Srpska politička scena do kiča je tabloidna i to stanje se reflektuje i u predizbornoj kampanji. Iako ni dosadašnje nisu patile od velike ozbiljnosti, čini se da je aktuelna kampanja nadišla sva negativna očekivanja – biračima se nude reciklirani partijski slogani, lišeni svakog idejnog programa i fragmentirana obećanja o ponečemu što će partije, navodno, uraditi u državi ili na lokalu, ali bez ikakvog celovitog plana ili rokova izvršenja. Cena potcenjivanja birača, mogla bi biti mnogo viša nego što učesnici izbora sada mogu da vide, ocenjuju sagovornici Radija Slobodna Evropa.
Naprednjaci su u izbornu trku ubacili nekoliko parola, od kojih je jedna "Svom snagom u reforme". Demokrate imaju nekakvu poruku-namigušu "Demokratija na staroj adresi", dok njihov donedavni počasni predsednik Boris Tadić grupaciju oko svoje Nove demokratske stranke predvodi porukom da ima viziju za Srbiju. Slogan URS-a "Da radimo i da živimo" lišen je svakog suvislog značenja, Liberalno-demokratska partija, uz recikliranu hiperaktivnost svog lidera poručuje “Vreme je”, dok Demokratska stranka Srbije loše glumeći birača kaže "Znam kome verujem".
To da su mnoge od ovih parola prepisane iz ranijih domaćih ili inostranih kampanja već je poznato, ali ovoliki stepen intelektualnog potcenjivanja, tabloidizacije i infantilizacije birača, ipak, iznenađuje. Partije, dakle, do te mere ne nude ništa da prosto teraju u apstinenciju.
Sve u svemu jedno ništa ni o čemu, bleda kampanja koja zvuči nekonzistentno. Ovi izbori su prilično dosadni, nema prave takmičarske čari jer su svi nekako prihvatili neminovnost pobede SNS-a, pa se veliki broj izbornih učesnika takmiči zapravo za njenog koalicionog partnera, ocenjuje politički analitičar Dejan Vuk Stanković. On kaže da slogani nikad nisu bili isprazniji i neuverljiviji, ali da ni obraćanje građanima nije na zavidnijem nivou:
Dejan Vuk Stanković
“Debata nema ni minimalni intelektualni kvalitet, ne postoji uopšte debata o konkretnim rešenjima, postoje parole, kao mere vladine politike i kao protivmere te politike, pri čemu se, kao na nekoj apstraktnoj načelnoj ravni, uopšte ne vidi kako bi se sve to sprovelo i koliko sve to, u krajnjoj liniji, košta; bilo ekonomski, kada govorimo o ekonomskim merama, bilo socijalno, kada govorimo o posledicama tih mera, bilo politički, kada govorimo o nekim političkim merama koje treba preduzeti da bi se nepodnošljiv položaj društva i države koliko-toliko poboljšao.
Uglavnom se igra na harizmu lidera, vrlo prozaičnu propagandu, na neke stvarne ili izmišljene političke sukobe da bi se pokrenuli neki delovi biračkog tela ili se, pak, ide sa nekom dramatizacijom kampanje tipa najveći favorit može i da izgubi, iako, naravno, zna da ne može da izgubi nego želi da maksimalizuje svoj rezultat, izlaznost svojih pristalica; ili se, pak, ide u neki pokušaj polarizacije kampanje, a da pritom ni elementarni kredibilitet za neko pravo opoziciono delovanje u suštini nemate, bilo da je reč o Tadiću, bilo da je reč o Đilasu, bilo da je reč o Jovanoviću“, ocenjuje Stanković.
I Aleksandar Popov iz novosadskog Centra za regionalizam, primećuje veliko ništa koje u novoj kampanji nude već reciklirani igrači:
“Nije ni čudo što su im parole, narodski rečeno, ofucane i isprazne. Ovde je problem što mi nemamo idejno nego interesno profilisane stranke, tako da i one koje su nominalno levo ili desno, izlaze sa sličnim parolama, koje su najčešče populističke – radna mesta, reforme itd. Problem je u tome što nijedna stranka nije izašla sa jasnim programom reformi, pri čemu bi tačno rekla šta to znači, šta one predviđaju i koji će se pravi efekat i u kom periodu ispoljiti. Ja se bojim da zbog takve ponude može da bude velika apatija birača ili da jedan broj po inerciji krene za onim koji je najjači u ovom trenutku, kako se to, inače, i ranije dešavalo, pa da onda dobijemo novo-staro, ono što je već viđeno”, ocenjuje Popov.
Bilbord SPS
Ono o čemu u ovoj predizbornoj kampanji partije rečito ćute zapravo je građanima najvažnije. Nijedna reč, ni jedan jedini reciklirani slogan, nije, recimo, potrošen na partokratiju. Svi već dugo znamo šta je to: stanje „fasadne“demokratije, parazitski sistem u kome se prava vlast ne nalazi u institucijama države već u rukama političkih partija.
Nijedna stranka, čak ni u populističkoj paroli, ne pominje departizaciju javnih preduzeća; nije procedila ni slovo o reformi javnog sektora i državne administracije, o zaustavljanju beskonačnog subvencionisanja i restrukturisanja gubitaških javnih preduzeća na teret pauperizovanih građana, a kamoli o otpuštanju nekoliko stotina hiljada suvišnih partijskih parazita u armiji 800 000 onih u javnom sektoru koji žive na poluslomljenim kičmama jedva 350 000 bića koja proizvode kakav-takav višak vrednosti.
Nema, naravno, pomena ni o tome da li će, kako i kada, konačno, kreirati dobar poslovni ambijent za privlačenje kapitala, kao ni o tome kada će stranke građanima podnositi realne izveštaje o svojim sponzorima ili kada će na sajtovima institucija - centralnih i lokalnih - polagati mesečne izveštaje o tome na šta je potrošen novac poreskih obveznika; ništa se, naravno, nije moglo čuti ni o tome hoće li sudski procesi prestati da traju koliko trećina ljudskog života i zašto bi investitor pri čistoj pameti ulagao u zemlju u ovakvom stanju.
