„Kad su plate redovne ipak je malo življe u gradu“, kaže Milomir Spajić (50) mašinbravar u Fabrici automobila Priboj (FAP).
Otac je dve odrasle ćerke, a za Radio Slobodna Evropa priča da i kada je bilo najteže u ovoj posrnuloj komapniji, a nekada privrednom jugoslovenskom gigantu, nije želeo da ode iz grada na jugozapadu Srbije, 270 kilometara od Beograda.
„Niti bih danas razmišljao da negde idem. Kako bude, bude. Al' nadam se da će biti bolje, pošto se priča da će Vojska Srbije da preuzme FAP“, priča Spajić.
Tako razmišlja jedan od 200 FAP-ovih radnika koji je imao sreću da ostane u tom preduzeću u kom je prosečna plata oko 30 hiljada dinara (oko 250 evra).
Međunarodne sankcije kojima je Jugoslavija pod vlašću Slobodana Miloševića bila izložena, rat u Bosni i Hercegovini od koje opštinu Priboj deli samo granica, ali i tranzicija koja je usledila nakon 2000. godine, učinili su da državna preduzeća u ovom gradu bukvalno propadnu, pretvarajući Priboj u jednu od najsiromašnijih opština Srbije.
Nekada poznate kompanije kao što su bili trgovinsko preduzeće “Bratstvo Jedinstvo”, zatim mlinsko pekarska industrija “12. januar”, tekstilna industrija “Inkop”, građevinske firme “Gradnja” i “Napredak”, fabrika za preradu sintetičkih smola „Epoksid“, ugositeljsko preduzeće „Bić“, Akcionarsko društvo „Fabrika Sedišta“, danas su prošlost.
Mlinsko pekarska industrija “12. januar” posle privatizacije godinama ne radi, „Fabrika Sedišta“ i preduzeće „Bić“ su u stečaju, dok su ostale navedene firme likvidirane. Oko tri hiljade radnika ovih firmi ostalo je bez posla a svoja potraživanja mnogi nisu uspeli da naplate iz male stečajne mase.
Tranziciju državnih firmi delimično je preživeo FAP koji zapošljava oko 200 od nekadašnjih sedam hiljada radnika. Održao se i „Poliester“ privatizovan od strane pravnih i fizičkih lica iz Slovenije i Srbije. Podeljen je u tri preduzeća sa proizvodnjom poliestera i plastičnih masa. Zapošljava 350 radnika.
U potrazi za poslom odlaze ne samo mladi nego i cele porodice. Grad na tromeđi (na jugu granica sa opštinom Pljevlja u Crnoj Gori, na zapadu sa opštinama Rudo i Čajniče u BiH) polako odumire.
Bračni par Emina i Adnan Bajramović ne vide da ima pomaka na bolje. Kažu nam da čekaju radnu dozvolu i žele da odu u Nemačku.
„Ko god ima neku priliku on ide. Pa i mi čekamo da idemo“, kaže Emina.
Adnan dodaje da on i Emina imaju dvoje dece i da je prinuđen da ide van Srbije da radi:
„Konkretno, ja idem po tri meseca u Nemačku. Vraćam se pa opet idem. E sad očekujemo radnu dozvolu i svakome bih preporučio - ko god ima neku šansu da ode iz ovog grada. Perspektive nema. Ovo postaje grad duhova, grad penzionera. Za omladinu sve manje i manje posla ima.“
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, popisom stanovništva 1991. godine Priboj je imao 35.487 stanovnika, deset godina kasnije 30.377, a prema poslednjem popisu 2011. godine 27.133. stanovnika. Računica pokazuje da je ova opština, samo za 20 godina izgubila 8.354 gradjana a samo, između dva poslednja popisa 3.244. Ljudi za poslom odlaze u veće gradove ili u inostranstvo.
Priboj je očito grad tranzicionog gubitnika u Srbiji gde su veliki privredni sistemi doživeli kolaps, mišljenja je mašinski inženjer Zvonko Prijović, profesor u Mašinsko elektrotehničkoj školi u ovom gradu:
„U celoj toj priči je drastično da nema nade, nema optimizma u budućnosti, da bi ovaj grad mogao ponovo da bude što je nekad bio. Dakle, to je bio grad sa automobilskom industrijom, prosperitetan, u koji su mladi dolazili i u koji su se mladi vraćali. Ono što je evidentno da je Priboj postao grad penzionera, mladi se ne vraćaju, oni ovde ne vide nikakvu nadu. Drastično se smanjuje broj učenika u osnovnim i srednjim školama. U prvi razred ove godine upisano je samo 150 osnovaca, nekada je to bilo nekoliko stotina.“
Prijović dodaje da se u Priboju drastično smanjio broj mladih obrazovanih ljudi.
„Mislim da se Priboj više nikada neće vratiti u one zlatne sedamdesete i osamdesete godine. Od grada u kome je bilo oko 15 hiljada zaposlenih spao je na dve, tri hiljade zaposlenih; sa prosečnom platom koja je bila među najvišom u Srbiji Priboj je danas na dnu lestvice po primanjima. Priboj je kao pogranično područje došao u situaciju da se zbog rata u BiH mnogi iz Priboja isele. Priboj je izgubio svoju suštinu, moglo bi se reći i svoju dušu“, navodi Prijović.
Bahrija Kačar, ekonomista i asistent na Državnom Univerzitetu u 120 kilometara od Priboja udaljenom Novom Pazaru, stava je da sudbinu sličnu Priboju doživljavaju i mnoge male opštine na jugoistoku i jugozapadu Srbije poput Vladičinog Hana, Surdulice, Žitorađe, Prijepolja, koje same ne mogu ništa da urade, te da njihov razvoj mora biti jedan od strateških interesa države.
„Država mora da poradi na poreskoj politici, da porezi nisu isti u razvijenim i nerazvijenim opštinama na izgradnji infrastrukture, jer inostrane kompanije gledaju samo profit. Tamo gde nema dobrog puta, železnice, oni ne dolaze. Svaka lokalna samouprava je specifična, pa se mora raditi i na obrazovanju kadrova. Priboj, Prijepolje, Tutin, Gadžin Han, Surdulica, Vladičin Han, tamo se visokoškolski kadar ne vraća. Priboj, gde je FAP bio veliki gigant, nema šansu da se povrati. To se veštački odražava. Tu se mora raditi na nekom održivom razvoju, razvoju ruralnog turizma, poljoprivrede. Ali tu država raznim subvencijama mora da pomogne.“
Nakon dugogodišnjih državnih subvencija i veštačkog održavanja statusa FAP-a, raznih najava vlasti koje su se smenjivale u Srbiji proteklih dvadesetak godina da će Fap kupiti ruski, kineski, švedski ili češki kupac, i tri neuspela tendera za prodaju, prošle godine u Privrednom sudu u Užicu usvojen je predloženi UPPR (Unapred pripremljen plan reorganizacije preduzeća). Dug ovog preduzeća konvertovan je u državni kapital (95 posto), a pet posto kapitala ostao je u vlasništvu malih akcionara.
Sada FAP posluje na tržišnoj osnovi, uz najavu Vlade Srbije da će kompanija postati deo namenske industrije Srbije i da će biti preuzeta od strane Vojske Srbije. Imovina FAP-a je sačuvana, a pogon Preseraj pretvoren je u Slobodnu zonu Priboj, što omogućava dovođenje stranih investitora i otvaranje novih radnih mesta.
Kačar dodaje da bi trebalo raditi i na jačanju malih i srednjih preduzeća, kao i da država mora da uradi posebnu strategiju za razvoj ovog područja kao što je pribojsko dok ne bude potpuno kasno.
„Treba najmanje desetak godina da bi se pokrenuo nekakav ozbiljniji razvoj. Ako država ne uradi nešto na ovom polju, ni za deset godina se ništa neće promenti“, zaključuje Kačar.
Kao i naš prethodni sagovornik Kačar je mišljenja da u poslednjih 18 godina država ništa nije ozbiljnije uradila na ekonomskom jačanju nerazvijenog područja te da ukoliko se hitno ne preduzmu ozbiljniji koraci, može se doći u situaciju da pojedine opštine dožive sudbinu mnogih sela u Srbiji, koja ostaju pusta.
Facebook Forum