Sindikati su izgubili borbu oko zakona o radu i penzijsko invalidskom osiguranju. Najavljivali su da protestom ispred parlamenta u četvrtak ulaze u generalni štrajk, ali je za sada čini se samo zabeležen još jedan primer na kome se pokazalo kolika je snaga sindikalnih organizacija. Reklo bi se prilično slaba. Bili oni u pravu ili ne oko pomenutih zakona, može se postaviti pitanje da li je vreme za reformisanje sindikata?
Sindikati su ostali nemoćni pred voljom skupštinske većine. Izmene Zakona o radu i Zakona o penzijsko invalidskom osiguranju su usvojene.
Ako bi sad procenjivali snagu sindikata u tranzicionim zemljama, poput Srbije, u situaciji decenijske krize i recesije, smanjivanja broja radnih mesta, ruiniranja realne ekonomije i prerazvijenog javnog sektora u odnosu na potencijal ekonomije onda je, kaže u intervjuu za RSE profesor Zoran Stojiljković, sindikat nesporno slab, i daleko slabiji i često poslušniji partner u tripartitnom dogovoru između države, vlade i poslodavaca.
„Sindikat je uspešan jedino ako povećava nadnice ili broj zaposlenih ili uspe da uradi čak i jedno i drugo. To nije slučaj Srbije, i nije bio, sem možda nekoliko godina u poslednje tri decenije. Dakle, sindikati su neuspešni“, kaže Stojiljković.
RSE: Šta je još razlog slabosti sindikata kod nas?
“Pa, jednostavno što mi nikada nismo imali, sem u davnoj memoriji s početka 20. veka, autentične i autonomne sindikate. Ovde su sindikati od četrdesetih godina bili mlađi poslušni partner vlasti i deo vladajuće strukture. Imamo globalno problem nedovoljne građanske kuraži, pa i kuraži zaposlenih kroz oblike nečega što je Stomka nazvao civilizacijskom nekompetentnošću u bivšim tranzicionim zemljama, gde se nismo naučili da se autonomno izborimo za svoja prava. Sve su to veliki minusi“, kaže Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka i jedan od članova Izvršnog odbora UGS Nezavisnost.
Interesantno je da je paralelno sa usvajanjem Zakona o radu ministar za rad Aleksandar Vulin izjavio u parlamentu da je intencija tih izmena ukrupnjavanje sindikata, da bi ojačali i bolje zastupali radnička prava.
„U Srbiji psotoji 24 hiljade registrovanih sindikata, 24 hiljade računa, 24 hiljade predsednika, 24 hiljade pečata, 24 hiljade ko zna čega. Intencija i ovog zakona je da se sindikalna borba vodi kroz reprezentativne predstavnike, da se sindikati organizuju, da se ukrupne i da mogu da zastupaju radnike na najbolji način“, naveo je Vulin.
Novinar Milan Milošević kaže da je nesumnjivo da su sindikati izgubili bitku sa novim biznismenima u tranziciji i da polako gube podršku države.
„Paralelno sa tim koliko država napušta taj socijalni model i sužava radnička prava. I mi zapravo imamo s jedne strane, ostatke sindikata a sa druge strane, neke sindikate u konstituisanju tako da je to jedna scena još u izgradnji. I to je daleko od snage koju imaju sindikati u evropskim zemljama kakav je na primer nemački IG Metal (sindikat metalaca)“, kaže Milošević.
Zakon o radu usvojen nakon oštre skupštinske polemike vlasti i opozicije i sindikalnih uličnih protesta, predlagači iz Vlade Srbije nazivaju reformskim a sindikati tajkunskim.
Sindikati ne odustaju
Ministar rada Aleksandar Vulin je u skupštini tvrdio da su izmene predložene zbog bolje zaštite zaposlenih, a ne na njihovu štetu dok su za opoziciju i sindikate izmene katastrofalne i da neće povećati zaposlenost ni privući investitore.
Sindikati tvrde da ovi zakoni umanjuju prava radnika. No, nije ni mali broj ekonomista koji tvrde da je ovakav zakon neophodan reformski korak.
Sindikati ipak ne odustaju i Ljubisav Orbović, predsednik Samostalnog sindikata Srbije, kaže da od ponedeljka počinju prikupljanje potpisa za referandum o povlačenju zakona o radu.
“Kolege u Hrvatskoj uradile su nešto slično i postavile referendumsko pitanje o zakonu o radu, to je urađeno i u Sloveniji. I tako je jedan zakon bio povučen iz opticaja. To je ono na čemu ćemo i mi raditi u narednom periodu”, rekao nam je Orbović.
Sindikati koji su se protivili usvajanju ovakvog Zakona o radu, tj. njihovi lideri, našli su se na udaru pojedinih tabloida koji su prateći poruke vlasti da je reč o reformskom zakonu krenuli u odbranu tog zakona na svoj način. Pa su danima na naslovnim stranama pisali o platama sindikalnih lidera, njihovim automobilima, godinama provedenim na čelu sindikata, kako su za sve to vreme radili za sebe a ne za radnike i slično. Pitanja sva legitimna da nisu korišćena u svrhu napada na sve što dolazi kao kritika vlasti.
Da li se može reći da su sindikati protivljenjem Zakonu o radu nastupili antireformski?
„Ma daleko od toga“, smatra profesor Stojiljković.
„Oni su ovog puta uradili jednu jedinu stvar koju moraju da rade i to rade za sada u ovakvom okruženju i vremenu, pod pritiskom velikog rejtinga popularnosti jednog lidera i jedne stranke. Ako prihvate izmene ovakvog Zakona o radu, oni učestvuju u sopstvenom sprovodu i lišavaju se svih standardnih oblika borbe zaposlenih i sindikata koji su u velikoj meri derogirani. Treba videti onda šta je fer odnos između sindikata i šta je traganje za socijalnim partnerima, a šta je druga strana. To sindikati moraju da nauče i da se izvuku od dominantne medijske antisindikalne i antiradničke hajke koja govori da su sindikati remetilački faktor reformi, da je ovo za šta se bore možda razumljivo ljudski, ali reformski porazno – argumentacijom koja mora da se uspostavi“, ocenjuje Stojiljković.
Sindikate, prema najavama, u avgustu čeka i usvajanje novog Zakona o privatizaciji i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju.
