Dvadesetčetverogodišnja Dajana Đurić iz Brčkog jedina je Romkinja s visokom stručnom spremom u Distriktu i jedina žena u Bosni i Hercegovini koja novac zarađuje radeći kao dimnjačarka. Tim novcem plaća nastavak svog visokoškolskog obrazovanja, nakon čega želi postati i prva Romkinja u BiH sa doktoratom.
Osim što je jedina Romkinja sa završenim fakultetom u Brčkom, Dajana Đurić, sada diplomirani ekolog, jedina je Romkinja u Bosni i Hercegovini i sa dvije srednjoškolske diplome - ekološkog tehničara i dimnjačara, stečene u Brčkom i Beogradu. Unatoč tri diplome, još uvijek je na brčanskom zavodu za zapošljavanje, a novac za nastavak studija zarađuje radeći kao dimnjačar:
„Moj radni dan je 24 sata. Ja radim od pet sati ujutru, i po intervencijama u po noći zna se desiti da ustanemo iz kreveta da radimo. Za žensko to jeste naporan posao, ali ko to radi odmalena, navikne se.“
Dimjačarski posao u obitelji Đurić ima dugu tradiciju. Dajanin otac Jadranko kaže da je svoju djecu u tajne ovog zanata uveo u ranoj mladosti:
„Kćerka i sin se bave ovim poslom. Oni su uključeniu to od šeste godine svog života i mnogi moji prijatelji su smatrali da je to patrijarhalno odgajanje, ali uspjeli su - sin ima svoju firmu.“
Dajana je uporedo završila srednju ekološku školu u Brčkom i školu za dimnjačara u Beogradu:
„Zatim se upisala Univerzitet za poslovne studije u Banja Luka. Nakon toga počela sam da radim kao dimnjačar, ali i između semestara, kada je bila pauza, radila sam kao dimnjačara. Od malih niogu radim kao dimnjačar i sama sebe pravom mogu da nazovem mala dimnjačarka.“
Ovaj posao izuzetno je naporan. Ipak, Dajana ga obavlja ne manje uspješno u odnosu na mušku populaciju:
„U danu se znamo dva do tri puta popeti na krov ukoliko to mušterija traži. A naporno je gurati ukoliko je dimnjak na 25, 30 metara. Tad je baš naporno za djevojku. A dok su dimnjaci do 15, 20 metara, ja to mogu.“
Nakon stjecanja fakultetske diplome Dajana je nastavila postdiplomske studije. Kaže da je u vrijeme ispita:
„Svih svojih obaveza oslobođena, jer je moje da učim, a ostalo da se i radnici i moji roditelji timski borimo da ja završim školu, s tim da je mene jedno vrijeme, a i još uvijek na jedan način finansira moja romska populacija. A ja od svojih projekata koje su mi druge romske organizacije dale finansiram jednu Romkinju koja će da ide na fakultet. Ima ugovor sa mnom da ne smije da se uda dok ne završi fakultet.“
U romskoj tradiciji je uobičajeno da se djevojke udaju mlade, a njihovu udaju ugovaraju roditelji:
„Ljetos dolazio mi je gospodin na vrata. Ja sam bila u kući i pravila sam ručak. ’Jeste vi ta i ta?’ Tata odgovorio:’Jeste’, i pitao ga želi li ući. Ušao je i pitao:’Je li vi imate kćerku. Za koliko prodajete vašu kćerku?’ Rom je bio. Moj tata je rekao:’Ne razumijem.’ ’Hoću vašu kćerku za svoju snahu. Recite cijenu.’ I gospodin je izvadio 50.000 maraka. Moj tata kaže:’Je li vi zaista mislite da je to tek tako?’ Izvadio je još 40.000. Ja držim onu kafu, ne znam ni da li da je spsutim, ili da se okrenem - zaista sam bila zaprepaštena, jer nikad mi se to nije desilo. I na kraju smo se mi raspitali ko je taj gospodin. Taj gospodin je iz Holandije, koji je došao kod našeg jednog Roma u posjetu. Ima zaista lijepog sina, mi smo super komunikaciju stvorili, ali jednostavno ja nisam na prodaju. Moje srce što odluči, to će tako da bude. I što smatram da je ispravno, to ću tako da uradim.“
Mala brčanska dimnjačarka uputila je poruku, kaže, posebno svojim vršnjacima:
„Da nije bitno šta rade, bitno je da rade i da se ne stide bilo čega da rade dok je taj posao pošten.“
Osim što je jedina Romkinja sa završenim fakultetom u Brčkom, Dajana Đurić, sada diplomirani ekolog, jedina je Romkinja u Bosni i Hercegovini i sa dvije srednjoškolske diplome - ekološkog tehničara i dimnjačara, stečene u Brčkom i Beogradu. Unatoč tri diplome, još uvijek je na brčanskom zavodu za zapošljavanje, a novac za nastavak studija zarađuje radeći kao dimnjačar:
„Moj radni dan je 24 sata. Ja radim od pet sati ujutru, i po intervencijama u po noći zna se desiti da ustanemo iz kreveta da radimo. Za žensko to jeste naporan posao, ali ko to radi odmalena, navikne se.“
Dimjačarski posao u obitelji Đurić ima dugu tradiciju. Dajanin otac Jadranko kaže da je svoju djecu u tajne ovog zanata uveo u ranoj mladosti:
„Kćerka i sin se bave ovim poslom. Oni su uključeniu to od šeste godine svog života i mnogi moji prijatelji su smatrali da je to patrijarhalno odgajanje, ali uspjeli su - sin ima svoju firmu.“
Dajana je uporedo završila srednju ekološku školu u Brčkom i školu za dimnjačara u Beogradu:
„Zatim se upisala Univerzitet za poslovne studije u Banja Luka. Nakon toga počela sam da radim kao dimnjačar, ali i između semestara, kada je bila pauza, radila sam kao dimnjačara. Od malih niogu radim kao dimnjačar i sama sebe pravom mogu da nazovem mala dimnjačarka.“
Ovaj posao izuzetno je naporan. Ipak, Dajana ga obavlja ne manje uspješno u odnosu na mušku populaciju:
„U danu se znamo dva do tri puta popeti na krov ukoliko to mušterija traži. A naporno je gurati ukoliko je dimnjak na 25, 30 metara. Tad je baš naporno za djevojku. A dok su dimnjaci do 15, 20 metara, ja to mogu.“
Nakon stjecanja fakultetske diplome Dajana je nastavila postdiplomske studije. Kaže da je u vrijeme ispita:
„Svih svojih obaveza oslobođena, jer je moje da učim, a ostalo da se i radnici i moji roditelji timski borimo da ja završim školu, s tim da je mene jedno vrijeme, a i još uvijek na jedan način finansira moja romska populacija. A ja od svojih projekata koje su mi druge romske organizacije dale finansiram jednu Romkinju koja će da ide na fakultet. Ima ugovor sa mnom da ne smije da se uda dok ne završi fakultet.“
U romskoj tradiciji je uobičajeno da se djevojke udaju mlade, a njihovu udaju ugovaraju roditelji:
„Ljetos dolazio mi je gospodin na vrata. Ja sam bila u kući i pravila sam ručak. ’Jeste vi ta i ta?’ Tata odgovorio:’Jeste’, i pitao ga želi li ući. Ušao je i pitao:’Je li vi imate kćerku. Za koliko prodajete vašu kćerku?’ Rom je bio. Moj tata je rekao:’Ne razumijem.’ ’Hoću vašu kćerku za svoju snahu. Recite cijenu.’ I gospodin je izvadio 50.000 maraka. Moj tata kaže:’Je li vi zaista mislite da je to tek tako?’ Izvadio je još 40.000. Ja držim onu kafu, ne znam ni da li da je spsutim, ili da se okrenem - zaista sam bila zaprepaštena, jer nikad mi se to nije desilo. I na kraju smo se mi raspitali ko je taj gospodin. Taj gospodin je iz Holandije, koji je došao kod našeg jednog Roma u posjetu. Ima zaista lijepog sina, mi smo super komunikaciju stvorili, ali jednostavno ja nisam na prodaju. Moje srce što odluči, to će tako da bude. I što smatram da je ispravno, to ću tako da uradim.“
Mala brčanska dimnjačarka uputila je poruku, kaže, posebno svojim vršnjacima:
„Da nije bitno šta rade, bitno je da rade i da se ne stide bilo čega da rade dok je taj posao pošten.“
