Po kakve savete Nikolić ide kod patrijarha

Barem u jednom se Tomislav Nikolić i Boris Tadić sigurno ne razlikuju, obojica idu kod patrijarha po savete. Novi predsednik države tražio je ne samo savet o tome „šta činiti u teškim vremenima“, već i blagoslov, a Tadić je nakon gubitka izbora, koliko je javnosti poznato, prvo otišao upravo kod patrijarha Irineja.

Mirko Đorđević, sociolog religije nije iznenađen Nikolićevom posetom jer, kaže, da iako je Crkva odvojena od države njen uticaj je veoma veliki.

„Slobodniji komentatori sa izvesnom dozom cinizma kažu da vladu formiraju vojvoda Toma Nikolić, patrijarh i Milorad Dodik“, primećuje Đorđević.

Između konsultacija o formiranju vlade, što je samo jedan od izazova koji je pred novim predsednikom države, Nikolić je proveo dva sata u Patrijaršiji. Saveta, rekao je po izlasku, nikada dosta.

„Ja sam bio kod Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Irineja po blagoslov da najmudrije moguće kao izabrani predsednik Srbije razgovaram sa svojim narodom, sa građanima Srbije o tome šta nam je činiti i kako ćemo da nastavimo dalje. Vremena su teška, savet nije na odmet, savet je uvek potreban, posebno savet od mudrih ljudi“, rekao je Nikolić.

Iako su najviši državni zvaničnici česti gosti patrijarha Dimitrije Kalezić, profesor Bogoslovskog fakulteta u penziji ne želi da nagađa oko čega bi oni mogli da se savetuju.

„Ko kome šta predlaže, ko od koga šta zahtjeva, to je nešto što ne znamo mi. A taj savet može da bude fina, prijatna priča, razgovor koji potraje 15-20 minuta i to je to. Ali sadržinu saveta mi ne znamo dok ih oni ne kažu. A nagađanjem može da se promaši dobro i tek onda da se napravi smutnja. Normalno je da su u vezi, kontaktu jer nijesu u svađi i zavadi“, rekao nam je Kalezić.

Koketiranje sa crkvom

A slučajno ili ne, tek među onima sa kojima je bivši predsednik države razgovarao u onih par dana koliko mu je trebalo da promeni odluku i kao pristane na nagovore da se kandiduje za premijera bio je i patrijarh Irinej. Tada je iz crkve bilo objašnjeno da je reč isključivo o privatnoj Tadićevoj poseti, barem kako je svoja saznanja sa novinarima podelio vladika bački Irinej.

„Ako je predsednik Demokratske stranke došao da se pozdravi na neki način sve nas vezuju dugogodišnje veze i saradnja i sa gospodinom Tadićem kao dojučerašnjim predsednikom države, a vezivaće nas i ubuduće jer će on imati značajnu ulogu u javnom životu naše zemlje“, rekao je vladika bački Irinej.

I dok državni zvaničnici nemaju ni sluha ni vremena da čuju glas iz naroda o tome kako vode državu za crkvu uvek imaju razumevanja. Prvi ustupak Srpskoj pravoslavnoj crkvi država je načinila 2000. uvođenjem veronauke u državne škole. Crkva koja ne pokazuje spremnost da se suoči sa nekim pojavama u svojim redovima poput optužbi za pedofiliju ili svojevolju i bahatost pojedinih vladika, itekako voli da uređuje državne poslove.

Pa je tako Sveti arhijerejski sinod 2009. godine tražio da ne bude usvojen Statut Vojvodine a 2004. pozvao “sve političke faktore u Srbiji da ne upućuju poziv kosovskim Srbima za učešće na izborima za tamošnje organe vlasti”. Pozivali su na bojkot gej parade a crkveni velikodostojnici nisu se libili ni da ulaze u otvorene sukobe sa lokalnim čelnicima oko načina obeležavanja datuma vezanih za događaje iz Drugog svetkog rata.

Gde je danas granica između crkve i države. “Nema te granice sada”, kaže sociolog religije Mirko Đorđević.

„Kao što je monarhistička nostalgija prisutna u javnosti pa mi nismo sigurni da li je Srbija država sa republikanskim uređenjem ili neka vrsta monarhije koja ima monarhistički obrenovićevski grb i himnu tako da te granice između crkve i države nisu jasne, odnosno one su jasne po principu koji se stručno zove simfonija iako ona nije potpuna“, kazao je on.

Koketiranjem sa crkvom zvaničnici imaju osećaj da će uspostaviti bližu komunikaciju sa građanima i zato imaju potrebu ne samo pre već i posle izbora da komuniciraju sa većinskim raspoloženjem, smatra politikolog Jovan Komšić.

„Mislim da se na ravni javnog mnenja simboličkim porukama, kao što su ove posete patrijarhu, smanjuje ta neophodna moderna granica između crkve i države i to jeste, čini mi se osim Češke republike, praksa u tranzicionim zemljama posebno onim koje nisu dovršile svoju identitetsku priču i koje nisu institucionalizovale demokratke insitucije i procedure“, zaključuje Komšić.