Uloga bivšeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije Ace Tomića u skrivanju haškog begunca Ratka Mladića optuženog za genocid, ponovo je zainteresovala srpsko pravosuđe.
Međutim, čak i ako se nekadašnji bezbednjak nađe pred sudom, pitanje je da li će i snositi bilo kakve zakonske posledice, budući da niko od onih koji su pomagali u skrivanju Karadžića, Hadžića ili Župljanina, nije osuđen.
Odakle Radovanu Karadžiću lična karta na ime Dragan Dabić, legitimno izdata u Rumi, kako je Stojan Župljanin, imao prava dokumenta na ime Branislav Vukadin, čoveka koji je živeo i umro u Bačkoj Palanci, da li je Zdravko Tolimir uhapšen u Bosni ili Srbiji, samo su neke od neotkrivenih tajni u višegodišnjem skrivanju još neko vreme privremenih stanovnika Sheveningena, gde im se sudi za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije.
Istovremeno, za pomaganje haškim optuženicima, u Srbiji do danas nije izrečena ni jedna jedina osuđujuća presuda. Tako je i za desetoro okrivljenih za skrivanje Ratka Mladića, saopšteno deset oslobađajućih presuda. Četvoro iz grupe osumnjičenih za iznajmljivanje stanova u kojima se Mladić skrivao, donošenje hrane i prevoz tog haškog begunca sa jedne lokacije na drugu, pušteno je na slobodu usled nedostatka dokaza, dok je kod šestoro došlo do zastarevanja slučaja.
Advokat Goran Petronijević, branilac Ace Tomića, uveren je da će i u slučaju njegovog klijenta nastupiti zastarevanje, obzirom da se tereti da je Ratka Mladića u vojnim objektima skrivao u peridu od 2000. do 2003. godine.
“Ono što je karakteristično je to da su sve radnje izvršenja krivičnog dela, shodno odredbama Zakona o krivičnom postupku i Krivičnog zakona Srbije, zastarele, tačnije da je proteklo više od pet godina od momenta izvršenja krivičnog dela do momenta kada je Tužilaštvo pokrenulo postupak. Dakle, radi se o nekoj vrsti fingiranja postupka, namernim kršenjem zakona od strane Tužilaštva, prikazujući da se radi o određenom tumačenju zakona. Dakle, radi se potrebi da Tužilaštvo pokaže da nešto radi”, kaže Petronijević.
Uprkos optimizmu Tomićevog branioca, advokat Fonda za humanitarno pravo Dragoljub Todorović smatra da su sumnje protiv Ace Tomića za skrivanje Mladića, najkonkretnije i najozbiljnije od svih optužbi do sada.
“Najozbiljniji je, od svih ovih jataka koji su odgovarali, jer tu ima konkretnih podataka, dokaza da je on u vojnim objektima krio Mladića. To se zna direktno, nema nikakvih sumnji u to. Zato ja smatram da je dobro što je ta istraga pokrenuta i da bi trebalo da odgovaraju i ovi drugi generali”, smatra advokat Todorović.
Istraga se trenutno, osim o Tomiću, vodi i o šestorici osumnjičenih za skrivanje haškog optuženika Stojana Župljanina, koja je pokrenuta krajem prošle godine. Među pitanjima na koja se čeka odgovor su i brojna opstruiranja hapšenja.
Tako je na primer ostalo nepoznato kako je Goran Hadžić, svega 17 sati pre nego što je srpsko pravosuđe zatražilo od policije da ga uhapsi, znao da sa velikom torbom u ruci treba zauvek da napusti Novi Sad.
Post-genocidni region
Međutim, i oni za koje je utvrđeno da su i kako pomagali, uspeli su da izbegnu zatvor, uglavnom tako što slučaj zastari. Zašto i kako se to događa, pitali smo predsednika advokatske komore Vojvodine, Slobodana Beljanskog.
“Rokovi za zastarelost nisu tako kratki, znate. Oni za prikrivanje, odnosno pomoć učiniocu najlakšeg krivičnog dela za koje je zaprećena najblaža kazna su tri godine, odnosno apsolutni rok je šest godina. Za ova malo teža krivična dela su pet godina, odnosno apsolutni rok je 10 godina. Dakle, to su periodi u kojima puno vremena stoji na raspolaganju da se nešto preduzme, a to oklevanje ili kasno otpočinjanje postupka, govori o nekoj vrsti opstrukcije”, ocenjuje Beljanski.
Aco Tomić bio je bliski saradnik tadašnjeg saveznog predsednika, a potom i republičkog premijera, Vojislava Koštunice. 2006. godine, kada je prvi put otvorena istraga o lancu pomagača Ratka Mladića, pomenut je kao najvažnija karika. Uz njega su na spisku bili i tadašnji načelnik Generalaštaba Nebojša Pavković, dvojica bivših generala - Dragan Živanović i Ljubiša Vuković, kao i Branislav Puhalo, jedan od ključnih ljudi iz Mladićevog obezbeđenja.
Janja Beč Neumann, foto: Žarko Tomin
Istraga je obustavljena svega nekoliko meseci kasnije, kako se sumnja, po nalogu ministra pravde Koštuničine vlade, Zorana Stojkovića. Sam Stojković je svojevremeno, u razgovoru za naš radio, te navode negirao, uprkos dokazima koje je o tome svojevremeno dala danas pokojna tužiteljka Snežana Bogdanović.
„Nikada nisam imao veze sa Tužilaštvom, niti davao bilo kakve naloge, a pogotovo što ja nikada nisam imao veze sa tom tužiljom. I, interesantno, ta žena je bila živa i bila je tužilac još u vreme kada sam ja prestao da budem ministar. Zašto tada nije postavljeno to pitanje, pa ja njoj da odgovorim? Očigledno je da je u pitanju neka poleđina napada na Demokratsku stranku Srbije i sve nas koji smo tada bili u vladi Vojislava Koštunice“, rekao je Stojković za RSE u novembru 2010.
Suđenja optuženima za pomaganje ratnim zločincima, pažljivo su praćena iz Haškog Tribunala. Iako je taj sud očekivao adekvatne kazne, koje bi imale opominjući karakter, to se nije dogodilo.
Sociološkinja Janja Beč, članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida, smatra da se time šalje veoma loša poruka.
“Ona nije dobra zato što jasno pokazuje da se nismo distancirali od svega toga što se dešavalo, a ta dva kriterijuma – distanciranje od ratnih zločina i genocida i prevazilaženje ideologije koja je to omogućila, što naravno traje mnogo duže, su ustvari dva osnovna kriterijuma po kojima se svuda meri ozbiljnost jedne zajednice, države da se prekine sa tim teškim nasleđem koje se zove post-genocidni region”, smatra Janja Beč.
Slučaj Ace Tomića aktuelizovan je u trenutku kada srpske vlasti nisu u stanju da ispune ključni uslov za dalji napredak zemlje ka Evropskoj uniji – da Mladiću i Hadžiću stave lisice na ruke.
Međutim, čak i ako se nekadašnji bezbednjak nađe pred sudom, pitanje je da li će i snositi bilo kakve zakonske posledice, budući da niko od onih koji su pomagali u skrivanju Karadžića, Hadžića ili Župljanina, nije osuđen.
Odakle Radovanu Karadžiću lična karta na ime Dragan Dabić, legitimno izdata u Rumi, kako je Stojan Župljanin, imao prava dokumenta na ime Branislav Vukadin, čoveka koji je živeo i umro u Bačkoj Palanci, da li je Zdravko Tolimir uhapšen u Bosni ili Srbiji, samo su neke od neotkrivenih tajni u višegodišnjem skrivanju još neko vreme privremenih stanovnika Sheveningena, gde im se sudi za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije.
Istovremeno, za pomaganje haškim optuženicima, u Srbiji do danas nije izrečena ni jedna jedina osuđujuća presuda. Tako je i za desetoro okrivljenih za skrivanje Ratka Mladića, saopšteno deset oslobađajućih presuda. Četvoro iz grupe osumnjičenih za iznajmljivanje stanova u kojima se Mladić skrivao, donošenje hrane i prevoz tog haškog begunca sa jedne lokacije na drugu, pušteno je na slobodu usled nedostatka dokaza, dok je kod šestoro došlo do zastarevanja slučaja.
Advokat Goran Petronijević, branilac Ace Tomića, uveren je da će i u slučaju njegovog klijenta nastupiti zastarevanje, obzirom da se tereti da je Ratka Mladića u vojnim objektima skrivao u peridu od 2000. do 2003. godine.
Todorović: Smatram da je dobro što je ta istraga pokrenuta i da bi trebalo da odgovaraju i ovi drugi generali.
“Ono što je karakteristično je to da su sve radnje izvršenja krivičnog dela, shodno odredbama Zakona o krivičnom postupku i Krivičnog zakona Srbije, zastarele, tačnije da je proteklo više od pet godina od momenta izvršenja krivičnog dela do momenta kada je Tužilaštvo pokrenulo postupak. Dakle, radi se o nekoj vrsti fingiranja postupka, namernim kršenjem zakona od strane Tužilaštva, prikazujući da se radi o određenom tumačenju zakona. Dakle, radi se potrebi da Tužilaštvo pokaže da nešto radi”, kaže Petronijević.
Uprkos optimizmu Tomićevog branioca, advokat Fonda za humanitarno pravo Dragoljub Todorović smatra da su sumnje protiv Ace Tomića za skrivanje Mladića, najkonkretnije i najozbiljnije od svih optužbi do sada.
“Najozbiljniji je, od svih ovih jataka koji su odgovarali, jer tu ima konkretnih podataka, dokaza da je on u vojnim objektima krio Mladića. To se zna direktno, nema nikakvih sumnji u to. Zato ja smatram da je dobro što je ta istraga pokrenuta i da bi trebalo da odgovaraju i ovi drugi generali”, smatra advokat Todorović.
Istraga se trenutno, osim o Tomiću, vodi i o šestorici osumnjičenih za skrivanje haškog optuženika Stojana Župljanina, koja je pokrenuta krajem prošle godine. Među pitanjima na koja se čeka odgovor su i brojna opstruiranja hapšenja.
Tako je na primer ostalo nepoznato kako je Goran Hadžić, svega 17 sati pre nego što je srpsko pravosuđe zatražilo od policije da ga uhapsi, znao da sa velikom torbom u ruci treba zauvek da napusti Novi Sad.
Post-genocidni region
Međutim, i oni za koje je utvrđeno da su i kako pomagali, uspeli su da izbegnu zatvor, uglavnom tako što slučaj zastari. Zašto i kako se to događa, pitali smo predsednika advokatske komore Vojvodine, Slobodana Beljanskog.
“Rokovi za zastarelost nisu tako kratki, znate. Oni za prikrivanje, odnosno pomoć učiniocu najlakšeg krivičnog dela za koje je zaprećena najblaža kazna su tri godine, odnosno apsolutni rok je šest godina. Za ova malo teža krivična dela su pet godina, odnosno apsolutni rok je 10 godina. Dakle, to su periodi u kojima puno vremena stoji na raspolaganju da se nešto preduzme, a to oklevanje ili kasno otpočinjanje postupka, govori o nekoj vrsti opstrukcije”, ocenjuje Beljanski.
Aco Tomić bio je bliski saradnik tadašnjeg saveznog predsednika, a potom i republičkog premijera, Vojislava Koštunice. 2006. godine, kada je prvi put otvorena istraga o lancu pomagača Ratka Mladića, pomenut je kao najvažnija karika. Uz njega su na spisku bili i tadašnji načelnik Generalaštaba Nebojša Pavković, dvojica bivših generala - Dragan Živanović i Ljubiša Vuković, kao i Branislav Puhalo, jedan od ključnih ljudi iz Mladićevog obezbeđenja.
Istraga je obustavljena svega nekoliko meseci kasnije, kako se sumnja, po nalogu ministra pravde Koštuničine vlade, Zorana Stojkovića. Sam Stojković je svojevremeno, u razgovoru za naš radio, te navode negirao, uprkos dokazima koje je o tome svojevremeno dala danas pokojna tužiteljka Snežana Bogdanović.
„Nikada nisam imao veze sa Tužilaštvom, niti davao bilo kakve naloge, a pogotovo što ja nikada nisam imao veze sa tom tužiljom. I, interesantno, ta žena je bila živa i bila je tužilac još u vreme kada sam ja prestao da budem ministar. Zašto tada nije postavljeno to pitanje, pa ja njoj da odgovorim? Očigledno je da je u pitanju neka poleđina napada na Demokratsku stranku Srbije i sve nas koji smo tada bili u vladi Vojislava Koštunice“, rekao je Stojković za RSE u novembru 2010.
Suđenja optuženima za pomaganje ratnim zločincima, pažljivo su praćena iz Haškog Tribunala. Iako je taj sud očekivao adekvatne kazne, koje bi imale opominjući karakter, to se nije dogodilo.
Sociološkinja Janja Beč, članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida, smatra da se time šalje veoma loša poruka.
“Ona nije dobra zato što jasno pokazuje da se nismo distancirali od svega toga što se dešavalo, a ta dva kriterijuma – distanciranje od ratnih zločina i genocida i prevazilaženje ideologije koja je to omogućila, što naravno traje mnogo duže, su ustvari dva osnovna kriterijuma po kojima se svuda meri ozbiljnost jedne zajednice, države da se prekine sa tim teškim nasleđem koje se zove post-genocidni region”, smatra Janja Beč.
Slučaj Ace Tomića aktuelizovan je u trenutku kada srpske vlasti nisu u stanju da ispune ključni uslov za dalji napredak zemlje ka Evropskoj uniji – da Mladiću i Hadžiću stave lisice na ruke.
