Svađe, verbalni i fizički obračuni uobičajene su scene u rijaliti programima. Ovi televizijski formati – etički veoma diskutabilnog sadržaja – iz godine u godinu sve masovniji, pa je na panel diskusijama održanim u ponedeljak u Medija centru Udruženja novinara Srbije centralna tema bila na koji način urediti oblast emitovanja rijaliti emisija.
Nakon serije incidentnih situacija u više domaćih rijaliti programa, Regulatorno telo za elektronske medije (REM) predložilo je uputstvo za zabranu emitovanja ovih emisija posle 23 sata. No taj predlog, kako podseća podseća Ljubiša Kuvekalović, pravni savetnik REM-a, za sada nije prošao.
„Nacrt je usvojen, javna rasprava je sprovedena, ali pojavili su se određeni prigovori da je reč o regulatornoj meri koja neproporcionalno ograničava slobodu izražavanja, budući da zabranjuje dnevno emitovanje jednog celog programskog žanra koji bi, pod određenim uslovima, mogao da ima neke sadržaje koji nisu neprikladni za maloletnike, nego čak mogu biti i poželjni“, rekao je Kuvekalović.
Iz tog razloga je REM zatražio od Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pomoć u iznalaženju modela koji bi bio prihvatljiv. Tim Sater, britanski ekspert za medijske politike i stručni konsultant REM-a, kaže da je regulatornim telima za kvalitetan rad neophodno obezbediti nezavisnost, diskreciju i autoritet.
Jedan od glavnih nedostataka zakona u Srbiji je što ne daje regulatorima mogućnost konkretnog sankcionisanja, smatra Sater.
„Činjenica da regulatorno telo ne može da sprovede finansijske sankcije, ograničava, na način koji nije zabeležen u drugim zemljama, spektar mogućnosti da se sprovedu izvesne promene. U regulatornom sistemu, Srbija je jedina zemlja za koju znam, koja ima specifične zahteve u vezi sa sadržajem rijaliti programa. U svim drugim zemljama, intervencije koje regulatori preduzimaju tiču se toga kako pravite program, a ne samog sadržaja. Ali, problemi sa sadržajem, kojima se srpski regulatori bave, ne razlikuju se od onih sa kojima se nose regulatori u drugim zemljama“, objašnjava ovaj medijski stručnjak.
Sater dodaje da je takođe neophodno uspostaviti partnerstvo između regulatornog tela i industrije rijaliti programa.
„Ako je taj odnos isključivo opozicioni, napredak je teško postići. To ne znači da regulatorna tela nemaju svoje principe i pravila, ali potrebno je imati dijalog i osigurati da se insustrija uključi u njega“, navodi Sater.
Međutim, komunikološkinja Jovanka Matić smatra da je takva sinegrija već na delu i da je štetna.
„Upravo zato što je to partnerstvo toliko jako da regulatorno telo mnogo više deluje u interesu naših emitera nego u interesu javnosti.“
U svojoj prezentaciji, Tim Sater napravio je uporednu analizu rada regulatornog tela u Srbiji i regulatora u zemljama EU.
Da li je moguća samoregulacija emitera?
„Za razliku od REM-a, regulatori u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj ne definišu rijaliti programe i ne primenjuju specifična pravila na njima. Ali, oni definišu finalne proizvode u odnosu na neprihvatljive sadržaje za maloletnike ili neprihvatljivi sadržaj koji povređuje ljudsko dostojanstvo i privatnost. Dakle, oni nisu stvorili poseban žanr ili kategoriju, već su u potpunosti fokusirani na proizvod tog TV sadržaja“, tvrdi Sater i dodaje da bi emiteri trebalo da porade na samoregulaciji.
„Samoregulacija je divna ideja, ali mi u oblasti elektronskih medija na tom polju nismo napravili ni prvi korak“, odgovara Jovanka Matić.
Prema njenom mišljenju, ključna instanca bi trebalo da bude REM, ali u poslednjih deset godina rada ovo telo nije primenjivalo sredstva koja su mu bila na raspolaganju, čime je, dodaje Matić, u velikoj meri izgubilo kredibilitet u javnosti.
„Samo od novog sastava regulatora možemo očekivati neke promene u ponašanju i efikasnije delovanje u interesu javnosti, a ne u interesu emitera. Jedan od uslova bi tu bio i preciziranje kriterijuma za izbor članova REM-a. u novom zakonu i dalje stoji veoma šturo objašnjenje šta su kriterijumi za izbor novih članova. Mi ne znamo ko to treba da definiše“, napominje Jovanka Matić.
Život u porno filmu
Prema nekim istraživanjima, treći ciklus rijaliti emisije “Farma” u Srbiji je pratilo oko šest i po miliona ljudi. Procvat rijaliti programa u Srbiji pokazuje da se ovdašnje društvo bazira na laži, kaže režiser Goran Marković i dodaje da je ovo signal da se nalazimo u već sasvim promenjenoj stvarnosti.
„Mirne duše bi se moglo reći da živimo u najobičnijem porniću. Slično porno filmu, i ovde se radi o nizu opscenih fenomena koji nas sa svih strana okružuju pretvarajući se da su istiniti, stvarni, iskreni. Iako svi znaju da se radi o najobičnijoj prevari, o dogovoru autora i aktera, koji za cilj ima da probudi najniže strasti, sve tri strane ovog zastrašujućeg pakta simuliraju da učestvuju u nečemu što ima legitimitet, pa čak i društvenu težinu.“
Deo javnosti već godinama ukazuje na katastrofalne posledice koje neregulisanje emitovanja rijaliti programa može imati po društvo, naročito decu.
Filozofski fakultet u Novom Sadu poslednjih šest godina prati komunikativne potrebe učenika osnovnih škola. Prema rečima Dubravke Valić Nedeljković, profesorka ovog fakulteta, roditelji su važan element u debati o rijaliti programu.
“U našim istraživanjima, ispod deset posto dece je napisalo da roditelji sa njima razmatraju pitanja sadržaja i ograničavaju im gledanje televizije, odnosno rada na računaru kada su sadržaji u pitanju. Trideset do četrdeset posto dece kaže da njihove roditelje uopšte ne zanima sadržaj koji posmatraju, već samo dužina vremena koje provode ispred ekrana.”
Psihološkinja Nada Korać napominje da je najveća odgovornost na državi.
„Ono što država mora i može da učini je da jasno povuče crtu tako što će reći: mi ozbiljno shvatamo slobodu medija i podjednako ozbiljno shvatamo svoju obavezu da zaštitimo decu i mlade od sadržaja koji su za njih potencijalno štetni. To je mesto gde država onda kaže: programi koji vređaju dostojanstvo ne emituju se pre 22 sata.“
Sociolog Ratko Božović smatra da postoji direktna korelacija između društva i rijaliti programa.
„Mi se ovde bavimo medijskim fragmentom koji je deo šireg društvenog konteksta, u kojem ja ne vidim samo nasilje u rijaliti programu, nego i nasilje u društvu. Ovo društvo je anomično u smislu da ovde preovlađuje haos, nasilje i bezakonje. Hoćemo li praviti neku veliku razliku između onog što se dešava u parlamentu i onoga što vidimo u rijaliti progamu? Kad to vidimo, onda znamo gde se radnja dešava“, ocenjuje Božović.
