuženi general Đorđević nije izneo podatke koje poseduje, tako da mi i dalje imamo veliku tajnu u vezi sa tim kako su potapana tela u jezero Perućac, koje su se policijske jedinice bavile time da na tela obese kamenje, kako bi lakše potonula.“
Upitana da li bi na ta pitanja ikada moglo biti odgovoreno Nataša Kandić odgovara da potvrdno:
„Mislim da će sigurno biti odgovora, ali to ostaje nama. Očito da Haški tribunal, ni Pretresno, ni Žalbeno veće nije imalo načina da.... Naravno, nijedan sud nema načina da one koji neće da govore na to primora. Mi smo sa ovih prostora svesni koliko je, posle 14-15 godina ostalo pitanje gde se još uvek nalaze masovne grobnice, kako u Srbiji, tako i na Kosovu i da na to pitanje barem što se tiče Srbije u ovom predmetu nismo dobili odgovor. A očekivalo se da će, upravo kada je Vlastimir Đorđević nakon prvostepene presude izrazio žaljenje i izvinjenje žrtvama da će onda i reći nešto o onome što sasvim sigurno zna. Međutim, to je izostalo, pa se ni njegovo izvinjenje nije moglo prihvatiti kao iskreno, umereno da pomogne porodicama žrtava. Nego je sve zapravo na kraju dobilo jednu formu skrivanja tragova o tome šta se događalo nakon ubistava na Kosovu.“
