Istoričari ne smeju da dozvole reviziju genocida u Srebrenici i moraju da progovore o tom zločinu, poručeno je sa tribine Škola znanja: Srebrenica, mapiranje genocida i post-genocidno društvo, koju je u Beogradu organizovao "Peščanik".
U okviru edukacijskog paketa za zemlje bivše Jugoslavije, u Centru za kulturnu dekontaminaciju prikazan je dokumentarni film o zločinu u Srebrenici.
“Ono što mi propitujemo i radimo u ovom projektu je to kakav smo narativ stvorili o prošlosti, ko ga kreira, da li smo ga uopšte kreirali, kako participiramo u kreiranju tih narativa, kako memorijaliziramo, kako se sjećamo, kako učimo o prošlosti… Kako propitujemo te naše identitete koji su nastali pod pritiskom takvog iskustva”, rekla je Asja Hafner, jedna od autorki ovog projekta.
U filmu produkcije FAMA Metodologija i Galerije 11/07/95 hronološki i sistematski je prikazano kako se dogodio genocid u Srebrenici, na osnovu presuda Haškog tribunala, izjava svedoka i zvanične dokumentacije Vojske Republike Srpske.
Uprkos sudski dokazanim činjenicama, o Srebrenici se više od 20 godina od zločina vodi rat interpretacija koje su, kako su rekli učesnici skupa, jednake poricanju genocida.
"Priznavanje genocida u Srebrenici zadire u najdublje identitetske slojeve. Promenila bi se istorijska perspektiva kada bi se taj zločin priznao, kada bi ga u sebi priznali", kaže Dubravka Stojanović.
“Priznavanje genocida u Srebrenici zadire u najdublje identitetske slojeve. Promenila bi se istorijska perspektiva kada bi se taj zločin priznao, kada bi ga u sebi priznali. Sve bi se preokrenulo i Bećkovićev ostatak zaklanog naroda morao bi da izađe iz te moralne, superiorne uloge žrtve koja po definiciji ne može biti krvnik. Ako bi prešli na drugu stranu, iz genocidiranog naroda u genocidni narod, srušila bi se zgrada nacionalnog identiteta i morao bi da se napravi taj ključni korak. Zbog toga mislim da je učenje o Srebrenici ključna lekcija iz istorije”, kaže istoričarka Dubravka Stojanović.
Ako nismo mi, ko je?
Pod teretom različitih tumačenja prošlosti, kako je poručeno, istoričari ne smeju kapitulirati jer njihova je dužnost da govore o Srebrenici.
Tim pre, navela je istoričarka Branka Prpa, jer se radi o projektu planirane smrti i uništenja.
“Postoji dilema, ne samo istoričara nego i čoveka, da li da to ignorišemo ili da se sa time poistovećujemo. Da li da kažemo ‘ne, to nismo mi’. A ko je onda? Onda ćemo da upremo prstom u one koji to jesu. Ali ovde imamo jedan ozbiljan problem. I oni su deo naše istorije. I mi smo učesnici te istorije. Ta istorija je naša istorija. Prema tome, pošto mi smo ta istorija treba da preuzmemo i odgovornost za nju”, rekla je Branka Prpa.
Jedan od problema koji je pomenut je i obrazac odnosa prema prošlosti i sadašnjosti.
Svjetlana Nedimović, društveno-politička aktivistkinja iz Sarajeva, primetila je da je, na neki način, naš odnos sa prošlošću rutiniziran.
“Zna se ko će žaliti, ko će govoriti, ko će poricati, ko će glasno ćutati. Sve uloge se znaju. I to zvuči paradoksalno jer jeste paradoks. Ako imate društvo koje ne može da se dogovori oko minimalne forenzičke istine, a istovremeno je dogovorilo koreografiju. Ali ono što je meni najstrašnije, kada govorim o tom društvu koje i danas živi, jeste da izgleda da u toj koreografiji ima mjesta čak i za one najgadnije izjave poricatelja genocida i zločina. Ali nema mjesta za heretike koji žele govoriti o tom društvu kao i danas živućem društvu”, navela je Svjetlana Nedimović.
Uprkos tome što su dva međunarodna suda ustanovila da je u Srebrenici ubijeno oko 8.000 ljudi, da su do marta 2009. pronađene 73 grobnice, da je 6.930 žrtava identifikovano i da je zaključeno da se radilo o genocidu, relativizacija zločina i danas je jaka.
Neinformisanost ne može da bude izgovor, rekao je Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo, jer ne znaju samo oni koji to ne žele.
“A najznačajniji dokaz šta se dogodilo u Srebrenici zapravo predstavlja činjenica da su hapšenja, zatočavanja, streljanja i pokopavanja bila skoro savršeno sprovedena, bez previše improvizacije. Takva operacija ne može se sprovesti bez unapred utvrđenog plana. Zato se i govori o događajima u Srebrenici kao o fabrici ubijanja. Prema tome, srebreničke događaje iz jula '95. moramo nazvati pravim imenom”, naglasio je Stjepanović.
Autori projekta Škola znanja: Srebrenica mapiranje genocida i post-genocidno društvo poručili su da je taj edukacijski paket vredan alat u nastojanju budućih generacija da shvate šta se dogodilo. Jer, kako su zaključili, važno je učiti iz onoga što se desilo u Srebrenici i budućim generacijama prenositi to znanje, kako se takve strahote više nikada ne bi ponovile.
