Oko 600 izbeglica, uglavnom iz Iraka, Sirije i Avganistana zaglavljeno je u Preševu nakon zatvaranja balkanske rute. Neki od njih su tu vraćeni iz Hrvatske, neki tokom tranzita nisu uspeli da odmaknu dalje od juga Srbije. Sa nestpljenjem čekaju neko rešenje, iako primećuju da izbeglice zaustavljene na Balkanu trenutno nisu u fokusu.
Sirijac Izar Husan stigao je do Srbije pre 20 dana. Od tada u prihvatnom centru u Preševu čeka na rešenje, kao i svi ostali, zaglavljeni na balkanskoj ruti.
„Ljudi nisu ovde došli da bi sedeli u kampu. Svi su planirali da samo sačekaju tranzit iz Srbije, jedan, možda dva dana, ali ja sam ovde već 20 dana. To je više nego dovoljno. Ljudi sada čekaju na bilo kakvo rešenje ovog problema. Čekamo, slušamo vesti... Ali više i ne pričaju o nama. Pričaju o ljudima koji su u Grčkoj, o ljudima koji su u Turskoj, ali ne i o ljudima koji su na Balkanu. To je problem“, ispričao nam je Husan.
Ovaj filmski i tv reditelj želi da ode u Austriju, većina drugih smeštenih u Preševu, kaže, žele u Nemačku.
„Dakle, mi čekamo... Ali, koliko još možemo čekati? Mnogi sada razmišljaju da pobegnu i da krenu ilegalnim putevima. To je loše. Svakoga jutra ljudi dolaze sa istim pitanjem – ima li vesti? Mislim da će biti teško kontrolisati ljude i spečiti ih da krenu nelegalnim putem – preko Mađarske na primer ili nekim drugim putem. Ne radi se ovde o tome da mi čekamo dan ili dva. Ja čekam već 20 dana i niko ne zna da mi kaže koliko još. Možda mesec, možda dva meseca. Mora se naći neko rešenje za ove ljude“, kaže nam Husan dok sa njim šetamo kroz niz kontejnera za prinudni smeštaj. Upoznaje nas sa svojim zemljakom Muhamedom, mladićem koji je na izbegličkom putu već godinu dana.
„U Preševu sam mesec dana. Moja supruga, ja i beba stara dva meseca došli smo u Srbiju. Rođena je u Turskoj. Iz okoline sam Damaska, iz Madaje. Tamo vlada glad, ljudi su gladni, loše je. Išao bih u bilo koju zemlju – Nemačku, severne zemlje, Island, Švedsku, bilo gde. Moja ćerka je bolesna, prehlađena je. Potrebna nam je kuća.“
Grupu mladića zatičemo dok igraju odbojku. Prilazi nam avganistanac Nazif.
„Pre nego što su zatvorene granice, hteo sam da idem u Francusku. Sada su granice zatvorene i više nemam plan“, rekao nam je on.
Među brojnom decom, u prihvatnom centru je već mesec dana i osmogodišnji Muhabulah iz Avganistana. Obraća nam se na odličnom engleskom i kaže da može i on da nam da izjavu.
„Pomažem ljudima, prevodim ponekad. A ponekad igram fudbal“, priča nam ovaj dečak.
U prihvatnom centru u Preševu je 628 ljudi, uglavnom iz Iraka, Sirije I Avganistana. Među njima i oko četrdesetak Alžiraca koji su ilegalno prešli granicu. U centru su im uz smeštaj obezbeđena tri obroka dnevno i lekarska nega. Organizuje se i razne dnevne aktivnosti. Mnogi od izbeglica rade i kao volonteri u prevodu i distribuciji hrane i odeće.
Do skoro su granice na putu ka zemljama Evrope bile otvorene za Sirijce, Iračane i Avganistance. Sada, onima koje su nove odluke zatekle na balkanskoj ruti, sve što preostaje jeste čekanje i nada.
„Ja se nadam, i to je to. Dakle živimo u nadi. Tako je već pet godina, tokom kojih čekamo da vidimo da li će biti rešenja za Siriju. Ali, rešenja nema“, kaže nam sagovornik sa početka priče Izar Husan.
Avganistanac Muhamasali poručuje da su na put krenuli da bi preživeli. „Naša odluka bila je da preživimo. Želeo bih da UN, EU i humanitarci, stave fokus na nas. Prešli smo opasan put kroz Pakistan, Tursku, Grčku, Makedoniju. Previše bi bilo teško da se sada vratimo nazad“, reči su ovog izbeglice iz Avganistana.
