Četiri meseca trebalo je Avganistancu Mohamedu Šahidu da od svoje domovine stigne do Srbije. Na tom hiljadama kilometara dugom putovanju ovaj osamnaestogodišnji mladić prošao je kroz sedam zemalja bežeći od antivladinih militanata u Avganistanu koji su njemu i njegovoj porodici pretili smrću. O nizu opasnosti kroz koje je prošao pokušavajući da se domogone Nemačke, Šahid govori za Radio Slobodna Evropa.
Mohamed Šahid Hanifi stigao je u Beograd 5. oktobra ujutro. Iste večeri, on i njegova grupa doživeli su neprijatnost u parku kod Autobuske stanice, privremenom boravištu izbeglica.
„Lopov je upao u naš šator. Imao je nož, njime je pocepao platno i ušao. Uzeo je mobilni telefon i novac mog prijatelja i pobegao“, priča nam dok sedimo ispred njegovog pocepanog šatora.
Ipak, ovo je tek sitnica u poređenju sa patanjom i rizicima koje iskusio naš sagovornik otkako je u junu napustio avganistansku pokrajinu Paktiju na istoku te zemlje. Do trenutka kada će Šahid postati jedan od miliona izbeglica, ovaj osamnaestogodišnjak bio je srednjoškolac i nadao se zaposlenju u Avganistanu. Međutim, imao je dobar razlog da spakuje stvari i otisne se na put.
„Članovi moje porodice radili su za avganistansku vladu. Antivladini militanti poslali su nam pismo u kojem kažu: ’Ne smete više da radite za vladu. Ako budete nastavili proteraćemo vas iz pokrajine ili ćemo vas pobiti.’ Moji roditelji su mi rekli da mi je život u opasnosti i da moram otići. Odlučio sam da dođem u Evropu da bih spasio živu glavu i započeo novi život.“
Uzeo je iransku vizu i avionom otputovao u Teheran. Nedugo pošto je stigao na iransko tlo, privela ga je policija, pod sumnjom da planira da se priključi talibanskim borcima.
„U pritvoru su mi skinuli odeću, pretresli me. Posle su me izveli pred sud. Tamo su me pitali: ’Zašto ideš u Tursku?’ Odgovorio sam da mi je život u opasnosti i da zato idem u Evropu, u Nemačku. Rekli su mi da ne mogu preko Irana i deportovali su me u Avganistan. Nakon jedanaest dana deportovali su me u pokrajinu Herat.“
Tri dana je proveo tamo, a onda se zaputio u Nimruz, pokrajinu na avganistansko-iranskoj granici. Tamo se povezao sa krijumčarima koji su ga prebacili na teritoriju Irana.
„Platio sam 500 dolara samo da bi me prebacili do Teherana. A, onda je situacija postala stvarno loša. Lutao sam oko četiri i po sata. A onda je stigla druga grupa krijumčara i oni su me stavili u prtljažnik automobila. Tamo su bile četiri osobe. Vozili smo se dva sata.“
Dvadeset četiri dana mu je trebalo da stigne do Turske. Za to vreme, u Iranu živi u iznajmljenim sobama i putuje od jednog do drugog mesta, uz neizostavno „posredovanje“ krijumčara. U njihovoj pratnji Šahid i njegova grupa prelaze planinski masiv Ararat i stižu u Tursku.
„Hodali smo 17 sati. U našoj grupi bile su 52 osobe. Samo osam Avganistanaca, a ostali su bili Pakistanci. Krijumčar je bio sa nama. Odveo nas je u grad Van, prvi turski grad posle granice. Tamo smo proveli tri dana. Kupili smo autobuske karte i otišli u Istambul.“
Šahid opisuje Tursku kao potpuno slobodnu zemlju za Avganistance. Policija im, kako kaže, ne traži dokumenta niti im stvara probleme. U tim okolnostima vrlo brzo je pronašao ljude koji će ga prokrijumčariti do Bugarske. To nije teško, ako imate 900 dolara. U Bugarsku je dva puta bezuspešno pokušao da uđe. U drugom navratu je imao neprijatno iskustvo sa graničnom policijom.
„Sve su nas postrojili i pretresli. Uzeli su mi mobilni telefon, novac, torbu... Imaouhapsila i odveli su me u kamp. Tamo sam bio dva meseca. Pustili su me četiri dana pre Kurban-bajrama.“
Šahid menja taktiku i odlučuje da u Evropu stigne preko Grčke. U turskom gradu Čanakale plaća krijumčarima 700 dolara za plovidbu do ostrva Lezbos. Na ovom delu puta, u pretrpanim čamcima, na stotine ljudi do sada je izgubilo život.
„Četrdeset sedam ljudi je bilo na tom malom brodu dužine devet metara. Tu su bili Sirijci, Avganistanci, Pakistanci i Iranci. Bila je to velika grupa. Put je trajao sat i dvadeset minuta.“
U ostrvskom gradu Mitilini provode jedan dan u kampu. Dovoljno da dobiju papire i humanitarnu pomoć i da se okrepe do nove plovidbe, ovoga puta ka Atini. Odatle putuje u Makedoniju, gde, kako kaže nije bilo problema. Prva stanica u Srbiji mu je bio prihvatni centar u Preševu.
„Tamo sam proveo jedan dan i jednu noć. Toliko sam čekao da dobijem papire. Situacija tamo je dosta loša, velika je gužva, svi se guraju, mnogo je porodica. Situacija je stvarno loša.“
U trenutku dok čitate ovaj tekst, Šahid je na putu za Nemačku. Pokušaće, kaže, da dobije papire i upiše medicinu. Da započne novi život.
