Nedavni iznenadni susret premijera Srbije Aleksandra Vučića sa predstavnicima 15-ak proevropski orijentisanih nevladinih organizacija, i to onih koje ne štede vlast, postavio je pitanje da li je to učinjeno u nastojanju Premijera da pribavi alibi pre odlaska u Vašington ili zaista postoji namera vlasti da otvori stalnu komunikaciju sa ovim stigmatizovanim delom društva. O tome smo razgovarali sa Jelenom Milić, direktorkom Centra za evroatlantske studije (CEAS)
RSE: Bili ste nedavno na sastanku sa premijerom Aleksandrom Vučićem, zajedno sa vašim kolegama iz drugih NVO. Vest o tom susretu odjeknula je kao grom iz vedra, s obzirom na Vučićev odnos prema nevladinom sektoru, medijima, nezavisnim institucijama. Zašto mislite da vas je Premijer pozvao?
Jelena Milić: Gospodin Vučić se video samo sa predstavnicima petnaestak organizacija civilnog društva, kojima je zajednički sadržilac da su proevropski orjentisani i iznose svoje stavove o onome šta se u Srbiji dešava. To su organizacije koje se zalažu za tranzicionu pravdu, za vladavinu prava, evropske integracije Srbije. Ono što je mene iznenadilo jeste da nije bio pozvan Fond za humanitarno pravo.
RSE: Zašto vas je pozvao? Da li ste se zapitali otkud odjednom poziv, ako ste do tada bili u najboljem slučaju ignorisani?
Jelena Milić: Hajde opet da razdvojimo dve stvari. Centar za evroatlantske studije za vreme Borisa Tadića nikada nije doživeo da ga baš tako žigošu i nikad nismo prolazili baš takvog toplog zeca u mejnstrim tabloidima. Ali, bilo je toga i ranije, samo se to možda radilo finije i diskretnije. Sa druge strane, posle dve godine nije bilo skupa o sektoru bezbednosti koji je CEAS organizovao, a da nismo uspeli da dobijemo adekvatne predstavnike institucija, Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova, Vojno-bezbednosne agencije, policije, o ombudsmanu i povereniku da i ne govorim.
Dakle, s jednim slojem državne administracije - da li oni moraju svaki put da dobiju dozvolu, od koga i kako, ja to ne znam - mi već imamo vrlo dobru komunikaciju i saradnju. Mislim da su oni prepoznali resurse koji postoje u civilnom društvu i mi smo prepoznali mogućnost da od države saznamo u nekim trenucima neke stvari, koje nam možda nisu do kraja jasne. Pomažu nam za realizaciju projekata. Ali, to da vidimo Vučića - to je već sasvim nešto drugo. Nikad mi nije palo na pamet da ga pozovem ili da pucam na taj nivo. Poziv je stigao i jednog momenta mi je iz Kabineta rečeno da oni uskoro imaju taj samit „Prijatelji Srbije“ u Briselu, pa u tom smislu meni nije bilo ni iznenađenje da Premijer ide u inostranstvo. Znala sam, takođe, da uskoro ide u Nemačku i SAD, tako da me taj tajming nije iznenadio.
RSE: Tu se sada meni i, pretpostavljam, dobrom delu javnosti, postavlja pitanje da li ste zapravo vi Premijeru poslužili kao smokvin list, kao alibi, neposredno pred njegov put u Brisel na pomenuti skup, odnosno pred posetu SAD, početkom juna. Ili verujete da je konačno shvatio da ovakvo autoritarnom rukom ne može dugo vladati i da će ga, ako tako nastavi, stići bumerang? Šta mislite da je bio njegov motiv?
Jelena Milić: Da ne postanem 'vučićolog', navela bih u ovom kontekstu samo par okolnosti. Jedno zanimljivo pitanje na koje nemam odgovor jeste da li je on razmišljao koliko je rizikovao kada se susreo sa mnom, Draganom Popovićem, sa Milanom Antonijevićem, sa ljudima koji veoma često iznose vrlo kritičke stavove prema vlasti ili podržavaju ono što radi Fond za humanitarno pravo. Svi smo mi imali vrlo jasan stav o maltretiranju i upotrebi čoveka u vezi sa Ombudsmanom. Da li je on razmišljao: ako ja njih pozovem, da li ću možda urušiti broj glasača u nekom svom unutrašnjem biračkom telu? Hoće li mi to što me viđaju sa njima i što im dajem nekakav legitimitet naneti štetu? Šta je u ovom trenutku korisnije: da taj susret sa NGO vidi Bajden i Angela Merkel ili neko u Evropskoj komisiji ili njegovo biračko telo?
Ne znam odgovore na ova pitanja. U svakom slučaju, jedan susret ne može puno da promeni. Sada će vreme da pokaže. Ako u narednih par meseci Dragomir Anđelković i Informer, poslanik Đukanović i sva ta njegova pobočna politička infrastruktura, a ona i te kako postoji, i njegova je – ako, dakle, nastave sa dosadašnjom retorikom o civilnom društvu i kontrolnim mehanizmima kao o zlu koje urušava nacionalne interese, o plaćenicima, o netransparentnim radnicima - onda ćemo shvatiti da smo u jednom trenutku bili ikebana, garnirung za te strane susrete. Ali, ništa strašno: mi smo imali najbolje namere, preneli smo svoje poruke, a, ako ništa drugo, možda se desi i rehabilitacija ovog dela civilnog društva kojem nikada nije bilo lako - ni pod Đinđićevom vladom, ni u Tadićevom periodu, a ni sada. Uvek je postojala doza stigmatizacije i delegitimizacije.
A možda mu je susret sa nama u ovom trenutku trebao i iz nekih dodatnih razloga. Očigledno je da rekonstrukcije Vlade nema, da pregovaračkog tima nema, da nema ni konstruktivnih ideja iz opozicije. Jedino odakle dolazi neka dinamika i postoje neki zahtevi, planovi i očekivanja jeste civilno društvo. Imala sam osećaj da je on susretom sa nama hteo da vidi šta kod nas ima što bi Vlada sada mogla iskoristiti da brzo popravi neke stvari koje Zapad očekuje, pre odluke o početku formalnog pregovaranja po poglavljima.
RSE: Iz toga proizilazi da mu trebate?
Jelena Milić: Nadam se da je pre možda zaključio da trebamo podršci procesu evropskih integracija koja njemu treba.
RSE: Znači, nema dovoljnu podršku evroprocesu u svojim sopstvenim redovima?
Jelena Milić: Mislim i odavno to govorim da on u svojim krugovima ima dva jaka stuba otpora procesu evropskih integracija.
RSE: A to su?
Jelena Milić: U ekonomskoj sferi - svi njegovi biznismeni, rođaci, kumovi ili partijski funkcioneri, ima takvih i kod Nikolića, kojima će svako približavanje EU značiti izvlačenje tepiha ispod nogu i ukidanje monopola koje imaju.
RSE: To znači da i Vučić ima oko sebe tajkunski prsten koji su imale i prethodne vlasti, uprkos tome što je ogromnu popularnost stekao na obećanjima borbe protiv korupcije i izjavama tipa 'Srbijom neće više vladati tajkuni'.
Jelena Milić: Tako je. I tim tajkunima proces približavanja EU, veća kontrola državnih davanja, bolji mehanizmi borbe protiv korupcije, mehanizmi protiv monopola – sve to njima ne odgovara. Ne odgovara mnogima čak ni profesionalizacija i rekonstrukija javnih preduzeća. A ne odgovara ni mnogima na nižim menadžerskim nivoima, gde je on uhlebio svoje stranačke kolege. Dakle, suočavanje sa realnošću i približavanje evropskim integracijama tom kvaziekonomskom parazitskom sloju ne odgovara.
Oni vam to ne mogu reći otvoreno: ja ne želim u EU zato što će onda doći konkurencija, a ja nisam naučio da poslujem kada imam konkurenciju, već samo kada imam monopol. Ali će zato vrlo lako da iskoriste front i majčicu Rusiju da kažu da mi ne treba da idemo u EU i da ne treba da okrećemo leđa majčici Rusiji. Njima se, dakle, majčica Rusija super namestila.
Drugi, jednako opasan, trenutni centar otpora evropskim integracijama Srbije jeste u bezbedonosnom sektoru. Niko nikada u svojim predizbornim programima nije imao reformu sistema bezbednosti, a ni stranci to nisu mnogo tražili. Sve se manje-više svodilo na koktelčić od nekoliko slogana: 'good governance', vladavina prava, borba protiv korupcije, pa čim dođeš na vlast promeniš dva tri zakona, a to ti onda da veće nadležnosti oko Nacionalnog saveta za bezbednost; onda promeniš par ljudi, postaviš svoje i uspostaviš lepo partijsku kontrolu nad sistemom bezbednosti.
Tadić je radio to isto, i pokojni Đinđić je radio to isto. On je, doduše, apsolutno imao legitimitet da to uradi, s obzirom da je došao na frontu nenasilnih metoda borbe; morali ste tada da pregovarate sa crnim đavolom da krv ne bi pala – zato je to u njegovom slučaju bilo legitimno.
Već je Koštunica pogrešio, Tadić takođe, ali su bar uhvatili Karadžića i Mladića. To, međutim, bezbednosne službe nisu htele da rade – dakle, postojao je centar otpora - zbog čega su tadašnjem predsedniku trebali lični pomoćnici da se to izvede. Umesto da se sada stavi u institucionalni okvir, nastavlja se potpuna partizacija sistema bezbednosti, uz jedan aroganatan stav prvog čoveka vlade: ja to mogu, oni će mene da slušaju. Pa, neće! Potrošiće te, kao što su potrošili sve druge! Oni, de facto, ostaju na vlasti i oni određuju do koje mere Srbija može da ide dalje.
Zašto bi se, prema tome, oni zalagali za kretanje ka EU? Uz to, ako uporedite broj zločina koji su se desili i broj žrtava, on je još jako nesrazmeran broju optuženih iz bezbedsnosnih snaga, hoću reći mehanizmi tranzicione pravde pred domaćim sudovima, kao i pred novim sudom u Prištini, imaju još itekako da rade. Oni znaju šta su radili prošlog leta, kako se to kaže, dakle, zašto bi se oni zalagali za to? Saradnja sa Rusijom, s druge strane, takve izazove po njih ne podrazumeva. Njima odgovara i ova aktuelna situacija - raspad Iraka i premeštanje američke energije i fokusa da se sruši Islamska država. Oni su spremni da progledaju kroz prste potencijalnim koalicionim partnerima samo da bi veće zlo zaustavili. Dakle, sve ovo sugeriše da je sada nezgodan trenutak za promociju reforme sistema bezbednosti u Srbiji.
Sve u svemu, postoje ta dva centra otpora proevropskom kursu zemlje. Bez obzira da li Premijer taj kurs ka EU želi initimno ili je proračunao da je to bolja opcija, rekla bih da on ima veće probleme u svom okruženju nego što ima van Vlade i svoje stranke.
RSE: Pomenuli ste ta dva stuba otpora. Šta je sa trećim – sa aktuelnim predsednikom Republike? Tomislav Nikolić je napisao novu Platformu o Kosovu, kojom se vratio 40+ godina unazad i kojom je praktično torpedovao Briselski sporazum. Predlaže da se ostatku Kosova, van severa, da najšira autonomija poput ustava iz 1974. godine, ali da sever Kosova bude tretiran u skladu sa aktuelnim Ustavom. Ta platforma je poslata Vladi. Je li to sabotiranje Vučića i Briselskog sporazuma koji je zapravo jedino dostignuće aktuelne vlasti?
Jelena Milić: Kada javnost kaže da Vučić ima podršku civilnog društva tačno je jedino to da on ima podršku civilnog društva samo za Briselski sporazum, odnosno, za kurs ka evrointegracijama koji on utire. Gospodin Nikolić i gospodin Vučić se dovoljno dugo poznaju i verovatno postoje razne škole mišljenja u gradu kako to među njima funkcioniše. Jedna koju sam ja čula jeste da gospodin Nikolić kada proceni da je trenutak da zagorča život Vučiću, izmisli nešto što Vučiću kvari trenutnu agendu i onda napravi od toga dramu. Onda se gospodin Vučić na neki način iskešira i ovaj se smiri.
Međutim mislim da je ovo sa pričom o Platformi veće. Čak i Dačić, a kamoli Nikolić i društvo, vidi Briselski sporazum kao kraj naših obaveza prema Kosovu. Ali, to uopšte nije kraj. Briselski sporazum je samo prvi dogovor o normalizaciji odnosa; znači, proces normalizacije odnosa nije završen Briselskim sporazumom - on je otvorio samo nekih prvih desetak stvari koje su mogle da se tog momenta srede.
RSE: Ali Nikolić, ako ovo zaista stoji u novoj Platformi, njome direktno ruši Briselski sporazum. Kako će na to reagovati Vučić?
Jelena Milić: Slažem se, pod uslovom da je tačno da ovo što smo pomenule u njoj stoji. Vraćam se na trenutak na sastanak Premijera sa nama. Vučić je na tom sastanku izneo jedan pregled stanja u regionu - tek se bio vratio iz Sarajeva - sa kojim bih se ja složila 85%. Možda ne sa kvalifikacijama o 'Velikoj Albaniji', ali je njegov pregled stanja u BiH bio vrlo legitiman, pregled stanja u Makedoniji i na Kosovu, takođe. Dakle u takvim uslovima, teškim i komplikovanim, sada raditi ovo što Nikolić radi - zaista je dolivanje ulja na vatru.
Odavno tvrdim da postoji organizovana opstrukcija Briselskog sporazuma, koji je viđen kao glavni kolosek napretka Srbije ka EU. Ta opstrukcija postoji unutar Srbije i dolazi iz Rusije. Neki put je ona spontana. Ova dva stuba koja sam ja spomenula, njima Rusija samo dobro dođe, pošto ne mogu da kažu: ej, mi nećemo u EU zbog ratnih zločina ili zbog privilegija, oni su se super uklopili u front. Ali, postoje i ljudi koji rade na ruskim parama i rade za ruske interese i, na kraju krajeva, i oni kojima je to istinski usvojena ideologija.
RSE: Kako gledate na silno jačanje ruskih medija na ovom prostoru - Od Russia Today do Sputnika, kao i na pro-zapadno orjentisane medijske autlete i emisije koji se teraju sa nacionalnih frekvencija, televizijskih i drugih, pod izgovorom da im opada gledanost, slušanost, da se traži komercijalizacija itd? Da li je Vučić nevin u tom kontekstu?
Jelena Milić: Vrlo dobro pitanje. Ne!Nikako nije nevin! Centar za evroatlantske studije još pre par godina je počeo da mapira pojačan uticaj Rusije, na različite načine, među kojima je i otvaranje medija i pružanje finansijske podrške nekim NGO-ima, što mi smatramo legitimnim ako posluju po srpskim zakonima, ako plaćaju poreze i ostalo. Međutim ti NGO-i, ti njihovi kongresi koji su dobijali neverovatnu vidljivost, nikada nisu imali projekte, to što su radili i rade samo je realizacija Putinove propagande. Ja, s druge strane, nemam projekat realizacije Obamine propagande ili realizaciju propagande Federike Mogerini, ako imam evropski projekat ili norveški.
Moji projekti su, recimo, javno zagovaranje i usvajanje Zakona o privatnoj bezbednosti ili javno zagovaranje usvajanje Zakona o bezbednosnim proverama. S druge strane, oni su u mejnstrim medijima, kao što su RTS, Novosti i Politika, imali neverovatnu vidljivost u odnosu na kvalitet onoga što rade i koliko su prisutni; vidljuvost koju profesionalne organizacije civilnog društva koje dugo rade i zalažu se za evropske integracije retko imaju. To po meni ne može bez nevidljive ruke Vučića. Nečija je tu odluka da oni imaju tu vidljivost i to je nesporno.
Cela ta self-fulfilling profecy, taj narativ o istorijskim vezama Srbije i Rusije, ne postoji i ruši se čim tri ozbiljna istoričara sednu u studio. Imala sam silnu želju da nađem donatora da mi da da radim istraživanje u kom bih prosečnog građana Srbije pitali sledeće stvari: koliko ruskih aktuelnih glumaca znate? Koliko ruskih TV serija pratite? Koliko znate novih knjiga napisanih u Rusiji, prevedenih u Srbiji? Koliko novih ruskih filmova? Koliko znate ruskih sportista? To bi bilo poražavajuće istraživanje za koje ne bih znala da li bilo koga u Srbiji boli uvo šta se dešava u ruskoj savremenoj kulturi, društvu i sportu, ili tamo produkcije nema, ili produkcije ima, ali su oni toliko veliki i zagledani u sebe da to ne izvoze i ne shvataju koliko su ta vrsta meke sile, zabave i filmske industrije bitni i važni.
Nama, zapravo, u poslednjih godinu dana pored naših mejnstrim medija nije ni trebao Sputnik jer su tu proputinovsku politiku već prenosili Informer, Novosti i Politika, pa onda i televizija, ali ovo su bili glavni autleti. A onda, na sve to sad dobijate još i Sputnik; dakle, dobijate prevedeno, spakovano, da možete još lakše da širite dalje, i vrlo opasno. Sputnjik je po stilu kvalitetan medij, ali je spiner samo takav. Ako se bavite nekim stvarima, onda to i te kako vidite. Ja imam, recimo, jednu tabelu gde Makedonija do 2012. nikada nije bila spomenuta od strane ruskih diplomata, a onda, 2013. i 2014, non stop je Makedonija tema, da bi to sada došlo do takvog apsurda da je navodno Srđa Popović i CANVAS zapalio Makedoniju! Vrlo čudne stvari se, dakle, dešavaju. Russia today mora da se gleda, ali najgori način na koji bi Zapad reagovao jeste da kaže - sada ćemo mi sada da napravimo našu Russiu today, kao što je nekada civilno društvo htelo nekakav naš Kurir. Ne! Zapad treba da zadrži svoje kvalitetne autlete kao što su RFE, VOA i slično, da mi možemo da čujemo i kritički osvrt, da čujemo šta se dešava u ostatku sveta i da čujemo zvanične pozicije; da možemo i da kritikujemo i da možemo da pročitamo kritiku. To je suštinska razlika. Znači, svesti se na to nije dobra opcija jer tamo nema ideologije, to je samo Putinova propaganda, nema debate. Znam da RFE nije Newyorker, ali je dovoljno objektivan, po onome što ja čitam i pratim i kroz šta sam kao građanin Srbije prošla svih ovih godina.
RSE: Rađeno je nedavno jedno istraživanje u kojem je anketiranima postavljeno pitanje da li bi podržali svoju decu da odu iz ove zemlje. Podatak je strašan: oko 60% anketiranih je odgovorilo da bi podržalo decu da odu iz zemlje, čak i oni među njima koji podržavaju ovu vlast. Evo, da i ja vas pitam: da li bi ste podržali svoju decu da odu iz ove zemlje?
Jelena Milić: Da, ali oni nešto ne pokazuju trenutno interes, ćerka studira...
RSE: A kada bi ga pokazali?
Jelena Milić: Da, i sve se nadam da će ga pokazati. Ali, imam ja i drugu varijantu: 'ajde da vas više skinem sa grbače pa završavajte bar te neke osnovne visoke škole i nađite neke poslove, pa da ja bežim iz zemlje.